Прочитај ми чланакГрчка и Македонија реагују на покушај Москве да потпали нереде због компромиса две земље.
Пропагандни одговор Кремља гласи: сви играју како Америка свира. О фијаску руске политике на Балкану пише политички аналитичар Константин фон Егерт за „Дојче веле“.
Ilustracija: Freeimages.com
Фамозна „вашингтонска свирка“ је некада била симбол импотенције и глупости совјетске пропаганде. Данас, судећи по руском Министарству спољних послова и државној телевизији, Американци свирају у Јерихонску трубу по чијим тоновима не играју само вероломни балкански народи. Не, по тим нотама игра и Немачка, предвођена Ангелом Меркел, и уопште цела Европска унија (још увек) укључујући и Терезу Меј са читавим кабинетом.
Истина, то са Меркел је пуцањ у празно. Доналд Трамп – који по сили функције поседује Јерихонску трубу – верује да Меркел игра по свирци московске балалајке јер се слаже са градњом Северног тока 2 и даје премало пара на војне издатке. Како се према томе односи званична Москва за сада није познато. Изгледа да ће Меркел морати да призна да је двострука агенткиња ЦИА и КГБ.
Без ироније сада: политика Москве на Балкану је бесконачни стрип о грубости, ароганцији и историјском незнању. У том стрипу Владимир Путин има улогу руског императора (можда Александра Трећег, данас омиљеног у Москви, можда и Николаја Другог).
У том је сценарију Балкан територија насељена простим сељанима који се моле руском цару као заштитнику и чувару вере пред католичким јеретицима из Беча и мухамеданцима цариградског султана. И тако и би, по наређењу из Петрограда (или, данас, Москве). Ко дозволи себи непослушност, биће кажњен – као када су 1903. завереници уз подршку Русије убили српског краља Александра Обреновића.
Оваква слика света, благо речено, није баш хармонична и стара је најмање век и по. После Другог светског рата она је и сасвим престала да одражава реалност – довољно је подсетити на одстојање које је Титова Југославија држала ка Совјетском Савезу.
Након крвавог распада, укључење бивших република Југославије у ЕУ или НАТО – ово друго не важи за Србију – постало је главни циљ елита балканских држава које нису желеле репризу ратова деведесетих са све етничким чишћењима и колонама избеглица. Ако су и спремне да „продају“ свој суверенитет, свакако нису спремне да га продају Москви. Нова поколења стасавају у тим државама док оне теже ЕУ и НАТО.
Европљани и Американци, наравно, то виде као позитиван развој (нико није луд да плаче за безумним балканским националистима), али више немају привлачност какву су имали. С обзиром да од нових чланица у догледно време не би било финансијске, економске и социјалне користи, бирачко тело у државама ЕУ и НАТО није баш одушевљено пријемом нових земаља.
ЈАПАН НЕЋЕ БИТИ ВИШЕ ОСТРВО? Путин наредио изградњу највећег моста на свету https://t.co/F5ElbAnOf7
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 25, 2018
Москва је свих ових година у региону систематски култивисала националисте, опскуранте, конспирологе и једноставне бандите. Куповали су их, ласкали им, шаптали. Све под мантром словенског братства, православног идентитета и борбе против „накарадних западних вредности“. Исто, осим овог са словенством, важи за традиционално левичарску и антиамеричку Грчку.
Судећи по „бриљантним“ резултатима, игра историјске реконструкције очито је одвела руску политику у ћорсокак. Када Црна Гора радосно уводи санкције против Кремља, а грчко Министарство господи на Црвеном тргу дели лекције о суверенитету – да није можда време да Москва преиспита ту политику?
Али не треба очекивати самокритику у Москви. Далеко је лакше све објаснити интригама Вашингтона и његове агенткиње Меркел него признати себи да дугорочни успеси не долазе ако је читава стратегија варварска дрскост помешана са безграничним цинизмом и ослањање на корупцију у међународним односима, закључује Константин фон Егерт.
