Прочитај ми чланак
Србија и Русија су увек делиле исту судбину. Историја, па чак и она с краја прошлог века, је потврдила да нема јаке Србије без јаке Русије.
Данас, Русија је под вођством Владимира Путина поново светска велесила са једном од најперспективнијих економија на свету, али Србија наставља да посрће. Зашто?
Једноставно, Србија прави историјски преседан и први пут одбија да прими испружену руку моћног Кремља!
Да, први пут, јер у време Титовог „не“ Стаљину 1948. године није било ни Русије, ни Србије. Сада, када је православна Русија ударила темље Евроазијске уније, као и Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ), нова власт у Београду и даље гледа ка Бриселу, иако је главном граду Србије „резервисано“ место једне од четири престонице новог моћног војног и политичког блока под вођством Москве.
Идеја о новом политичком савезу потекла је од руског академика проф. др Игора Панарина, који се сматра оцем модерне руске дипломатије.
Панарин је замислио унију, која би, поред седишта у Санкт Петербургу, имала још три главна града – Алмати, Кијев и Београд.
Панарин је изјавио да би Србија и Црна Гора могле да постану део Евроазијске уније и до 2015. године, али је предуслов за то промена спољнополитичког правца, како званичног Београда, тако и Подгорице. Да ли Београд заиста може да постане једна од четири престонице Евроазијске уније до 2015. године?
С једне стране, почетак изградње Јужног тока, најава јачања војно-индустријске сарадње две земље, као и намера Србије да купи руске авионе Миг-29 и ракетне системе С-300, наговештавају да Београд коначно окреће главу према Истоку.
Такође, председник Томислав Николић је најавио и да ће Србија коначно да упути своју парламентарну делегацију у Парламентарну скупштину Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ). До сада, Србија је имала представнике у Парламентарној скупштини НАТО-а.
Ипак, колико год је нова влада благонаклонија према Москви у поређењу са „еурофилима“ из режима Демократске странке, свака илузија о чврстом стратешком партнерству Србије и Русије нестаје када се помене једна реч – Јариње. Јер, за љубав Запада, ова српска власт је спремна и да у сред Србије прави граничне прелазе и у исто време лаже како без помоћи ЕУ, држава не би имала пара да исплати плате и пензије.
А док испуњава све услове Брисела, Србија новац за буџет узима од Москве! Због чега онда Александар Вучић поручује – „без Европе не можемо да преживимо“, па још „демократски“ истиче да ће Влада водити народ у Европску унију, чак и ако Срби то не желе!? Да ли је „флерт“ са Русијом ту само да замаже очи гласачима СНС? Хоћемо ли и даље да глумимо руске партнере у намери да оставмо одшкринута врата Москве и нешто „ућаримо“ док посрћемо ка ЕУ?
Без Европе, у Србији не могу да преживе само лажне политичке елите. Без Европе, може да преживи Србија.
Да ли ће Београд постати једна од престоница Евроазијске уније? И поред свих подвала и манипулација Запада и домаћих политичара, одговор на ово питање ипак највише зависи од српског народа. Време је за буђење.
Алексеј Димитријевић
