(Глас Русије)

Проевропски Београд нема делотворан одговор на захукталу косовизацију економије и културно-историјског наслеђа, осим обећања Александра Вулина која вреде мање од његове оставке.

Привредна комора Србије, у сарадњи са Канцеларијом за Косово и Метохију Владе Србије, покренула је иницијативу за обједињавање података о имовини, која је у власништву државе Србије у покрајини, а коју су већим делом албанске власти приватизовале без рашчишћавања имовинских односа.

Четрнаест година након агресије на СР Југославију нема реалистичније скице државног немара и расула, од ове вести београдске Политике, објављене у понедељак. Држава, са геополитичком дијагнозом какву има Србија, без сабраних, уређених и доступних података о отетој и опљачканој имовини, нема чему да се нада. Ето, Свети Илија ће за који дан, а у Београду почињу да тове прасе за прошли Божић.

Европски опредељен човек, са смислом за промене, помислио би да је посао сређивања тих тапија на узурпирано и отето готов одавно или да је макар приведен крају, уочи почетка разговора у Бриселу. Овако, званични Београд пристаје да нова Заједница српских општина на Косову и Метохији буде формирана по законима непризнате албанске државе, али жели да оспори приватизације спроведене по законима исте творевине и оствари право на власништво.

У Политици смо прочитали и да је радна група за предлагање мера правне заштите имовине на Косову и Метохији формирана ове године. Добро, боље икад него никад. Чине је представници надлежних министарстава, Републичког јавног правобранилаштва, Републичког геодетског завода, Дирекције за имовину, Агенције за приватизацију, Фонда за развој и Привредне коморе Србије, али су тек 22. јула имали прилику да чују мишљења привредника о овом питању.

Косовизација је, као синоним нагризања државе, одавно метастазирала и по остатку Србије. Зар је већина српских приватизација, изведених по саветима ЕУ и САД, правичнија од оних на КиМ? Осим ако им је једини „квалитет“ што их нису спроводиле власти у Приштини и што су изведене углавном у складу са Уставом Србије?

Београд нема делотворан одговор на захукталу косовизацију економије и културно-историјског наслеђа, осим обећања Александра Вулина која вреде мање од његове оставке. Да Београд заиста има стратегију и самопоштовање, о политичким моделима за јужну покрајину не би преговарао пре него што гаранти споразума заиста обезбеде животна питања грађана, Српске православне цркве, ресурса и тамошње српске привреде.

За Бриселским споразумом долазе „техничка“ питања, као што су електроенергетски систем, телекомуникације и водоснабдевање. О томе слушамо сваког дана. Али, шта ће бити након предаје тих система, о којима преговарамо, очигледно, без обједињених података о стању имовине?

Србија ће се, не лажимо се, ускоро суочити и са питањем нелегалног преузимања идентитета и културно-историјског наслеђа покрајине, а не само државних институција, територија, погона, њива и зграда. Историографија косметских Албанаца каже да су они 1999. године само повратили нешто што је њихово од памтивека, укључујући ту и наслеђе династије Немани, односно Немањић, која је манастире заједно са други великашима зидала на рушевинама старих албанских храмова.

Питање наслеђа и идентитета Косова и Метохије биће много значајније од изнуђеног политичког споразума у Бриселу, добијања „датума“, техничких питања и пута Србије у ЕУ. Албанцима више није довољна узурпација покрајине, него што бржа легализација таквог стања. Ми на тај њихов изазов одговарамо ужеглим паролама и то је трагедија српске политике.

Нисам приметио напоре ни ове Владе Србије да чињенице о Косоову и Метохији, укључујући и податке о отетим ресурсима, предузећима и пољопривредним добрима, пласира европској и светској јавности. Изборно деловање једина је активност од значаја за српске политичаре, па се и о том праву државе говори ђутуре, уз галаму и крупне речи, уместо нијансираном истином. Тако и иницијативу Александра Вулина треба посматрати кроз растер унутрашње, а не међународне политике.

Уосталом, порука да се Србија, након што се одрекла територије, не одриче фабрика на тој истој територији, из угла политике која почива на аксиому да од малог и јадног Београда ништа не зависи, звучи као лош јутарњи виц за бриселску бирокатију која и нема много смисла и времена за хумор.