Прочитај ми чланакИнтервју Бошка Обрадовића, председника Посланичке групе Двери, за Кворум – званични часопис Народне скупштине.
Који су вам омиљени писци, да ли их имате?
Када хоћу да се одморим и вратим „лепој књижевностиˮ онда су ту неизбежни Достојевски и Црњански, а недавно сам заронио и у духовити свет Тонија Парсонса и српску историјску фантастику Дејана Стојиљковића. Омиљени наслов последњих година ми је свакако „Фајронт у Сарајевуˮ др Нелета Карајлића, који описује стварање „Забрањеног пушењаˮ и културног покрета „Новог примитивизмаˮ уз који смо одрастали. Најзначајнија књига која се појавила у последње време за мене је ”Дух самопорицања”, проф. др Мила Ломпара. Поред тога, наша генерација је посебно била везана за читање стрипова, тако да сам на Сајму књига у Београду своју колекцију употпунио са првим бројем „Алан Фордаˮ и неколико сјајних наслова из догодовштина Мистер Ноа, Текса Вилера и Модести Блејз.
Налазите ли времена да читате?
Читање је дуго била моја струка, јер сам дипломирани професор књижевности. Кад имате времена да читате, тада се рађа потреба и да пишете. Тако се десило да сам написао три књиге. Данас не стижем да читам колико сам навикао и колико бих желео, и моја интересовања су се прилагодила мом позиву – читам углавном политичку, економску и историјску литературу. Писање ћу оставити за неки мирнији период.
Да ли сте имали хероје/узоре у детињству, имате ли их сада и које?
Нема већих хероја и узора од српских војника из балканских ратова и Првог светског рата. Њихов подвиг повратка у Отаџбину и ослобођења Србије величанствена је епопеја. У наше доба српски спортисти су ратници тог формата и успеха. За мене су Дејан Бодирога, Радован Караџић и Малколм Мухарем узори тог српског господског понашања и невиђене креативности у свету спорта, политике и културе.
Шта некога чини херојем?
У српској народној традицији јунаштво је бранити друге, посебно немоћне и неправедно гоњене, а чојство заштитити друге од себе. Ово друго је посебна врста херојства која се често занемарује у савременим околностима. За правог хероја потребно је и чојство и јунаштво.
Како изгледа један Ваш дан ван НСРС?
Дани ван скупштинског рада, који се често може описати оном народном „од јутра до сутраˮ, посвећени су обавезама председника Српског покрета Двери, а сада већ и кандидатуром за председника Србије на наступајућим председничким изборима. Сво слободно време посвећујем искључиво породици.
Шта се мења кад неко постане народни посланик?
Најдрастичнија промена је још мање времена за породицу. Највећи утисак ми је да једна потпуно другачија слика у очима грађана, који те сада посматрају много озбиљније, али и са много више критичког приступа. Захвалан сам службеницима Народне скупштине без којих не бисмо успели да се тако лако снађемо на новој и одговорној дужности. Њихова стручност и преданост највећи су ми утисак, јер се њихов рад на види у директним преносима скупштинских заседања, а без њих ниједна скупштинска седница не би могла ни да се одржи. То сви треба да ценимо.
Имате ли неки мото / девизу које се држите?
Руководим се оном животном девизом војводе Живојина Мишића: Ко сме – тај и може, ко нема страха – тај иде напред! Мислим да нам данас недостаје те вере у себе, вере у Србију и у нашу будућност у нашој земљи, спремности да се супротставимо лошим појавама у друштву и заједнички радимо на бољим условима живота у нашој држави. Ово је посебно алармантно када узмете у обзир број младих и високообразованих људи који напуштају Србију. Време је да коначно ствари узмемо у своје руке и уредимо Србију као најлепше место на свету за живот наших породица.
Ако хоћете један духовит животни мото онда нема бољег од оног из стрипа „Алан Фордˮ који гласи: „Ако каниш побједити – не смијеш изгубитиˮ.
