Прочитај ми чланак
КАРИКАТУРА: Васика Тенкеш
Да бисмо живели у држави с високим животним стандардима, морамо сами да подигнемо стандарде по којима оцењујемо политичаре.
Не прихватам идеју да сваки народ има политичаре какве заслужује. Политичка култура у Србији је неразвијена због високог прага толерантности грађана за некомпетентност, необразованост и коруптивност политичког крема, уз њихов мањак бриге за елементарне националне интересе државе коју би требало да заступају. У Србији могу да прођу криминалне афере, простачке псовке, кафанско понашање у државним институцијама, па и инциденти у којима гину људи без одговарајуће казне. То није политичка култура која је својствена Србима, па ни на Балкану, већ она коју су нам „елите” одредиле.
Ако питате просечног Србина да ли мисли да вођа треба да има чврсту руку, уз спремност да самовољно одлучује, или би требало да тежи ка демократском одлучивању, политичар који би се одлучио за други приступ вероватно би био доживљаван као слаб, да не употребим неку ружнију реч. Срби воле аутократске владаре, рекло би се. Међутим, Срби истовремено воле и да пљују по диктаторима. Зашто? Зато што је политичка култура која нам се намеће у директном конфликту с резултатима доминације такве културе које осетимо у свакодневном животу. На крају се наша судбина своди на надање да ће диктатор да буде доброћудан и, како прича даље иде, ми смо потпуно немоћни да утичемо на ту културу.
Међутим, у САД се дешава нешто што разбија бајку која нам се сервира. Доналд Трамп, један од такмаца за републиканског кандидата за председника САД, преживљава скандал за скандалом, називајући Мексиканце „силоватељима“, а сенатора Џона Мекејна „губитником“ зато што је био заробљеник у Вијетнаму и од недавно шири и исламофобију у САД. Да ли је необична висока популарност Трампа у САД? Није.
Трамп је изузетно интелигентан човек који је осетио моменат у којем је Американцима досадио кандидат по мери фокус група и у којем су жељни политичара који говори шта му је на души, па макар се и не слагали увек с њим. Истовремено су многи Американци, који се хране антикомунистичком пропагандом у великој мери још од Хуверовог успона, коначно престали да се тресу од страха од речи „социјализам” захваљујући Бернију Сандерсу, сенатору из Вермонта, који је многе убедио да постоје социјалдемократске државе у Европи у којима неке ствари много боље функционишу. Сандерс, као озбиљан претендент на позицију демократског кандидата за председника САД, свакако није продукт онога што су Американцима деценијама објашњавале њихове службе о томе како би председник требало да изгледа, говори и размишља.
Високим рејтингом главних кандидата са левице и деснице Американци су доказали да грађани могу да се побуне против политичке културе која им је наметнута. И то културе која се намеће уз помоћ највећег војно-индустријског комплекса, најсофистицираније филмске и медијске пропаганде и најбогатије банкарске и корпорацијске елите. Осећај револта према неолибералним елитама који се развија у просечном Американцу од доба Регана до доба Обаме испољава се не кроз артикулисање аргуметованог одговора на плутархију у којој живе, већ окретањем ка оним кандидатима који би пре једне деценије на почетку кампање за председника одмах били шутнути на маргине политичког деловања и етикетирани као фашисти и комунисти.
Да ли то значи да је и нама потребан један Трамп или Сандерс? Свакако да већ имамо много нетолерантних популиста и левичара који позивају на револуцију, те је нама, рекао бих, потребнија политичка култура која ће омогућити да наш праг толеранције буде, рецимо, на нивоу Скандинаваца, поготово у лику шведске министарке Моне Сахлин која је поднела оставку у влади након што је користила буџетска средства за куповину „тоблероне” чоколаде. Да бисмо живели у држави с високим животним стандардима, морамо сами да подигнемо стандарде по којима оцењујемо политичаре.
Ако, на пример, волимо посланика Зорана Бабића кад „лупи нешто па остане жив“, можемо да наставимо да се слатко смејемо уз гледање сатиричних јутјуб клипова и емисија о таквим стварима. Али ако мислимо да су политичари исувише скупо плаћени да би нас само забављали, а без резултата, такве људе ћемо кажњавати на изборима и, ако треба, борићемо се свим расположивим демократским средствима против њих, па и на улицама и трговима, где се одвијала изворна демократија античке Грчке. Заслужујемо боље, а верујем да ће нас политички инстинкт ускоро усмерити ка политичкој култури какву заслужујемо.
Извор: Политика
