Тему данашњег разговора су нам сугерисали недавни фудбалски догађаји у БиХ. Свакако, честитамо репрезентацији ове земље излазак у финални део Светског шампионата у фудбалу – први пут у историји.

 

Међутим, ево једног момента: када се одржавала последња утакмица, која је решавала судбину учешћа у шампионату, ТВ Републике Српске је приказивала сиже, у којем су показали колико посетиоце кафане у Бања Луци «интересују» ти догађаји. Локали су били празни. Могло би да се каже да је то ситница, фудбал није показатељ, по којем се може судити о стању друштва? Не бих се с вама сложио.

Наш саговорник је данас психолог, публициста и политиколог из Бања Луке Срђан Пухало.

Господине Пухало, пре 18 година се завршио рат у БиХ. Међутим, како су истакли новинари једног уваженог руског издања после посете Босни и бројних разговора са становницима (цитирам): « овде нема наде, нема будућности, нема државе као такве». Иначе, и председник Републике Српске Додик је у интервјуима више пута говорио о вештачкој природи БиХ. Питање је – остаје ли, према Вашем мишлењу, БиХ и даље својеврсни дезинтегрисани простор, а главно је: да ли је и народна свест у таквом стању?

Мислим да ће БиХ бити онолико дезинтегрисана колико домаћи политичари буду хтели да она то буде. Чини ми се да грађане БиХ мало ко пита у ком правцу држава иде, односно да је та политичка олигархија врло често она која намеће своје мишљење народу. Онога тренутка када политичари из БиХ буду сматрали да држава мора да функционише нормално то ће се десити. То значи да генерално гледајући БиХ су незадовољни сви, јер она није држава која је ту због малих људи, већ она више ту као неко ко домаћој политичкој олигархији служи за остваривање неких својих интереса.

Увек морамо имати у виду да се то никад неће бити званично потврђено, јер то се увек маскира неким бомбастичним етно националним речником, угроженошћу једног, другог или трећег народа, одвајањем од БиХ. Иза тих великих тема, бојим се да не стоји ништа шта је данас реално. Друга ствар- када причате са малим људима у БиХ, они немају проблем да живе једни са другима, али чињеница да они данас живе један поред других, али то није њихова жеља. Просто то је сад тренутно стање ствари, које креира домаћа политика. Тако да, бојим се да, иза тих бомбастичних одговора не стоји нешто што је константно, већ као и све у животу промењиво и у зависности од ситуације, од жеље и воље људи који управљају БиХ.

Много је речено да су Срби „најразуђенији“ народ након свих балканских конфликата. Питање је – Срби из РС и Србије, према Вашем мишлењу, више осећају јединство или свако има толико својих (економских, пре свега) проблема да проблеми других, макар и братски, већ нису тако интересантни. У једном од својих прилога поменули сте Србе из РС као «другу по величини етничку групу у БиХ, којој није јасно зашто их је избегао попис у Србији, а обухватио попис у БиХ».

Грађани Републике Српске имају прилично подељено мишљење када се говори о самој будућности РС. Кад погледате истраживање јавног мњења видите да негде имате трећину људи који јесу за РС у оквиру БиХ, друга је трећина негде за независну републику Српску, и последња трећина је за Републику Српску која би творила једну државу заједно са Србијом. Оно што је такође важно да Срби у РС себи више опажају као неко ко је ближији људима у Србији него људи у Србији опажају Србе из РС као неког ко им је близак.

 

То се врло често може видети када изађите из БиХ, да ли те то најближије окружење –  Хрватска, Србија, Црна Гора, или негде далије, где ви онога тренутка кад пређете границу постајете босанац. Не зато што неко жели да вас увреди или повреди, него просто што тако прави једну разлику између онога што су они и ових који долазе. Проблем у тој перцепцији не само Срба из РС, него и, рецимо, Хрвата из БиХ где их просто људи из Хрватске опажују као другачије од њих самих. Кад погледате обичне људи у Србији видите да они очигледно врло мало знају о стању у БиХ и чини ми се заокупљени својим проблемима врло мало времена посвећују односима РС и Србије.

Они ће рећи- ми јесмо један народ, али иза тога не стоји никаква акција. То су врло тешке речи, важне речи да ли смо ми један народ, два народа, да ли треба да живимо заједно. То су речи које користе политичари у БиХ да би држали ту тензију, неку наду да ће се РС сутра можда отцепити, па се врло често спомињу ти референдуми.

 

С друге стране морамо имати у виду да политичарима из РС не би одговарало да сутра РС постане део Србије, јер они би сами у том случају изгубили на важности. Постоји једна дивна пословица код нас- „боље бити први на селу него стоти у граду“. Бојим се да то наши политичари врло вешто користе, да би, обећавајући нешто што би се могло некада десити, просто скрећу пажњу са неких проблема на које данас немају одговоре. Наравно оно што је важно да је број људи у РС којима је данас Србија много ближа од БиХ је много већи него што је то било почетком 90-х година.

Између осталог, средином октобра се завршио попис становништва. У БиХ је то нешто више него пребројавање становника – то су својеврсни избори, борба за своја права. Шта мислите, хоће ли њени резултати бити искоришћени за политичке циљеве?

Ми смо имали политизацију и пре пописа и у току самог пописа када се највише међу Бошњацима позивало на „етничко освешћавање”, али се ја бојим да ће се та манипулација резултатима пописа тек десити, јер ће резултате свако интерпретирати онако како њему одговара. То ће само служити за замајавање народа. Верујем да ће, шта год да попис покаже и Срби и Хрвати и Бошњаци бити незадовољни и да ће се осећати ускраћеним.

И бојим де ће се врло мало причати о ономе што је данас круциално за наш опстанак- а то да смо ми страшно осиромашили у односу на онај период пре рата. И док ће се та политичка прича сводити на то колико има Срба, Хрвата, Бошњака, да ли је било геноцида, да ли су Хрвати највећа жртва рата, зашто нема Срба у Федерацији, читава та прича од које нико неће имати користи ће надјачати оно што је битно, а то је да смо много неписмени, да имамо много незапослених, да смо прилично болестан народ, оно што ће бити врло важно за опстанак становништва у БиХ у наредном периоду

 

Догађаји у Сребреници и даље висе над Републиком Српском попут Дамоклова мача. Оно, што се десило 1995 године – како да се то дефинише? Да се што пре заборави или да се никада не заборави? Да ли је то догађај, због којег народи БиХ никада неће живети у слози? Или нешто друго?

Сребреница је нешто што отворена рана у БиХ која се може зацелити једино истином, али истином која ће бити прихватљива, не политички коректна, него око које ће се сложити и Срби и Бошњаци. Данас ми немамо тај случај. С једне стране, садашње руководство Републике Српске негира постојање геноцида, иако имате суд у Хагу који је донео такву пресуду. С друге стране, имате Бошњаке којима је Сребреница симбол њиховог страдања и нешто на чему они граде своју улогу жртве у протеклом рату.

Оно што је веома важно је да данас не постоји добра воља ни код Срба ни код Бошњака, јер мислим да је то проблем који једино они морају решавати, а то је да се дође до праве истине, јер то је предуслов за било шта друго. Морамо бити одговорни за све што се дешавало, колико се год то свиђало једном, другом или трећем народу, морамо те људи казнити адекватно. Док год то се не деси, Сребреница се не може заборавити и не треба се заборавити. Али ће Сребреница бити средство за манипулацију и Бошњацима и можда семе зла из којег ће увек може нићи неки потенцијални сукоб.

Већина грађана Русије ништа не зна о Републици Српској. За неке је новост, што сте нешто друго у односу на Србију. Можда би требало разрадити или наћи неки симбол, препознатљив у свету за Републику Српску? Србија има, рецимо, Ђоковића (без обзира на то, што се углавном налази ван земље)…

Генерално ми тренутно немамо некога, кога можемо афирмисати у свету и према свету. Ја чак мислим да РС има у свету прилично лош имиџ, јер се она веже за људе који су у Хагу. И то је проблем генерално не само људи у РС, него људи у БиХ- да све оно што је квалитетно, сви ти људи који ваљају, било да ли је то спорт, да ли је то култура или наука, гледају да оду из БиХ, али боље речено БиХ гледа да их отера од себе. Ако ви немате довољно слуха да их афирмишете да им помогнете, они одоше јер су свесни свога квалитета.

Што се РС тиче, све што ваља прво иде за Београд, а онда, ако може, и даље. И оно што нам треба је ребрендирање у нашим главама, а тек онда, када схватимо где припадамо, шта смо и колико вредимо, да онда оно што је добро и што ваља понудимо другима. Сад имамо добар потенцијал у природним лепотама у занимљивој, али често крвавој историји и то је оно по чему нас много више препознају данас у свету, али то је оно на шта нисмо могли много утицати и што није наш продукт, него оно што смо затекли од наших предака.

(Глас Русије)