Да ли је у реду и по пропису да министар унутрашњих послова не буде обавештен о истрази његовог блиског сарадника и да ли је систем по правилима службе функционисао само на примеру Ивице Дачића, министра спољних послова, док је својевремено био на челу МУП-а Србије?

На ово питање су, на насловној страни „Политике”, дијаметрално супротно одговорили бивши и садашњи министар полиције, Ивица Дачић и Небојша Стефановић. Бројни компетентни саговорници за област безбедности наставили су да износе опречне ставове о истој дилеми. Може ли се замислити да шеф америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА) остане необавештен о томе да је његов близак сарадник на мерама ове службе?

Мандати Ивице Дачића

2008. потпредседник и министар унутрашњих послова.
Од 2012. до 2014. председник владе и министра полиције.
2014. први потпредседник и министар спољних послова.

Чини се да је Момир Стојановић, председник скупштинског Одбора за контролу служби безбедности из СНС-а, склон да се о овом питању сложи са Ивицом Дачићем, који тврди да у озбиљној држави нема смисла да министар полиције није обавештен да му је најближи сарадник на мерама, као што он није знао да је 2011. године његов командант Жандармерије Братислав Дикић прислушкиван.

И Стојановић сматра да министар мора да буде обавештен о свим мерама за тајно прикупљање података које се примењују према било којем припаднику МУП-а.

Оцењује да је незамисливо да криминалистичка полиција, по одобрењу суда истражује команданта Жандармерије, а да о томе не буде обавештен министар унутрашњих послова.

Стојановић је указао на проблем контроле служби безбедности, наводећи да одбор на чијем је челу нема надлежност да контролише МУП.

„Одбор за контролу служби безбедности Народне скупштине надлежан је за контролу законитости рада три службе, Војнобезбедносне, Војнообавештајне и Безбедносноинформативне агенције”, каже Стојановић.

Служба је дужна да упозори министра

Сваки министар по закону мора да буде обезбеђен, посебно министар полиције. То подразумева и контраобавештајни рад у министровом непосредном окружењу. Дакле, ако неки тако високи функционер има контакте са криминалцима, та служба је дужна да га упозори. Није превише битно ако је реч о ситним лоповима, али ако су ти људи осумњичени за убиства, тероризам, озбиљна кривична дела, контакти морају бити прекинути.
У самој организацији МУП-а није нормално да Управа криминалистичке полиције истражује, па и прислушкује било ког припадника МУП-а свеједно да ли је реч о обичном полицајцу, припаднику Жандармерије, Дирекције полиције… То, како за „Политику” тврди високи функционер БИА ради Унутрашња контрола.
Министар полиције нема ингеренције над Дирекцијом полиције, која може свој посао да обавља без уплива политике. Али, министар унутрашњих послова има ингеренције над Унутрашњом контролом, која по закону истражује да ли се неко од припадника полиције огрешио о закон, повезао са криминалцима.
Саговорник „Политике” наводи и да је стандард ОЕБС-а да у Унутрашњој контроли треба да ради највише један одсто радника који су били у МУП-у, управо да би се предупредила спрега између припадника полиције и унутрашње контроле која треба да бди над њима.

Са друге стране, Драган Шутановац, Стојановићев заменик у Одбору за контролу, мисли сасвим супротно.

„Ако желимо да градимо уређено и модерно друштво у којем ће полиција да ради без утицаја политике, онда морамо да се држимо тога да унутрашња контрола има овлашћења да проверава рад полиције и у модерном свету не мора о томе да обавештава свог претпостављеног док траје та операција.

Било која служба да је то радила, и ако је то обављала уз сагласност тужилаштва и по одобрењу суда, онда мислим ту нема ништа спорно”, каже Шутановац за „Политику”.

По њему, не би било исто да је реч о шефу ЦИА, који за разлику од министра унутрашњих послова није политичка личност.

„Шеф ЦИА би био као код нас директор БИА или полиције, који је вероватно био обавештен о истрази о Дикићу”, оцењује Шутановац.

Да није све црно-бело сматра Предраг Петровић, извршни директор Београдског центра за безбедносну политику, који тврди да би било пристојно да министар буде обавештен да његово блиског сарадника прислушкују.

„Проблем код нас је што су безбедносне структуре подељене на различите интересне кланове, па у таквим условима није ненормално да се и ово дешава.

Криминалистичка полиција је истраживала да ли је командант Жандармерије умешан у криминалне активности и да ли је прислушкивао своје сараднике, а он је био Дачићев човек, па је са те стране нормално што министар о томе није био обавештен.

И сам Дачић је својевремено изјавио да нема утицаја на вођење полиције, па не знам због чега је онда изненађен што није био обавештен о истрази команданта Жандармерије, када је динамика у нашим безбедносним структурама таква.

Људи из различитих политичких опција заузимају важне позиције у службама безбедности”, оцењује Петровић за „Политику”.

Иако суд одлучује да ли ће неко бити прислушкиван, наш саговорник наводи да су могуће злоупотребе у примени ове тајне истражне мере.

На питање да ли је могуће да суд на неки начин провери да ли се прислушкује баш та особа за коју је поднет предлог или је реч о злоупотреби, Петровић каже да је то тешко проверити:

„Било је доста зоупотреба у том смислу и то је тешко проверити. Под обрадом криминалаца и њихових бројева телефона увек може да се провуче и неки други број.

Овакву врсту злоупотреба могуће је смањити ако би се увело то да особа која је била на мерама мора о томе да буде обавештена ако против ње не буде покренут поступак.

Тада би судије озбиљније преиспитивале предлоге за одређивање мера.

Такође, важно је да се види сврсисходност примене одређене мере. Ту долази до проблема јер судије ретко када заиста детаљно читају предлоге и цене целисходност мера”, тврди Петровић.

Актуелни министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, упитан да ли је могуће да се данас води истрага против његовог сарадника а да он са тим не буде упознат, одговорио је пре два дана за наш лист да би било могуће да се води истрага о деловању било кога из МУП-а или владе пошто о томе одлучује суд на предлог тужилаштва.

Иницијална афера „Дикић”

Све је, подсетимо, почело у марту 2011. године, када је обезбеђење команданта Жандармерије открило да је Братислав Дикић под тајном пратњом припадника Управе криминалистичке полиције (УКП) МУП-а, чији је начелник био Родољуб Миловић. Жандарми су тада наводно праћени због сумњи да су умешани у озбиљне злоупотребе, а Дикић је био оптуживан да прислушкује своје сараднике. Бивши командант Жандармерије је ово демантовао, говорећи да њега прислушкују, а афера „прислушкивање” није до сада добила свој судски епилог.

Братислав Дикић, који је важио за особу блиску Дачићу, смењен је у јулу 2013. године после двоструког убиства, које је починио један од припадника ове јединице. Његовој смени претходила је истрага коју је Сектор унутрашње контроле (СУК) водио против неколико припадника нишког одреда Жандармерије, заједно са Драганом Дикићем, братом Братислава Дикића. Жандарми су се доводили у везу са најтежим кривичним делима – изнудама, уценама, убиствима, која, бар до сада, нису стигла до суда.

Родољуб Миловић је са места начелника УКП-а смењен у јуну 2014. године, у време када је на челу МУП-а већ био Небојша Стефановић.

Извор: Политика

Ознаке: Ивица Дачић, министарство унутрашњих послова, српска полиција, Унутрашња контрола