Прочитај ми чланак
(Ненад Кецмановић)
Ево, видимо шта се догађа у Украјини. Шта ли се тек нама спрема и одакле све…
Недеља за недељом пролазе, а тема масовних протеста у ФБиХ не силази са врха дневног реда у целој БиХ. Наравно, сви се слажу да је социјално-економска ситуација тешка и у Републици Српској, да многи млади немају посла, да многи стари једва живе од пензија, да многи средовечни месецима чекају плату код приватника. Али тек онда почињу питања…
Зашто је избило само у већем, а не и у мањем ентитету? Због чега само у бошњачким, а не и хрватским кантонима? Откуд баш сада, када су ионако за неколило месеци избори, а не пре или после? Зашто не и у другим земљама региона када и тамо влада социјално-економска криза? Откуда на социјалним протестима захтеви за уставним променама? Јесу ли протести и политички, а не само социјални? Да ли су спонтани или организовани? Је ли циљ био да се из ФБиХ прелију и у РС? Да ли је све било само генерална проба? Ко је стајао иза свега тога: Сарајево, спољни фактор, опозиција, удружени подухват поменутих субјеката?
А поводом таквих недоумица стигле су и реакције: “Бестидно је сумњати у спонтане протесте социјално угрожених, сиромашних и незапослених!” “Теорије завере представљају моралну увреду за те угрожене људе!” Итд. То је апсолутно тачно, али… Социјално незадовољство, наравно, реално постоји, али је оно, под један, релативно, под два, не претвара се нужно и аутоматски у уличне демонстрације и, под три, теорије завере о политичкој позадини нису резултат фантазије, него последица глобализације.
“РЕЛАТИВНО”?!
Сећам се да су током немира у Грчкој на улице изашли и универзитетски професори зато што су им плате скресане за две трећине, а онда се испоставило да су са 3.000 евра пале на 1.000, колико су имале колеге у Србији и нико није скакао на барикаде. Наравно, није исто пасти са 3.000 на 1.000 евра и спасти на свега 50, али у годинама спољних санкција професори у Београду живели су без протеста и са мање. Током грађанског рата у БиХ било је још и много мање, али су то људи трпели градећи и бранећи свако своју пројекцију националне будућности.
Двадесет година касније напетост између народа, ентитета и кантона, према готово свим анализама, данас није ништа мања због узајамних и спољних притисака. Бошњаци и моћни странци не одустају од визије БиХ као централизоване грађанске државе. Хрвати бију последњу битку за трећи ентитет. А Срби грчевито бране РС. И све док буде тако, “сигурна кућа” ће бити приоритет над економијом, демократијом, људским правима и сл.
“НЕ ПРЕТВАРА СЕ СВЕ НУЖНО У ПОБУНУ”?!
Социјални протести не почињу тако што група пензионера који не могу да саставе од првог до првог са транспарентима изађу из куће, па им се успут придружи неколицина при повратку из “народне кухиње”, онда им се у пролазу прикључе још неки који управо преврћу по контејнерима, затим наиђе и групица младих који немају посао итд. И тако се наводно спонтано формира језгро од сто-двеста људи око којих се настави даље окупљање, и ето грудве снега, која се за неколико сати закотрља у лавину масовног протеста. Обично то бива мало другачије…
Поред масе незадовољних, обично постоји организатор, транспарентан или у позадини. Постоје, претходно или накнадно, активисти распоређени у маси да социјални бунт политичким паролама и говорима пребаце на колосек рушења власти. Већ у старту или касније ето и младих фајтера истурених на челу колоне да по команди крену у разбијање и паљење. Тек у финишу иза сцене излази нека политички организована домаћа или марионетска политичка формација која није спремна да мирно дочека увек неизвестан исход избора, али је спремна да преко леђа побуњене масе силом преузме власт. На крају приче ти и заседну у председничке палате, премијерске кабинете, министарске фотеље, директорске канцеларије. А шта бива са демонстрантима? Након краткотрајног усхићења што су спонтано искалили оправдани револт, враћају се кући да наставе да чекају посао, закаснеле плате и мале пензије. Још одгођене и умањене за буџетске трошкове поправке разбијеног и спаљеног.
“ТЕОРИЈЕ ЗАВЕРЕ”?!
Као што се каже: “Можда и јесам параноичан, али то не значи да ми не прети реална опасност”, такође би се могло рећи и: “Чак и када немамо чврсте доказе, многи догађаји се једино могу објаснити теоријама завере.” Али већ са Асанжовим и Сноуденовим открићем тајних депеша које амерички центар размењује са амбасадама по свету више нема основа за пежоративну употребу синтагме “теорије завере”. Од надзора суперсиле, која читаву планету посматра као “зону од непосредног националног безбедносног интереса”, нису поштеђене ни савезничке земље, а поготово земље хронично нестабилног Балкана. БиХ има “привилегију” да је и званично међународни протекторат, па су све спољне, јавне и тајне операције овде малтене легалне. Ако после оног пресретнутог разговора Вашингтон-Кијев, у којем госпођа подсекретарка САД каже: “Је..ш ЕУ!” и “На челу украјинске владе треба поставити Јацека, а не Кличка”, овде ко год верује да су немири у Босни били спонтани или је глупак или сарадник.
Када смо већ код теорија завере, недавно сам чуо још једну. ЕУ, звана “Четврти рајх” због истањеног буђелара је изгубила битку за своју несуђену чланицу – Украјину. Та земља ће се поделити на већи део, који већ контролишу САД, и развијенији део, који Русија управо преузима под своје. Насупрот томе, Брисел, односно Берлин, добро напредују на Балкану и, поред традиционалног пријатеља Хрватске, стекли су и новог у еврофанатичној Србији, која ће на крају признањем Косова и Метохије платити за чланство у ЕУ, а интензивно припрема и коначни план за реинтеграцију БиХ, уз помоћ не само ХДЗ него и неких бошњачких па и српских партија. Осталим глобалним играчима не одговара “немачки Балкан” и трудиће се да се и у Србији и у БиХ одржи статус qуо и да читав регион до даљег остане “замрзнути конфликт”, који се по потреби увек може откравити.
Уместо да размишљате који је сценарио гори, верујте да нешто ипак ваљда зависи и од вас.
(Прес)
