Прочитај ми чланакСви знамо да СНС пословично намешта изборе, али да би сада дошло до велике реакције народа - каква је одавно требало да наступи да нисмо огуглали на безобразлуке - потребно је да Вучић онемогући и оно што је минимално очекивање грађана.
Ако уз помоћ својих људи инсталираних у разним опозиционим партијама, те странака које у целини контролише, скрпи власт у Београду, изазваће бурну реакцију других политичких субјеката и грађана жељних промена. Престоница ће експлодирати јаче него после злочина у ОШ „Владимир Рибникар“. На стање у Београду надовезује се констелација снага на републичком нивоу. Можда ће Алек морати да се натеже са својим тајним или јавним коалиционим сарадницима у главном граду (ако ту сачува удео у власти), али то му неизбежно следи у републичкој равни. Ако изгуби Београд, биће тамо још рањивији.
Вучић не воли анархизам. Не зато што начелно сматра да је тај поглед на власт нереалан (као што и јесте), већ се скоро инстиктивно згражава када помисли на свет без владара. То произлази из његове ауторитарне природе и, на постмодерни начин, од 2012. године „успешне“ диктаторске каријере.
Лажни цар се идентификовао са влашћу. Без обзира на то, не значи да се не слаже са појединим идејама познатих анархиста. Све што му користи, од когагод да потиче, сагледава ван контекста и позитивно вреднује.
Алек је поклоник вулгарног прагматизма комбинованог са властодржачком мегаломанијом. Од када је на власти искрено верује у искривљени смисао речи анархисткиње Еме Голдман (1869-1949): „Када би гласање могло нешто да промени, учинили би га нелегалним“. Не сме да укине изборе али их је умногоме обесмислио. Без обзира на то, СНС је толико ниско пао да му и најпрљавије политичке игре сада само релативно помажу. А Вучић, колико да је у њима вешт, и ту је далеко од непогрешивог генија. Довољно је сетити се његове арогантне уверености да ће на америчким председничким изборима 2016. победити Хилари.
Да је знао да ће све испасти другачије, ни налог његових ментора из породице Сорош, не би га натерао да оде на конвенцију Била Клинтона и подржи његову жену. Али пошто је био сигуран у оно што се показало као погрешно, самоуверено је јавности објаснио свој поступак тиме да је отишао у САД јер је „паметан“. Видели смо какав је био исход али он није променио мишљење о својој „мудрости“. Стога је и сада, тврде они који изблиза слушају његове монологе, аутистично сигуран да је Србија и даље иста као пре 17. децембра. Срећом, опет греши!
Александар без Косова, рекао би неко, после најновијег мега прекрајања народне воље, не стоји лоше. У Београду није дотучен, у Републици изгледа још има извесну перспективу. Није тако. Треба сабрати два и два. Преварантска власт може да: (1) директно украде известан број гласова (да сада не причамо о непокривености бирачких места камерама и немалог броја њих без поузданих опозиционих „надзорника“), (2) купи одређени број гласова („бугарски воз“ и друге малверзације тог типа), (3) „играма“ са гласачким листићима гурне испод цензуса понеку листу са мало изнад 3 посто, те прерасподелом онога што су добиле, стекне додатне мандате.
Тако СНС може да намакне 5-8 посто посланика тј. максимум њих 20, али не може да направи алхемичарско чудо и гвожђе претвори у злато. Напредњаци су крали више него раније али их из убеђења или користи сада не подржава ни 20 процената пунолетних грађана. И то старијих и углавном неспособних да бране Вучићев режим на улици. Зато је у проблему и брзо ће схватити да за њега „подношљив“ исход избора (полазећи од онога што је и уз муљање реално могуће), брзо може да се покаже као опаснија опција од дебакла на њима. Некада он властодршце наведе на благовремено дислоцирање. С друге стране за узурпаторе је најопаснија илузија да могу да очувају власт онда када је најбоље да крену у бег!
Сви знамо да СНС пословично намешта изборе, али да би сада дошло до велике реакције народа – каква је одавно требало да наступи да нисмо огуглали на безобразлуке – потребно је да Вучић онемогући и оно што је минимално очекивање грађана. Ако уз помоћ својих људи инсталираних у разним опозиционим партијама, те странака које у целини контролише, скрпи власт у Београду, изазваће бурну реакцију других политичких субјеката и грађана жељних промена. Престоница ће експлодирати јаче него после злочина у ОШ „Владимир Рибникар“.
Ако направи – било нескривену или техничко-експертском причом заклоњену – комбинацију са онима који су многима деловали као његови прави опоненти, у проблему ће бити и он, и они. Незадовољни и већ делимично разбуђени народ није глуп. Можда у првом тренутку неће уследити свеобухватни политички устанак, али ће доћи до серије турбуленција које ће разједати непринципијелно уједињену тзв. политичку елиту. Она, док буде убрзано губила оно мало кредибилитета што има, сумануто ће се сукобљавати око поделе плена, чиме ће убрзати сопствено труљење. Вучић ће гледати да избегне да новим „партнерима“ да и обећано, а они ће настојати да узму и оно што није договорено.
На стање у Београду надовезује се констелација снага на републичком нивоу. Можда ће Алек морати да се натеже са својим тајним или јавним коалиционим сарадницима у главном граду (ако ту сачува удео у власти), али то му неизбежно следи у републичкој равни. Ако изгуби Београд, биће тамо још рањивији. Имаће мање престижа и ресурса, а они који остану са њим, увелико ће тражити потенцијалне партнере за неку нову комбинацију. Опет, ако противприродним политичким блудом сачува престоницу, драстично ће повећати ризик од моменталне експлозије са свеобухватним дометом.
Тешко је рећи шта је за њега опасније. Наш Али-Баба ће, да би одложио детонацију у било којој варијанти, први пут од 2014. морати озбиљно да схвати својих 400 боље позиционираних разбојника (старих, евентуално допуњених новима). Раније је свима њима, ма које врсте били, давао по нешто, како је и када хтео. Са тим је готово! Док још неко време буде на власти, Александар екс Свемоћни, мораће истински да се ценка са онима који му требају, да би остао на нестабилном трону.
Кланови унутар СНС-а већ су дигли главе и постоје индикације да се повезују у фракције. Слуге су намирисале газдину немоћ. Он неће још дуго имати капацитет да их третира као стоку. Исто важи за мафију спрегнуту са режимом – која се после случаја Беливук и мањих „породичних“ разрачунавања, такође пропагандно представљених као борба против криминала – примирила. Али сада поново заузима осоран став и спрема се да испостави захтеве ономе ко је помислио да је „све и свја“.
Слично ствари стоје са предизборним партнерима са његове листе и оним постизборним који су самостално ишли на изборе. Не баве се они политиком да би угодили размаженом аутократи. У немоћи су се једно време пред њим клањали, али грдно се преварио ако је помислио да су тако поступали јер му се диве. Мрзе га због понижења која су доживели. Пошто су преживели изборе, дошло је време да увреде почну да наплаћују кроз поскупело учешће у власти. Велико поравњање наступиће ако претекну после предстојећег урушавања режима, тј. ако успеју да нађу прибежиште у новој владајућој екипи.
Да се не заваравамо, у случају немалог броја оних који свирају у владајућем оркестру, то ће се десити (али то не важи за оне који у њега сада када Вучићев брод почиње да тоне, којим случајем уђу, јер у њих се полажу наде; најопасније је када се оне изневере а нема времена да се то заборави). Док не дође тренутак за тај велики трансфер, како би продужио свој владарски век, Вучић ће морати да се копрца онако како је одвикао од када је престао да носи гајбице СРС шефовима. Окружење му се обраћа са шефе, али када га нема, многи га зову Зевс. Он то зна и прија му, али дошло је време да се навикне на ново ословљавање иза леђа.
Он ће бити – знајући оне који се мотају око његових скута – Кронос. У питању је Зевсов претходник на позицији врховног бога. Према митологији, владао је тирански, прождирући сопствену децу, док га поданици предвођени последњим од његових потомака (Зевсом) нису свргли и заточили. Да ли ће баш тако проћи Вучић, да не нагађам, али му следи додељивање незваничног назива који одражава његов скори пут низбрдо. Деца умеју да буду сурова када дају надимке, али то је ништа спрам бруталности увређених доглавника када препознају скори пад господара.
Да је тако можемо да видимо и на основу наше нововековне историје. Кнез Милош (1783-1860) је много доброг урадио за Србију. Скоро је и неумесно поредити га са Вучићем чији је владарски биланс негативан. Но, нешто им је ипак заједничко, што компаративну анализу бар у једном сегменту чини прихватљивом. То је склоност ка оријенталној деспотији! Када се прочитају мемоари Нићифора Нинковића, који се током респектабилног периода налазио у окружењу Милоша Великог, запитамо се како је могуће да су се исти људи који су се само неколико година раније јуначки борили са Турцима, пред изданком свог рода увијали као бедни црви? И шта је њега покретало да их толико сладострасно гази?
Милош је свима њима говорио: „Ако ‘оћеш, ‘оћеш, а ако нећеш опет ‘оћеш“. И успевао је док је био у напону снаге, немилосрдним батинама и на друге начине, да натера политичке и друге слуге које одмах не би похитале да удовоље његовој вољи, да поступе како жели. За најупорније у непокорности важиле су његове озбиљне, а не тек позерски претеће речи: „Ја човека и без свеће на онај свет пошаљем“. Али како је наш народ давно закључио: „Ничија свећа није горела до зоре“. То је и Милош схватио када су његови доглавници, уморни од понижавања и закидања, дигли главе. Суочен са све већим отпором изнутра, на који су се надовезале игре великих сила, био је принуђен да коначно прихвати уставну владавину. То се догодило 1838. године.
После тога више није могао да ради шта хоће. Наступило је доба правила која важе и за њега! До те тачке је стигао и Вучић после окончаних избора. Почео је, да поновим, озбиљно да слаби и сви то виде. Они који су до јуче били његове играчке, данас су му неопходни партнери и знаће то да наплате. Спољни фактори који су га респектовали, све више га сагледавају као остатак непријатне прошлости. То, и још много тога када се искомбинује, створиће му пакао на земљи. Кнез Милош у њему није могао да се снађе. Покушао је али није издржао да се надиграва са онима које је претходно третирао као робове. Када је дефинитивно увидео да дух прошлости више неће изаћи из боце,повукао се 1839. са власти.
Тада је имао 56 година. Незнатно је био старији од Вучића (53 године). Он планира да отприлике у узрасту у коме је Милош емигрирао, и сам то крајем 2027. учини (тада ће имати 57 година). После завршетка изложбе ЕКСПО и још које фазе „Београда на води“, снује да са профитом произашлим из тога, оде на неко мирније место. Схвата да му време истиче, али још не разуме којом брзином се то дешава. Заборавља мудру народну изреку: „Човек снује, Бог одлучује“. Брзо ће спознати њен смисао. Господ је очито већ решио да је време да Алек купи прње из Председништва. Што пре то разуме и крене да се дислоцира далеко од Србије, веће су му шансе да избегне да буде суочен са свим што је нажао учино овој нацији.
Али власт је често слепа и одведе у понор оне који су могли да га избегну да су сами са собом били прагматични као што су са другима. Но, то је њихова ствар! За нас је битно следеће: ако се сутра не ослободимоВучића, релативно брзо хоћемо. Немојте да вас хистерично режимско бусање у прса превари да је другачије. То су пука глуматања и намештени „самоуверени“ трзаји пред његово даље урушавање! Отпочео је крај Вучићеве ере. Приписује се Милошу Обреновићу да је, када је дизао Други српски устанак у Такову (1815), народу рекао: „Ево мене, ево вас“. На нама је да сада коначно поручимо Вучићу: „Ево нас, ти одлази“!
