У прошлој колумни[i] је било речи о томе колико је, с обзиром на своје досадашње деловање, Александар Вучић уопште квалификован да упућује грађане Србије на пример Мајкла Џордана, што је учинио у својој васкршњој „посланици“ пучанству које чита Блиц.[ii]

С обзиром да се Вучић такође, чак и у већој мери, позвао на пример Новака Ђоковића као инструктиван и инспиративан за нацију, вреди видети како ствари ту стоје, односно колико дела највишег представника извршне власти Србије одговарају истакнутом моделу. То је не само семантичко, већ и политичко питање.

Сам Вучић је на такву врсту оцењивања позвао, речима: „И, нећу да се поредим, али верујем да смо, највећем делу Србије успели да приближимо ону филозофију која је направила једног Новака Ђоковића“.

Затим се позвао и на речи које је Новак недавно написао испод слике на којој се сликао поред споменика Рокију Балбои у Филаделфији, после победе на турниру у Мајамију:

„Није важно колико јако можеш да удариш, већ колико јаких удараца можеш да примиш, и да наставиш даље“.

„То је Новака направило. Рад и неодустајање,“ допунио је речи првог рекета света председник Владе Србије. „Неодустајање и рад, рад и рад.“

Ове речи ће многима, на први поглед, вероватно деловати истинито. Можда не и инспиративно, али бар истинито. А зашто не и инспиративно?

Зато што ту недостаје једна кључна компонента: неутажива жеђ да се буде најбољи. Не у свом дворишту. Не у „региону“. Не чак ни на континенту. Већ најбољи на свету.

То је та кључна компонента која је, намерно или зато што Вучић ње и није свестан, изостављена из ове „добитне формуле“ која је понуђена за узор целој нацији. А она чини сву разлику на свету. То је оно што претвара рад „рада ради“, пуког „запослења“ ради, пуког „зарађивања“ ради, у делање са смислом, које једино рађа инспирацију и тежњу за усавршавањем. И за победом, на личном и ширем плану.

Први пут када је Јелена Генчић дала рекет у руке шестогодишњем Новаку Ђоковићу, није јој требало много да схвати с ким има посла. Истог дана је сталожено саопштила његовим родитељима да ће Новак, ако крене са озбиљним тренинзима, бити међу првих пет у свету са 17 година. Новакови родитељи су јој поверовали. Још важније, и Новак јој је поверовао. Већ са 7 година је, пред камерама РТС-а, саопштио да му је циљ да постане „првак“.[iii]

Треба се сетити у каквој су Србији и под којим околностима Јелена Генчић и Ђоковићи показивалу ову „нереалну“ самоувереност. То су биле године 1993-1994. Ратне године. Године санкција. Године хиперинфлације. Године изолованости од света. Године светске сатанизације Срба. Уз то, Ђоковићи нису имали ни промил новца неопходног за гајење једног тениског шампиона.

Без озбира на све то, на околности, препреке, државну и друштвену незаинтересованост, сви су, баш онако српски – чврсто веровали. Да су најбољи, и да ће то и да покажу. Резултат данас сви знамо.

Није Новак једини пример, мада је најистакнутији. Ту су и Јелена Јанковић, Ана Ивановић, Јанко Типсаревић, Виктор Троицки, Ненад Зимоњић. Чланови златне генерације српског тениса, поникле управо у то „најгоре“ време, у земљи врло скромне тениске традиције, и још скромнијих услова.

Тренирали су у паузама између налета НАТО-бомбардера. Тренирали у празним базенима. Мучили се да дођу до новца и за најмање турнире, да добију визе. Да превазиђу предрасуде оних који су их гледали кроз оптику медијске сатанизације земље и нације којој су припадали. И Јелена, и Ана и Ненад су такође доспели до броја 1 на светским листама. Троицки је био број 12, Типсаревић број 8. На свету.

Шта би од свих њих било да су „прихватили реалност“ – тужно је и депресивно и помислити.

Имали су, наравно, и кризе, и искушења. Чак и са 16 година, са већ освојене три европске јуниорске титуле, Новак није успевао да нађе домаће спонзоре (и поред свих овдашњих „успешних бизмисмена“ и „пословних магова“), и његови родитељи су озбиљно разматрали понуде из иностранства – од Словенаца, Италијана, Швајцараца, Енглеза. Ипак, на крају су нашли пут, позајмљивали су од зеленаша, доживљавали да им се нож држи под грлом због невраћених духова, али је Новак остао Србин, не само по крви, већ и по држављанству. А, очигледно, и по менталитету.

Имао је Новак, осим наведених, још једну огромну препреку пред којом је могао да поклекне, или бар да снизи амбиције на ниво „реалних“. Уствари две. Роџера Федерера и Рафаела Надала. Двојицу тенисера за које многи сматрају да су најбољи свих времена, а засигурно међу првих пет на вечној листи. Један из финансијски моћне Швајцарске, други из тениске велесиле Шпаније, која му је пружала све могуће услове за напредак и усавршавање. Новак је четири узастопне године, 2007-2010, завршавао као трећерангирани на светској листи иза ове двојице планетарно популарних суперзвезда.

За „реалисте“ који су у последњих 15-ак година преплавили Србију, и то би засигурно била „пуна капа“, незамислив успех. Довољно. Више од тога би била типична (велико)српска мегаломанија – зар не? Ушао си у „светску“ елиту, ту си „где се одлучује“, људи те препознају, имаш довољно новца за све што ти треба – шта ће ти више? Зар неко из „мале“ Србије има право да се нада нечему вишем и бољем, уместо да буде (пре)задовољан што је „ту негде“, међу „великима“, што „седи за столом“?

Новаку, истинском српском прототипу – то уопште није било довољно. Довео је новог тренера, Американца, па га је отпустио, незадовољан постигнутим (замисли, напредњачка Србијо – отпустио Американца!!! Божанство… Уствари, боље не замишљај, могли би Кирби и Џо да ти замере). И, после освојеног Дејвис купа, током следеће, незаборавне 2011, догурао до толико сањане вимблдонске титуле – и светског броја 1. После га је, привремено, поново уступао и Надалу и Федереру, али га је поново и повратио. Није било довољно само освојити број 1 место – већ га и задржати. И ту намеру саопштити целој светској спортској јавности.

Имају ли Вучић и напредњаци ишта заједничко са овим? Екипа која гура Србију у блато некакве „балканске шесторке“, која укључује и нашу сопствену, историјску, свету и неотуђиву земљу – Косово и Метохију, све са „косовским премијером“? Екипа која Србију по сваку цену држи на курсу утапања у ЕУ левијатана, унутар којег би била мања од маковог зрна, и по тежини и по утицају? Екипа која проповеда „рад, рад и рад“ – али само за рачун странаца или тајкуна, без икаквог вишег циља или императива победе? Екипа која перманентно подвија реп не пред првим, већ пред последњим светским рангом, глобалном бетон лигом и боранијом попут Раме, Мустафе, Тачија, Колинде? Екипа која би да распрода све преостало што вреди у Србији?

Вучићево „рад, рад и рад“ је позив у перманентно ропство, у статус госта у сопственој кући, у радни логор звани ЕУропска Србија.

Више пута смо као народ доказали, кроз колективну и индивидуалну повест, да смо управо предодређени за перманентну борбу, што је Његош знао, мушки прихватао о бесмртно песнички опевао, за непокоравање „реалностима“, за надљудске напоре, за победу – чак и тамо, уствари поготово тамо, где је нема ни на видику. Само тако можемо да функционишемо максималним капацитетом као народ. Само тако можемо да будемо оно што јесмо, оно што нам је дато да будемо. Понекад и сами против свих. Или да бирамо сопствене пријатеље, и путеве. То је српски орао.

Нисмо ми никаква „травка“, како нам импутирају напредњачки кадровици са комплексима ниже вредности,[iv] који би добровољно уситњавање сопственог духа, своје ситне страхове и преверавања да пројектују на целу нацију, пошто их је срамота од онога што су некад дрчно проповедали, а и од онога нашта су пристали. У замену за парче пролазне власти, ситних привилегија и тапшања по рамену од стране оних за које су они само најновији талас српске политичке потрошне робе.

Напредњацима се и број 198 на свету чини добрим – само ако су они ту негде да црпе своје ситне, приземне „бенефите“. Шта они имају са Џорданом и Ђоковићем, шта они имају са српском историјом, идентитетом и величином – осим што хоће да их, увозним рецептима, промене, пошто су се, на очиглед свих, и сами променили?

Шта Вучић уопште зна о знању, науци и струци, на које позива у свом васкршњем мисаоном Блиц-кригу?

Јада се како „ми, свакој науци, и сваком тешком раду, нађемо ману“, и како он и његова дружина „покушавамо да учимо оне који су убеђени да већ знају све“. То каже неко ко се оглушава о наше највеће стручњаке у земљи и иностранству, који тврде да Телеком никако не треба продавати, који су, борећи се против продаје, пре четири године скупили потписе више стотина врхунских професионалаца, којима би се свака земља поносила.

То каже председник странке која је, пре равно четири године, поднела кривичну пријаву против тадашњих власти управо због онога што сада сам намерава да уради („Члан правног тима СНС Марко Ђурић рекао је да је продаја „Телекома“ освета владе будућим генерацијама и оптужио владу да води погубну економску политику и да распродаје последње економске ресурсе“).[v] То каже управо човек који нема ни петљу ни храброст ни да слуша, а још мање да користи домаћу памет, и све оно најбоље што ова земља има, па га зато или кривотвори, или игнорише. Каква запањујућа ароганција, какво лажно представљање…

Какав Џордан, какав Ђоковић…

Рама, Мустафа, Тачи. То је Вучићева лига, коју је сам изабрао, то су модели који су њему и напредњацима примеренији, који их као магнет привлаче.

Српски дух, којег би да мењају јер су га се одрекли, створен је за више сфере.

УПУТНИЦЕ

[i] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/vucic-i-dzordan-ili-nebo-i-zemlja/

[ii] http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:542960-Vucic-Ustacemo-posle-svih-nasih-raspeca-i-muka

[iii] https://www.youtube.com/watch?v=3jcFOol59Hk

[iv] http://www.standard.rs/politika/31511-%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%B4-%D0%BA%D0%B0%D0%B6%D1%83-%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%83%D1%9B%D0%B0,-%D0%BD%D0%B5%D1%83%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%BF%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%B0

[v] http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/sns-tuzio-premijera-i-ministre-zbog-prodaje-telekoma_251024.html

IИзвор: .fsksrb.ru

Ознаке: Албанија, Александар Вучић, Александар Павић, Новак Ђоковић, српски менталитет