Прочитај ми чланак
Док предводник најновијег таласа српских нововераца грозничаво странчари – тј. “селектује” странце који би могли да попуне “реконструисана” министарска места којим ниједан Србин очигледно није дорастао,[1] дало би се претпоставити да се тај процес не одвија у сасвим доброј вери – тј, ради лакшег разумевања, ingoodfaith.[2]
Наиме, поставља се питање да ли се први-до-првог председник Владе (то што се изворни “Црногорци” први не сетише овакве функције нас изнова наводи на одређене сумње о њиховој аутентичности), Александар Вучић потрудио да својим страначким кандидатима (странцима-кандидатима за министарска места у допуњеној верзији српског политичког новоговора) предочи извесне правне проблеме с којим би могли да се суоче тог несрећног, тешко замисливог и посве трагичног дана – ако иоле размишљају као просечни српски политичар – када више не буду на власти у својој “другој домовини”.
Прецизније, да ли их је Мистер Вучић упозорио да би једног дана, када се у Србији буде васпоставила истинска владавина права, односно када се коначно буде затворило поглавље звано Европска унија, сви који су (са)учествовали у Влади која је свесно и систематски кршила највиши правни акт у земљи – Устав, односно Constitution, ради лакшег разумевања – могли да кривично одговарају. Она домаћа боранија која не успе да умакну из земље свакако ће бити у надлежности домаћег правосуђа, док би за оним другим могле да буду расписане међународне потернице. Дакле, Мистер “firstafterthefirst” би, у име не само пристојности већ и професионалне колегијалности, требало да обавести своје будуће адуте у “модернизацији” Србије да ће, ипак, чак и у напредној, дупло-плус-добро-кооперативној Србији бити изложени одређеној врсти окупационог ризика: ако једног дана Србија постане нормална, суверена држава, њихово име би се могло наћи на некој Интерполовој потерници. За сваки случај, познајући ефикасност овдашњих власти, урадићемо то ми – јер чак и ти странци који буду попунили нека од тренутно упражњених министарских места нису најкривљи што Србија тренутно није суверена држава.
Дакле: WARNING! To all foreign candidates for ministerial positions in the future Serbian Government: Since the heads of the current Government, who are presently discussing with you the possibility of your accepting a ministerial function in the next Government, which they will also head, are engaged in a willfull, systematic violation of the Constitution of Serbia, specifically in acts stemming from the so-called Brussels Agreement of April 19, 2013, which are endangering and compromising the territorial integrity and sovereignty of the Republic of Serbia, and since it is their stated intent that they shall continue violating the said Constitution in the same manner, i.e., during the process of implementation of the so-called Brussels Agreement, it is our duty to warn you that you yourself may be liable to prosecution as accomplices in their high crimes against the people and the Constitution of the Republic of Serbia. Please take this circumstance into consideration in discussions concerning your eventual future employment in the Government of the Republic of Serbia.[3]
Ово је најмање што бисмо могли да урадимо у своје име, у случају да то већ нису урадили представници садашње Владе – ако ништа друго а оно бар у име традиционалног гостопримства и добронамерности према свима који искрено, бар на речима, желе да помогну Србији. Мада, ако би искрено желели да помогну Србији, најбоље би вероватно било да јој не помажу, него да своје савете сачувају за владе западних држава, међу којима су оне солвентне, слободне од опасности дужничког ропства у мањини.
А, требало би, на крају, само да укључе здраву логику, баш као што је то урадила економска новинарка листа Данас, Ружа Ћирковић, и поставе себи питање: какви су то људи који се већ две деценије боре за власт, а нису били у стању да припреме “пар партијских мозгића за пар државних (политичких) функцијица”.[4] Може ли се веровати у њихове способности, моћ расуђивања, дораслост државним пословима? Вреди ли, чак и евентуално (наравно транспарентно) договорених износа мимо редовне министарске плате – ризик да се сутра нађеш на некој међународној потерници, прихватајући ангажман од некога ко за двадесет година бављења државним пословима није успео нити да припреми нити макар да упозна неког “свог”, односно домаћег (може неко и из толико хваљеног српског расејања) ко би био способан да води ресор у Влади Србије?
Ипак, као што важи и за све слободне људе – одлука је ипак на њима. Учинили смо оно што је до нас да из упозоримо на одређене ризике. Ако, пак, не буду у прилици да ово или слично упозорење прочитају – надајмо се да неће посегнути за изговором “медијске цензуре”, “медијске затворености” или нечег сличног. Јер, и то би много тога рекло о природи власти за коју су пристали да раде. Што опет не би изгледало баш сјајно на њиховом будућем си-ви-у (CV-у за неупућене). Мада, ни приближно толико лоше као Интерполова потерница.
[3] Као лични допринос новој, незапамћеној и неупоредивој политици штедљивости без преседана, прилажемо и превод, ради евентуалне уштеде буџетских средстава: “УПОЗОРЕЊЕ! Свим страним кандидатима за министарска места у будућој Влади Србије: с озбиром да су челници садашње Владе, који са Вама разматрају могућности Вашег прихватања министарске функције у будућој Влади умешани у свесно, систематско кршење Устава Србије, прецизније у дела која произилазе из тзв. Бриселског споразума од 19. априла 2013, а која угрожавају и компромитују територијалну целовитост и суверенитет Републике Србије, и пошто су изричито изразили намеру да ће наставити са кршењем поменутог Устава на исти начин, тј. током процеса спровођења тзв.
Бриселског споразума, дужни смо да Вас упозоримо да би могли да бисте могли да будете подложни кривичном гоњењу као саучесници у њиховим тешким кривичним делима против народа и Устава Републике Србије. Молимо Вас да ове околности узмете у озбир у Вашим разговорима везаним за Ваш евентуални будући професионални ангажман у Влади Републике Србије.”
