Прочитај ми чланак
Немамо право на аутоголове
Моћни народи су нам измакли тепих испод ногу и ми већ 200 година покушавамо да устанемо, али не успевамо каже познати сликара Јанош Месарош. Шароликост нација је лепа, а не опасна.
Ми смо мајстори за аутоголове. Покушавамо 200 година да направимо државу, а и даље половина нације, па чак и фудбалска репрезентација, не зна химну “Боже правде”.
О овој теми сликар Јанош Месарош говори са покрићем. Да би постао велики сликар морао је најпре да себи зада судбоносни аутогол. Године 1969. био је првотимац тузланске Слободе када му је на једној утакмици, у жару игре, напукла кичма. Читаву годину био је непокретан, а време је почео да прекраћује сликањем. И постао је сликар познат на свим континентима.
Месарошев добро знани уметнички потпис су мотиви и исечци равнице налик летећим ћилимима који се уздижу у небеса. Његова платна су незамислива без узлетелих коња какве је пре петнаест векова јахао његов далеки предак, освајач и војсковођа Атила Хунски, упамћен по надимку Бич Божји.
– Онај који је имао 20 жена, а волео је само једну, прву.
Хедониста Месарош се пре 12 година скрасио уз своју другу супругу Александру. Али зато, има четири атељеа – два у Београду, који му је адреса последњих десетак година, један у родном Новом Бечеју и један у Банатском Карађорђеву, где живи породица његове Александре.
– Када човек зађе у године, а ја сам их набројао 69, онда ништа више не мора – каже Месарош, и пристаје на разговор, али што мање о сликарству, а што више о филозофији живота.
– Предуго причам о сликарству, а заправо сам на својим сликама рекао што сам имао, кога занима нека “чита” слике.
Зашто сте, напустили Ротари клуб?
Говорили сте да је то ваша “једина политичка партија” јер има хуману мисију…
– Код нас се ротаријанство схвата мало другачије, постоји жеља да се умноже клубови, а то значи да се снизе критеријуми за улазак. Када су ме неки познаници рекли да би желели да се учлане и одмах надовезали питање:
– Какву ћу ја корист имати од тога? – ја сам одустао.
* Нема вас у медијима, на интернету се ретко може наћи ваша галеријска страница… Уморио се хедониста Месарош?
– Мој хедонизам, који сам деценијама неговао, не дозвољава ми да будем роб нечега, а друго, дошао сам у ту фазу да је моја животна филозофија: ништа не морам, нигде више не журим.
* Упркос чињеници да култури баш не иде најбоље, да људи немају пара за хлеб, а камоли за уметничке слике?
– Нушић је једном рекао да човек мора у животу да се определи, ако ћеш да имаш срце не можеш да имаш гаће, и обрнуто. У мом случају то значи да сам морао да се определим да се бавим сликарством унапред знајући да нећу зарадити огромне паре, или да се латим другог, уноснијег посла. Одабрао сам уметност, тамо ме је одвукло срце. Али, да вам кажем, и када су била боља времена тешко је било продати скупу слику.
* Колико је операција на срцу кумовала том подвлачењу црте?
– Много. Али знате шта ме је ту фасцинирало – незадржив напредак науке, конкретно медицине. Уградили су ми у амбуланти стент, држали ме тамо само 24 часа да би ми рана зарасла. Сутрадан сам кренуо кући, свратио успут на пијацу, купио шта треба. Кад сам дошао, жена ме питала: јеси ли ти био код зубара или код кардиохирурга? Они за једну операцију потроше времена колико ја за једну слику.
* После 300 самосталних изложби и око 7.000 слика, и на вашим новим сликама не бледи она препознатљива, оптимистична вулканско црвена… Имате ли барем једну слику на којој мотив нису летећи ати?
– Црвена нијанса се не мења. Покушавао сам да урадим барем једну слику без мотива летећих коња. А, када је окачим, кажу ми: “Јаноше, па где су коњи, ово као да није твоја слика.” И шта ћу, онда досликам коње.
* За људе из других крајева равница је депресивна, а ви баш из ње црпите инспирацију…
– Равница има велику магију. Кад на њу спустите поглед, он вам се врати тек за три дана. Моје детињство било је веома богато управо због те ширине Панонске низије. Таква је и душа војвођанских људи: топла, широка и пуна разумевања.
Отац Михаљ био је столар, мајка Ержебет домаћица. Родитељи су ме научили да у сопственом дому поштујем све што и моји преци Мађари – културу, музику, пикантну трпезу… А када искорачим преко кућног прага, да буде лојалан грађанин
своје државе, Европе и света. Тако сам и ја научио своју децу. Моја домовина је Србија, резервну немам. У Мађарској бих се осећао као странац.
* Мислите ли на лобије који диктирају правила у уметничком свету?
– Да. Најбољи пример за то је наш Никола Тесла. Колико је њему, као човеку са Балкана, требало енергије и мудрости да убеди Американце у свету.
Путовао сам по свету за својим изложбама и схватио да англосаксонски лоби има правило да било коме ко се не зове Џон не да га претекне, него да дође у раван са њим.
Покушавао сам да се наметнем у Америци десет година, али ја нисам Џон. Када сам то схватио вратио сам се кући и ту се осећам најбоље.
* Да ли је тачно да сте на изложби у Рију 2000. године зарадили 50.000 долара, а вратили се кући потпуно празних џепова?
– Отишао сам тамо с намером да на лицу места направим слике за изложбу. Они су ме неповерљиво гледали, рекли су: па треба вам пола године да их насликате. Убрзо сам схватио зашто је то тако.
Када вам пред очима пукне плажа дуга седам километара, а на њој од милион купача бар половина су жене, предивно обликоване, јасно је да испари инспирација. Ипак, успео сам да урадим тих 16 слика, изложених у џокеј клубу и оне су све продате исте вечери, јер у том клубу има 5.000 милионера.
Наравно, ја сам се после предао хедонистичком животу. Све сам потрошио и није ми жао. И сад мислим да када ти новац дође у руке, не треба скроз да стиснете шаку.
* Зашто 21. век називате веком преваре?
– Овај век више него иједан претходни нијансира интерес, и то у свим областима. За паре се може купити све, све је подложно продаји. Њи љубав више није само емоција о којој песници сричу стихове. Кад она избледи између двоје људи једно од њих се окрене и пита: Шта је од ове имовине моје?
* А доброчинство, хуманост?
– На ту тему најчешће се сетим речи премудрог Андрића – Ако ти неко нешто учини добро, не жури одмах да му узвратиш јер ће се доброта ту зауставити. Него, доброту коју је теби неко приредио ти учини неком другом, да се шири као Архимедови кругови.
* Како се у вашој животној филозофији котира Европска унија?
– ЕУ је огромна превара. Ми јесмо у Европи, она је потребна нама, потребни смо и ми њој. Али најмоћније државе су наметнуле своје законитости и диктирају темпо сиромашним земљама.
Једна од највећих превара је увођење евра. То је био огроман стрес за нас који смо волели марку као бога. Они су нам тврдили да 100 марака вреди колико и 200 евра, а већ после месец дана однос је био један према један.
* ИМАТЕ ви занимљиво објашњење о менталитету политичара на власти…
То је прича о три плаве коверте. Одлазећи директор оставља наследнику три плаве коверте да их отвори када наиђе на проблем.
Када је отворио прву коверту, писало је: све сваљуј на старог директора. То је једно време народ упијао, па се опет побунио.
Онда је овај отворио другу коверту, а тамо је писало: дижи кредите, гради. Када је и тај ефекат спласнуо, потегао је трећу коверту, а у њој је стајала порука: смишљај садржај за нове три коверте.
* Шта каже ваш визионарски осећај, имамо ли ми коња за ту европску трку?
– Нажалост, испада да смо ми једина нација у региону која није извукле поуке из ратова деведесетих. Полако исправљамо накарадну слику о нама коју су други створили, а ми смо им то дозволили.
Нарочито болан пример је онај од 17. марта, када је горео Космет. Уместо да потплатимо стране телевизије да извештавају о том погрому, ми смо запалили џамије у Нишу и Београду и пружили им прилику да још једном констатују како су Срби лоши момци. Последњих година исправља се та слика.
* Да ли су вести о повременим међунационалним инцидентима у Војводини стварне или исфорсиране?
– Мене су моји учили, а то сам пренео и на своју децу, да је шароликост нација лепа, а не опасна. У мојој породици помешани су мађарски, српски, црногорски гени и ја не могу да замислим да ми неко каже – е, ти сада не можеш да живиш са својом Александром јер је Личанка. Али лудило се произведе преко ноћи ако то неки људи заиста желе да ураде.
* Не верујете политичарима…
– Код нас је политика исто што и естрада. Сваки, макар и локални политичар, жели да глуми малог Тита. Сви они воле да отварају путеве, пресецају црвену врпцу. И сви праве исте грешке – када дођу на власт руше оно што су претходници саградили, почињу од почетка.
Неке ствари, као што су војска, школство, здравство, полиција и судство, морају да се поставе на здраве ноге и да се развијају без обзира на то ко после кога долази на власт. Бићемо најсрећнији када не будемо знали ко нам је председник. То ће значити да смо достигли шведски стандард.
* Али и даље тврдите да смо добар народ…
-Да, у суштини ми то јесмо. Имамо ту жицу лепоте, доброте, хедонизма и алтруизма. Моћни народи су нам измакли тепих испод ногу и ми већ 200 година покушавамо да устанемо.
(Новости)
