Прочитај ми чланак
Аутор није био никада на чисто са правим значењем народне изреке: Не дај Боже да се Србљи сложе!
Да ли то треба схватати дословно или као стање у којем су ови способни чинити чудеса? Из чињенице да је нова влада Србије формирана од стране трансформисаних социјалиста, радикала и досоваца, произлази да је постигнута идеолошка и свака друга слога Србаља. Чињеница да исту подржавају и неорганизовани српски патриоти, поготово потврђује дојам о свеопштој српској хармонији.
Како је аутор разрешио, већ по првом спољнополитичком чину нове Владе, своју горе описану дилему, основна је тема овог текста, уз понеку мање или више сувислу дигресију.
Текстом под насловом: „Зашто Србија гласа контра Русије и Кине?“ објављеном у Данасу од 8.7.2012. г. одаје се признање новој Влади због гласања за Резолуцију ГС УН, којом се осуђује сиријски режим због бомбардовања градова и критикује СБ УН због неактивности везане уз Сирију, што показује спремност нове Владе да поштује међународне демократске принципе и усаглашује своје ставове с ЕУ.
Овај „јуначки чин“ нових српских власти (Влада и Председник) може се, по аутору, оцењивати и из неких других аспеката. Подршка Србије резолуцији ГС УН о Сирији показала је јасну спољнополитичку оријентацију нове Владе према Западу, тј. потпуне сервилности Империји. Из моралног аспекта ради се о неморалном чину јер се пружа подршка наставку империјалне геополитике промовисања „слободе и демократије“ свим средствима, започете са НАТО бомбардовањем Србије 1999 године. Из аспекта односа према пријатељским државама Русији и Кини, које воде гигантску битку против Империје (која се као кобила када цркава најопасније рита) ради се о штети по националне интересе.
Што се тиче остварења српских националних интереса овим чином уважавања нове реалности се Србија практично предала на милост и немилост Империје, јер је, фигуративно речено, својим доказаним пријатељима Русији и Кини пљунула у лице и опалила шамар, те залупила врата на која се могло „закуцати“ и за нужну економску помоћ. Русија и Кина наравно неће и даље признати Републику Косова, али то искључиво због властитих интереса, независно од солидарности са Србијом, али ће заслужено, по суду аутора, пустити Србију да се утапа у властитим „фекалијама“.
Узгред речено претходна досманлијска влада није била толико кооперативна у случају Либије, што је вероватно један од разлога што је кажњена искључивањем из „коалицијске игре“. Однос нестраначких патриота према овом непочину српских власти може се описати стихом:„ Сви јунаци ником поникоше, од сто гласа, гласа чути није!“. Да је то учинила досманлијска влада вероватно би „заграктали као вране“ (као у случају санкција Белорусији).
Однос патриота према садашњој коалицијској Влади се може објаснити њиховим предизбоирним ставом да треба уклонити Бориса и досманлије са власти, по сваку цену, па макар исту узео и црни ђаво, те са тим у корелацији постизборном промјеном њиховог схватања о нужној кооперативности према Империји, тј. прихватања „нове реалности“ да се ову не смије непотребно изазивати, а не дај Боже љутити.
У предизборној кампањи неорганизовани патриоти су навијали за напредњаке, иако су ови истицали да ће бити већи и бољи еуроатлантисти од досманлија, верујући да ће се исти понашати као национално одговорна странка када дођу на власт. Оне који су сумњали у напредњачку „фигу у џепу“ (при еуроатланским заклетвама) проглашавали су за досманлијске корисне идиоте.
По окончаним изборима и у преговорима о новој коалицији ови наши патриоти су почели заговарати уважавање нове реалности, што је подразумевало избегавање формирањеа нове Владе која би провоцирала на било који начин бес Империје, а то је поред осталог искључивало и природну коалицију „национално“ одговорних странака (СНС, СПС и ДСС). Тако је Коштуница постао „губавац“ којега нитко није ни спомињао, а камоли преговарао с њим о новој коалицији. Ово је прошло чак без „приговора“ од стране народњака као и осталих патриота.
Што се тиче формирања нове коалиције, аутор се мора посути пепелом због неостварене његове прогнозе о великом „тријумвирату“ (СНС, ДС и СПС), који би имао пуни капацитет да задовољи све захтеве Империје, а посебно у погледу Космета. Аутор ће објаснити свој промашај (без покушаја оправдавања) тиме да није рачунао са тиме како су напредњаци били у стању направити за Империју такову понуду, коју ова није могла одбити, па је стога оставила на цедилу своје досманлијске фаворите.
Досманлије се нису ни превише бунили јер су пребацили „горући“ крумпир (Србију у економској катастрофи) конкурентима, да си ови попале руке (поред осталог поучени примером Грчке). Са становишта империјалних интереса, слаба Влада Србије са Динкићем, као империјалним „тројанским коњем“, је далеко повољније решење од јаке велике коалиције, која не би била лако „савитљива“ и тиме ризичнија. У сваком случају проевропске демократске опозицијске странке ће подржавати политику еуроатланских интеграција и све друго што иде уз ове у пакету, а бит ће стално „Дамаклов мач“ над садашњом коалицијом.
Нова коалиција је на почетку показала своју кооперативност према Империји на унутрашњем плану и оправдала њено поверење „симболичним гестом“ укидања министарства и оснивањем Канцеларије за Космет, (органа нижег ранга) што је по аутору показује колики значај иста придаје овом проблему. Досманлијска влада се макар претварале како је Космет за њу питање „бити или не бити“.
Држећи се народне изреке да се по јутру познаје дан, аутор по првим потезима (вањско и унатрашњополитичким) нове власти закључује да ова почиње проводити неустрашиво оно за што досманлије нису имали петљу, а у чему имају свеопшту подршку Империје, опозиције и српских патриота (шутња се у праву узима као пристанак).
Што се тиче некорисних патриота морам им одати признање за њихово шизофрено веровање како се прихватањем „нове реалности“ може одобровољити Империја и на тај начин заштитити виталне националне интересе. Империја признаје само „жестоку опструкцију“ која јој наноси штету, док без милости гази по кооперативним и на крају их одбацује, као бескорисни отпад (случај Тадића је на том фону). Аутор текст завршава парафразом изреке о друмовима и Турцима: Плакат ће друмови (а можда и српски патриоти) за Борисом, али овога бити неће!
Никола Турајлић
(Видовдан)
