Недавно су истинољубиве новине „Данас“ међу нас просуле неке утиске, расуђивања и виђења знамените херонине деконтаминирања српске културе Борке Павићевић.
Ја је иначе памтим како је почетком деведесетих година по тада уједињеној Немачкој из дубина свог грла држала предавања о нарастајућем фашизму у Србији. Да би Немце и свет позвала на одбрану од бујања српског фашизма.

За све из магареће клупе треба рећи: Немачка је идеју фашизма подигла до најкрволочнијих размера у Другом светском рату, док су је Хрвати епигонски и са страшћу посрнулог света уздигли на ниво варварског култа, са жртвом у клању Срба.

Ова угледна барјактарка чишћења српске културе од отрова, утиске је покупила у Дворима Јанковић Стојана, како то више стотина година зове српски народ а потврђује српска јуначка епика, а не како она дрчно и одлучно каже – у Кули Стојана Јанковића. Засењена присутвом призваног духа Мирослава Крлеже, она није уочила тананост у разлици именовања места где се обрела. Али зато није омашила када је ословила организаторе скупа на који су је позвали, као што је прецизно ословила и сам скуп. Скуп је био под насловом „Уметници у егзилу“, а као организатори су се прсиле „Мировне студије“ из Загреба.

 

Двори Јанковић Стојана су у Исламу Грчком, у Равним Котарима, у северној Далмацији, у месту које је и катастарски и по становништву у последњих четристотине и кусур година стопостотно и српско и православно. Али то наша хероина није видела, као што јој се вид помрачио и пред чињеницом да је и скуп само и само својеврсни и сладострасни и иживљавајући бал вампира у једном сасвим опљачканом, сашуреном и опустошеном крају. Контаминирана културом, она ништа од тога није видела.

Додуше ми можемо помислити да је она падобраном стигла у обновљене Дворе, теже да би хеликоптером, будући да нема простора за атерирање те летилице коју је измислио један православни Рус, а не Леонардо да Винчи, како би то прохриптала наша хероина. Знајући за ватрено испуцавање њене дрчности при чишћењу српске културе од отрова, са величином њеног срца сумњам да је падобраном тамо стигла. Преостало јој је да дође неким од копнених путева. Из правца Обровца, Книна, Биограда на Мору, или Задра, или од Шибеника, преко Брибирских Мостина. Осим што је из аута могла да види читав низ спаљених и разорених српских села (да их не збрајам из свих тих праваца), једнако је могла да преброји на прсте једне руке понеку делимично обновљену кућу у Исламу Грчком.

И да види да пред кућом седе људи који су при крају свог животног доба. Али, како је она тада била обузета друштвом Мирослава Крлеже, ништа од тога није могла видети. Као ни разорену основну школу, школу у којој је учитељевао Симо Матавуљ, што јој дух Мирослава Крлеже није ни шануо, а особито да су Хрвати 22. јануара 1993. године, напавши Републику Српску Крајину, тада под политичком и војном заштитом Уједињених нација, усред села најпре рафалом одстрелили бисту Сими Матавуљу, па је префарбали, а бисту Владана Деснице откинули са постамента и однели незанокуд. (Бисту Матавуљу је о свом трошку подигао Владан Десница, тек да се зна.)

У том свом пословању у српском селу Исламу Грчком тада су Хрвати разорили све и једну кућу, спалили Дворе Јанковић Стојана, оскрнавили гроб Владана Деснице и храм Светог Ђорђа, уз Дворе, задужбину Стојана Јанковића. У српским животима то износи 491 Србина и Српкињу, чему треба додати и потпуно разорено српско гробље уз тешко оштећен храм Светог Илије, у оближњем Кашићу, где су се сахрањивали Исламљани, а где пред хрватском војном вештином такође није остала поштеђена ни једна једина кућа, па ни један једини крмећак. А ако је нашој хероини нешто од тога дух Крлеже и шануо, у шта сумњам, знајући његову рушилачку љубав према бизантизму у српском духу, онда нам преостаје да закључимо како њен смисао за живот не одмиче се даље од високог степена изузетно култивисане саможивости.

 

ЈЕДИНА ПОДНОШЉИВА ДЕСНИЦА
У том опојном заносу саможивости наша хероина у једном трену упомоћ је позвала сабрата са истог животног правца Ивана Чоловића, пешчаног јуначину и врсног фалсификатора. Цитирајући га у својих пет минута на месту где су стотинама и стотинама година живели Срби које је она вређала самим својим присуством, рекла је да су „Деснице једина десница коју могу да поднесем“. И тачка. Та магловита и гнусна мисаона прљаштина је по сведочењу ове интелектуално сумњиве персоне наишла на одобравање, тапшањем, природно.

И овде се дух Мирослава Крлеже прославио. Владан Десница за живота уредницима Матице хрватске у Загребу није допуштао да ма шта од његовог дела буде штампано у њиховој едицији „Пет стољећа хрватске књижевности“. А ови, сачекавши да Владан Десница премине, намах су у тој едицији штампали његов роман „Зимско љетовање“. Нагађам да се породица с тиме помирила онако као што се и народ Кордуна измирио с тиме да у истој едицији, у свесци „Хрватска народна лирика“ на последњем месту нађе се српска народна песма из Другог светског рата:

„На Кордуну гроб до гроба / тражи мајка сина свога…“

Ту су песму Срби спевали, као тужбалицу која опева страдање Срба од хрватских кољачких непочинства на Кордуну.

Да ли је то та десница коју представљају Деснице? Штоно рече пешчани Иван Чоловић.

А то што су се на том скупу нашле кћери Владана Деснице и син му Урош, ова наша хероина, ограничених моћи расуђивања, ваљда због присуства духа Крлеже, није могла у томе да прозре гнусну и манипулативну игру „Мировних студија“ као и огавно присутво историчара Драге Роксандића који се прсио и трсио туђим перјем, и на том месту. Драго Роксандић је у Београду остао упамћен као један тешки мутивода, на Филозофском факултету, где није презао ни од прљавог увођења политичара у свој ситносопственички, лажљиви и саможиви его на катедри за историју. Дакле, једна морално неуравнотежена перосна, која је и овде грактаво и сврачији крала туђи труд око Двора Јанковић Стојана.

И даље, какав би то извештај за „Данас“ био да барјактарка, тојест директорка ЦЗДК усред земље Србије није посегла за братством и јединством преко српских леђа, што је у тој комбинаторици, тек да се памти, једна од светлијих комунистичких тековина из времена Јосипа Броза. Најпре је својим смислом да види што не постоји, уз помоћ духа Мирослава Крлеже, установила загрљаје између рестлованих житеља Ислама Латинског и Ислама Грчког. Са своје плиткоумности, своје ситне душе, своје бахатости и надмености, она и не зна да и у оном другом Исламу живљаху православни Срби, упркос оном префиксу латински. Јер шупља као разбијена канта пред српском јуначком епиком, верном сликом и приликом историјских збивања на тлу Далмације, она и није у стању да проникне садржај тог имена.

 

„ВИТЕШКИЊА СА ЕМПАТИЈОМ“
Уз јефтине, празњикаве и ушећерено кичерске емотивне тираде о камену и Медитерану, а да ни један једини пут не помене именицу Србин, у ма ком њеном граматичком виду, образложила је повратак уметника из егзила, ваљда себе подразумевајући. Ал да ми је знати ко је то и где био у егзилу, усред Ислама Грчког, хрватском вољом сравњеног са земљом? Показавши гнушање над именицом Србин, наша хероина је доказала да је она само и само лишај на стаблу српске културе, а увреда и живим и мртвим Србима, особито Србима са тла Далмације. Иако је себе надобудно, самољубиво прогласила за „витеза са емпатијом“. (Вероватно јој треба даровати огледало, да се већ једном окане бар самољубља.)

Да сажемо.
На развалинама носећег попришта српске културе у северној Далмацији, у Исламу Грчком, чији су стубови Српска православна црква, Стојан Јанковић, Вук Мандушић, епископ Симеон Кончаревић, поп Петар Јагодић Куриџа, Симо Матавуљ и Владан Десница, Загребчани су бестидно, саблажњиво и дивље заиграли коло које су назвали „Уметници у егзилу“. А наша хероина, наше ругло, срамота и наша наказа имађаше у томе улогу провереног комунистичког комесара из времена Јосипа Броза. Том приликом она је, осим већ поменутих личних обележја, исказала врло висок степен мржње, лажи, бестидности, саможивости, самољубља, гордости, безобзирности, бахатости и безочности.

Како није усамљена у том свом лику и како њена делатност није од јуче и како је та и таква нарав међу Србима видно распрострта по Београду и Србији, онда треба рећи да то није идеологија. У оном смислу идеологија као што је то бивало код комуниста, са култом пентаграма, у времена Јосипа Броза, и после. (Препоручујем читање Гетеовог „Фауста“ да би се разумео смисао речи „култ пентаграма“.) Та страст, коју је узорно и типски испољила наша хероина, највише казује о онима који је носе, са поносом и уз безочну дрскост, без ослонца у неком другом, осим у људима сенкама, тојест бескичменим улизицама. Окрепљење и снагу за ношење те страсти налазе у уверењу да су они оно вредније у народу, па одатле и њихова мржња на народ, што прикривају у изразу популизам, а што казују са гађењем. Најчешће то се испољава са мржњом према народним вођима или изворним а култивисаним облицима живота у сопственом народу. А, да се не би помислило како су уског, паланачког духа, популистичког, ограниченог на диваљ и нецивилизовани западни Балкан, њихови погледи сежу искључиво до политичких ценатара Запада. И то је законитост духа коме се они поклонички окрећу и по коме делају.

Неко је за њих рекао да су друга Србија или другосрбијанци, па се то и одомаћило као име. Осим што то име не одговара истини, оно је беспризорна увреда и за Србе и за Србију. На узорку наше дрчне хероине просто боде очи колико се види да су они изроди. Када кажем они, помишљам на силесију оних глумаца, режисера, писаца, ликовних критичара, новинара, књижевних критичара… чија хероина, Борка Павичевић, у Исламу Грчком на најрепрезентативнији начин представљаше основну њихову заповест: мржњу према Србима.

Примера ради, да поменем само једног од њих, Бранислава Лечића.

Без трунке двоумљења у филму западне производње „Хуман зоо“ заиграо је улогу српског официра (или подофицира) који ратује на Косову 1999. године. На почетку филма види се једна улица, у неком мањем граду, на све стране жене држе децу, кукају и запомажу, српска војска их немилице бије, а српски официр Бранислав Лечић иде од једне до друге и из пиштоља свакој изблиза пуца у главу. И то није све. Врло брзо видимо га како у некој продавници, на тезги, са посебним задовољством силује неку млађу Шиптарку, па како се задовољио, позива колегу да и он обави исто… Од гађења даље нисам могао да гледам.

И нек ми неко каже да ово не личи само на изрода, и глумца и изрода.

 

ЛЕЧИЋЕВ ПОДВИГ
Својим умећем, својим даром, својим занатом, својим угледом, својом укупном личношћу блатити сопствени род, и то још удружен са злочинитељима свом роду, то заиста може само изрод.

Са смиреношћу да кажем да ово глумачко узвинуће овог елитног српског глумца упозорава нас да мржња коликогод да не одговара хришћанском лику живота, она се јавља међу људима, с тим што смо дужни имати сазнање да је то грех, јер ми смо чеда православља, чак и када га се одричемо. Али од мржње натезати идеологију, као на Прокурстовом кревету, може значити само и само њено прикривање, заодевање у модерност, савременост, напредњаштво, изабраност, елитизам и сличне савремене језичке папазјаније које ништа не значе. А, с друге стране, претакање мржње у идеологију води правцу који је сасвим супротан од живота, што нам поносни немачки народ сведочи, нарочито са својом улогом у Другом светском рату.

Прихватање улоге у том филму Лечић може правдати потребом за новцем, или слабошћу пред таштином, или да, што је уобичајено у Београду, сматраше да је његова репродуктивна уметност изнад живота (а што само по себи афирмише мржњу – нема у томе елитизма чак и кад то назовемо ларпурлартизам). Све би то били изговори за мржњу према свом роду, са додатним блаћењем светиње српске по имену Косово.

Овим желим да истакнем да са мржњом, као њено најмилије и јединородно чедо, као њена одбрана и смисао, као њен темељ и њена будућност, стиже лаж. Видели смо како наша хероина лаже у Исламу Грчком, чули смо како Горан Паскаљевић лаже да је логор Старо сајмиште био у Србији у Другом светском рату, да лаже око цифара убијених у свом најновијем филму, читали смо како Басара лаже о новом човеку Србије, гледали смо да на Октобарском салону, најеминентнијој ликовној смотри Србије, нема ни једног јединог ликовног дела… Зар се то не чини као саздавање једне идеологије, уз све њене одлике, од саможивости и самољубља, до гордости и безобзирности.

У овом часу немам бољег поткрепљења за све ове тврдње осим прве стране „Политике“ од 3. маја 1971. године, када је комунистичка идеологија харала по српским душама. Уочавам наслов: „Национализам подрива поверење међу народима и поткопава јединство СКЈ“ (Савез комуниста Југославије). Па сад погледајмо на којим јаслама одњихани су наши изроди.

П.С. Једно мало објашњење. У она времена, још док је лаж изазивала гнушање, мржња се избегавала као болест, док се јавна саблазан осуђивала, у основним школама постојала је магарећа клупа. У њој су седели делинквенти, лењивци, ситне и крупне протуве, као и лопови – све док не би познали и јавно исказали покајање.

 

 ( Нови Стандард )

Ознаке: Борка Павићевић, Данас, немци, Србија, српски фашизам