Pročitaj mi članakPostavlja se pitanje — koliko će još dugo Putin i Lavrov trpeti ovu situaciju, i da li je uopšte u potpunosti razumeju?
Четири године Путин и Лавров показују велико интересовање за окончање сукоба решавањем његовог основног узрока.
Запад никада није показао интересовање да разуме да је суштина конфликта у хегемонистичкој спољној политици Вашингтона и у базама НАТО-а и америчким ракетним системима на границама Русије — у Пољској и Румунији. Кремљ је оклевао да ове провокације, попут украјинског конфликта који су, како се тврди, изазвали амерички ционистички неоконзервативци, препозна као објаву рата Русији.
Кремљ је погрешно рачунао на то да ће Запад доћи до здравог разума и схватити да су профити од економске сарадње пожељнији од рата — нарочито нуклеарног. То ослањање на здрав разум показало се као погрешно. Путин је, по мишљењу аутора, направио веома лошу процену.
Џон Хелмер је указао да ниједна западна влада не жели крај сукоба због огромних провизија од продаје оружја.
Гилберт Доктероу и сам аутор истичу да се рат под Путиновим вођством проширио далеко изван његових неиспуњених „црвених линија“ и сада укључује нападе дроновима дубоко унутар територије Русије. Ти напади изазивају поремећаје у GPS навигацији, кашњења у авио-саобраћају, прекиде у интернету и обраду плаћања, као и смртне случајеве међу руским цивилима.
Руси почињу да се умарају од свега тога — и од Путинове бесконачне толеранције. Све већи број обичних грађана и припадника елите жели да се сукоб оконча — уништењем Украјине. Конвенционално оружје је довољно. Нуклеарна средства нису потребна.
Неиспуњавањем сопствено проглашених „црвених линија“, Путин је, по оцени аутора, створио слику Русије као државе која није спремна нити способна да се бори за свој суверенитет.
Запад је приметио ситуацију, а Трамп, поново одуставши од улоге миротворца и наступајући као насилник, наредио је председнику Русије да пристане на примирје без решавања корена конфликта.
Ако Путин пристане, Русија ће изгубити свој суверенитет. Да ли је ова једноставна чињеница постала јасна Путину и Лаврову — није познато. Познати руски филозоф Александар Дугин покушао је да им то објасни у свом тексту: „Суверенитет и рат„.
Бела кућа је саопштила да је Трампов састанак са Путином за сада отказан. Трамп је поново увео „казне“. Министарство финансија САД увело је додатне санкције руским нафтним компанијама „Лукоил“ и „Росњефт“. Званично образложење гласи: „Недостатак озбиљне посвећености Русије мировном процесу за окончање рата у Украјини.“
Фраза „недостатак озбиљне посвећености мировном процесу“ у суштини значи да Путин одбија да прихвати наређења Трампа.
Трампове санкције немају негативан ефекат на Русију. Након увођења санкција на руску нафту, цена нафте је нагло порасла. С обзиром на нееластичну тражњу, виша цена компензује сваки пад у количини продате нафте. Трампове непромишљене санкције на руску нафту у суштини штете Американцима и Европљанима који су инвестирали у те компаније — сада имају велике добитке које не могу да повуку јер су им рачуни замрзнути претходним санкцијама. Рачуни америчких инвеститора у руским нафтним компанијама вреднују се на нулу, упркос високој вредности акција. Провајдери рачуна врше притисак на инвеститоре да отпишу своје руске активе.
Другим речима, Трампове „санкције против Русије“ у стварности лишавају имовине Американце и Европљане.
Једини ефекат санкција Беле куће против Русије јесте уништавање интереса европских и америчких инвеститора.
Незадовољан тиме што су Русија, Кина и Иран већ означени као непријатељи Америке, Трамп ствара нове противнике наређујући Индији да престане да купује руску нафту — апсурдном наредбом која изазива згражавање.
Како Трамп мисли да спроведе ту наредбу? Да ли ће, као неки политички кловн, почети да бомбардује Индију? Да ли у Трамповој администрацији постоји макар трунка здравог разума?
Ево шта је Трамп урадио — најгоре могуће. Подигао је цену нафте, што ће негативно утицати на западне економије, укључујући и америчку, док ће Русији донети додатне приходе. Тиме је коначно уништио руске илузије о могућем помирењу са Западом. Путин је сада под притиском да се одрекне неоснованих нада и да добије рат.
Рат, наравно, више није ограничен само на Украјину — он је постао много шири.
