Pročitaj mi članakOvi friški rezultati lokalnih izbora održanih u deset srpskih opština poslednje nedelje marta donose nam grozomorne nagoveštaje. Iako je Vučić jedva dočekao da proglasi pobedu u svim opštinama, što mu je bilo životno važno, izborna matematika, sama po sebi, ovajput nije najbitnija.
Činjenica da je predsednik Srbije lično saopštavao rezultate izbora nedvosmisleno kazuje da izborni skor razume kao pitanje biti ili ne biti, kao pitanje života ili smrti. U normalnoj zemlji, ili onoj koja ka normalnosti ide, predsednik države sigurno ne glumata spikera koji objavljuje rezultate lokalnih izbora deset opštinica. Međutim, čak i u današnjem poludelom svetu, malo je država koje se mogu pohvaliti predsednikom koji je uzurpirao baš sve što bi trebalo da radi ceo državni aparat. A ovaj naš otima i štošta drugo što država ne bi trebalo i smelo da čini.
Dakle, na jednoj strani imamo rezultate izbora koji sami po sebi imaju nekakav značaj, ali, na drugoj strani, mnogo su značajniji nagoveštaji i opšta mesta koja otkrivaju pravo lice, suštinu i namere režima pod kojim živimo.
Ovih deset opština tradicionalno su „prijateljsko okruženje“ stranke predsednika Srbije. Na prošlim izborima u decembru 2023. godine Vučić je u njima listom pobeđivao i to samostalno, a ne kao danas, zajedno za SPS-om i bulumentom svojih podrepaša. Iako dve i po godine kasnije u istim opštinama Vučić beleži pad podrške uprkos rasplamsanoj vulgarnoj krađi, pritiscima i potkupljivanju birača, nije bilo ozbiljnog osnova očekivati da na njima može da izgubi. Pri tome ukupan broj upisanih birača u ovim opštinama iznosi oko 250 hiljada (prosečno po 25.000 birača), što ilustruje obim biračkog tela od oko četiri (nereprezentativna) procenta ukupno upisanih birača u Srbiji. Ili, još slikovitije rečeno ukupan broj birača odgovara zbiru birača Pančeva i Rakovice, na primer.
Zato najvažnije poruke sa ovih izbora nisu matematičke, nego bezbednosne, sociopatološke i ratoborne prirode. Dominirajuća poruka otvoreno je manifestovana kroz čvrstu nameru da se u odbranu svojih vlastodržačkih pozicija uključe paramilitarni odredi stranačkih najamnika koji će svim sredstvima onemogućiti slobodno i demokratsko izjašnjavanje građana u javnosti uopšte, a osobito na izborima. Vučić zapravo urla: “Ne puštam vlast ni pod kojim uslovima”.
Ćaćijevci, navijači, lojalisti…
Takoreći oduvek, pa i dok je delovao iz opozicije Vučić je iznajmljivao usluge tzv. navijačkih grupa, kojima je perverzno opčinjen. Dolaskom na vlast tu svoju nastranost dodatno je osnažio. Nastavio je da koristi njihove usluge gotovo istim intenzitetom kao što to čini sa zarobljenim institucijama, a kako je u narodu jačao otpor prema njegovoj samovladi, tako su se njegove direktive navijačima umnožavale i radikalizovale. Međutim, ova najamna vojska prečesto je zbog sopstvene trapavosti i glupavosti delovala kontraproduktivno, pa je “šef” morao da reševa i primarne i sekundarne probleme. Dominantna karakteristika tih Vučićević aparatčika postala je viralna nakon izvršavanja zadatka jednog od njih koji je ispisujući grafite, a elementarno nepismen, umesto imenice „đaci“, napisao reč „ćaci“ ne znajući razliku u pisanju suglasnika „đ“ i „ć“. Studentski pokret i građani spontano i kreativno, ali i duhovito Vučićeve aparatčike nazvali su „ćacijima“, osobito kad su isti logorovali pod prozorom svoga vrhovnog komandanta. Taj logor otuda je dobio naziv „ćacilend“…
Međutim, površni i brzopleti kakvi obično jesmo promašismo suštinu i ovog puta. Zbog efektnog, ali zapravo dobroćudnog i podsmešljivog naziva kojim se ova pojava imenuje propustili smo da je imenujemo pravim nazivom. A reč je o paramilitarnoj formaciji koju je formirala vlast s namerom da izvršava njene političke naloge nezakonitim sredstvima, a pismenost te grupe sasvim je sporedna. Problem je to što grupa radi, a ne kako pojedinci u njoj pišu…
Slične formacije viđane su više puta u istoriji, a nama najbliža bila je formirana pre nešto više od veka i delovala je u Bosni pod imenom “šuckori”. Vučić nije angažovao nikakve „ćacije“ nego je mobilisao svoje šuckore – u doslovnom prevodu, zaštitne odrede, paramilitarne formacije, ilegalnu policiju koja treba da se obračuna sa političkim protivnicima nezakonitim sredstvima, u prvom redu silom. Prvobitne šuckore formirala je Austrougarska uglavnom od predstavnika muslimana i Hrvata (što će reći Srba rimokatoličke i muslimanske vere), s namerom da se obračuna sa pravoslavnim Srbima, da ih terorom istrebi i prevaspita. To isto čini i Vučić samo što ne uvodi verski tj. nacionalni ključ, nego kriterijum potčinjava stranačkoj pripadnosti. Ova politička paramilitarna policija izuzeta je od krivične odgovornosti i regularne snage reda tolerišu njene kriminalne aktivnosti, taman onako kako je austougarska vojska tolerisala i pospešivala delovanje šuckora. U tom teškom zulumu koji su šuckori činili nad bosanskim pravoslavnim Srbima, ubijanjima, hapšenjima, deportovanjem, prebijanjem do smrti… u krvavim zločinima, nad nevinim narodom, nad Srbadijom osobito se isticao čovek znamenitog prezimena, Mustafa Vučić (vidi: Vladimir Ćorović „Crna knjiga“, str.119), zloglasni komandant koji je rukovodio formacijom od 400 zločinaca, koji možda i nije rođak junaku današnjih dana, ali je sasvim sigurno niže od njega rangirani zlotvor. Eto još jedne, možda ne ni slučajne istorijske paralele koju nam nadvremenski učitelj šalje zbog vazda nenaučenih istorijskih lekcija…
Vučić je zapravo mobilisao svoje šuckore koji deluju i tako što nepismeno ispisuju grafite, ali daleko je problematičnije to što razbijaju glave politički nezadovoljnim građanima. Građani okupljeni oko studentskog pokreta ne samo da imaju pravo na iskazivanje nezadovoljstva, nego je ono legitimno i zdravorazumsko, utemeljeno na borbi za opstankom, a protiv politike destrukcije države i društva koju sprovodi vlast.
Teror legalne i ilegalne policije će jačati
Bez imalo okolišanja treba reći da je reč o najvećem srpskom krvniku koji je poharao Srbe. Pri tome pridev “srpski” odnosi se na činjenicu da je okupirao i uzurpirao Srbiju uz izbornu plebiscitarnu podršku, da nije dojahao sa osmanlijama, austrougarskom konjicom, fašističkim tenkovima, ili NATO avionima. Od početka svoje autoritarne vladavine sve državne institucije i potencijale usmeravao je ka jačanju diktatorske represije i kontrole kako bi onemogućio slobodne izbore i slobodno izjašnjavanje srpskih birača. Kako njegovo vreme na vlasti odmiče, tako su izbori sve neslobodniji i sve pokradeniji. Njegova represija jačaće proporcijalno sa gubljenjem podrške u narodu. Skupština Srbije je ubrzala štancovanje represivnih zakona po kojima njegova politika postaje pravnosnažna čime se samo formalno njegova politička praksa razlikuje od nekih tipičnih istorijskih paradigmi.
Zbog toga nije pogrešno reći da živimo Vučićevu diktaturu. Tipološko određenje neke vlasti sa stanovišta u vremenu zamrznute terminologije osim što je metodološki pogrešno, s jedne strane liči na jalovo cepidlačenje, a s druge nosi oporu i otrovnu hipoteku pokušaja da se zlo prikrije i brani. Naravno da današnje diktature nisu diktature 19. ili sredine 20. veka. Uostalom ni te diktature nisu bile iste kao one srednjovekovne. Smisao svih diktatura je isti, njihova suština je ista, da silom ograniči ili eliminiše slobodu građana zarad očuvanja sopstvenog vlastodržačkog položaja, a forme su raznolike i zavise od okolnosti i mogućnosti. Ako je nekažnjiva okrutnost moguća raste i verovatnoća njenog ispoljavanja. Već smo rekli da bi Vučić odavno organizovao masovne egzekucije svojih političkih protivnika i svih onih koji mu politički smetaju ili ga jednostavno nerviraju, da sam o tome odlučuje. Ali, vreme i okruženje mu ne daju odrešene ruke. Zbog toga koristi drukčija sredstva, ali takođe uništava budućnost Srbije njenim letalnim ekonomskom iscrpljivanjem, apsolutnim razaranjem države, nacije i što je najgore društva. Ali se tu ne zadržava, nego uranjajući dublje u nesreću otpočinje razaranje zdravog razuma pojedinca. Fokusira se na psihološko ubijanje individue što se lako prepoznaje u ponašanju velikog broja građana Srbije. Previše je nenormalnosti u običnom životu građana da to ne bi bilo uslovljeno ponašanjem i delovanjem vlasti.
Zadaća mu je prokazana
Njegova veleizdaja nije omogućila samo uspostavljanje arbanaške kvazidržave, nego i razgradnju državotvorne, društvene, nacionalne i identitestke supstance Srba. Rečju, od ništavila, propasti i definitivnog istorijskog nestanka deli nas polukorak i to nepovratno, lišen mogućnosti da se oporavimo ili izlečimo. Ovu sumornu sliku agonije stvorio je migrantskom transfuzijom koju tiho i potajno ubrizgava živom srpskom organizmu menjajući stanovništvo Srbije i eliminišući srpski potencijal budućih generacija.
Iz svih ovih razloga buduća izborna bitka studenata i građana na jednoj strani i demonskih sila na drugoj predstavljaće važno uklanjanje prepreka na istorijskom putu srpskog naroda. I u tom poslu Srbi neće imati ni saveznika ni prijatelja među drugim ljudima. Moraće sve svojim rukama i uz Božju pomoć. A zlo se neće predati, braniće se i nakon izbornog poraza, zato se treba pripremati i za odbranu pobede na izborima.
