Прочитај ми чланакДанас се навршавају 22 године од једног од најтежих поглавља новије српске историје. Мартовски погром 17. марта 2004. године остао је уписан као дан када су Срби на Косову и Метохији поново постали мета организованог насиља, прогона и уништавања свега што носи српско име и вековно трајање.
За свега 48 сати, у таласу насиља, убијени су људи, више од 4.000 Срба је протерано са својих огњишта, а читави градови и села етнички очишћени. Запаљене су куће, школе, здравствене установе, али и оно најсветије – цркве и манастири. Уништено је више од 35 светиња, међу њима и Богородица Љевишка, Призренска богословија, храмови у Приштини, Призрену, Косовској Митровици…
Ово није био спонтани излив беса, већ добро организован погром, подстакнут лажним вестима и медијском манипулацијом, уз срамно ћутање и немоћ међународне заједнице.
Данас, после 22 године, питање остаје исто: ко је одговарао? Ко је кажњен за уништавање једног народа, његове културе, вере и идентитета?
Мартовски погром није само сећање, он је опомена. Да се не заборави. Да се не понови. Да се истина каже гласно, упркос тишини која је годинама наметана.
Сећамо се страдалих. Памтимо протеране. Чувамо светиње – и оно што смо били, јесмо и што морамо остати.
Мартовски погром Срба на Косову и Метохији
Мартовски погром 2004. означава етничко чишћење српског цивилног становништва на Косову и Метохији марта 2004. године, које су организовали припадници некадашње Ослободилачке војске Косова (ОВК) и албански екстремисти. Мартовском погрому претходила су бројна убиства, отмице и уништавање имовине, у присуству међународних снага, које нису примерено реаговале.
Непосредан повод за спровођење погрома било је објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у већински српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и светски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче. Од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени српски културно историјски споменици. Та два дана отвореног напада на српско цивилно становништво на Косову и Метохији представљала су масовни прогон Срба, највећи од 1999. године.
Процењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа широм Косова и Метохије, да је погинуло 28 људи, да је више од 900 људи претучено и тешко повређено, да је уништено 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим овим догађајима присуствовала је и, делом, у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, коју су чинили 20.000 припадника КФОР-а, 3.000 припадника УНМИК-а, 6.000 припадника Косовске полиције и њихови челници. Мисија је показала да није била спремна или није желела да осујети и спречи нападе.
Челници међународне мисије на Косову и Метохији након погрома су временом мењали своје изјаве о начину настанка и узроцима ових догађаја. Погром су окарактерисали као „серију акција“, затим као „организовану акцију“ и потом као „спонтану реакцију“. И поред осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци су недовољно истражени, жртве и последице се игноришу, а исељавање неалбанског живља са Косова и Метохије наставља се до данас.
Позиција
Након повлачења војске и полиције Југославије са територије Косова и Метохије, неалбанско становништво постало је мета напада некадашњих припадника Ослободилачке војске Косова и криминалних група. Бројна убиства, отмице и уништавање имовине догодили су се у присуству међународних снага. Оваква дела јавности су представљана као индивидуална и изолована дела насиља, чак и у случајевима када је убијано и по десетак људи одједном, а за њих је важило изузетно поједностављено објашњење, да су последица мржње која је остала иза Милошевићевог времена, масовних гробница и страдања Албанаца.
Нереаговање КФОР-а на насиље албанских екстремиста уверило је чак и оне Албанце који су били против насиља да међународна заједница јасно подржава идеју екстремних политичких група о Косову и Метохији без неалбанаца.
Било је доста најава и сазнања о Мартовском погрому, како за међународну заједницу, тако и за Србију, али она нису озбиљно схваћена.
Тако су се, на пример, шест месеци пре погрома, у Приштини састали Вилијам Вокер, Весли Кларк, Бил Клинтон, Ричард Холбрук и Бернар Кушнер. Састанак је одржан ради подршке реализацији заједничког пројекта „независног Косова“ и најаве почетка преговора о статусу Косова и Метохије. Истом приликом, Холбрук и Кушнер упозорили су на одлучну борбу ОВК за независност Косова и Метохије и пренели претње ОВК о ескалацији насиља, у случају да међународна заједница настави са одлагањем одређивања коначног статуса Косова и Метохије, супротно жељама ОВК.
На могућност нових нереда на Косову и Метохији указивао је и пуковник Момир Стојановић, директор Војнобезбедносне агенције Војске Србије и Црне Горе, изјавивши да се може очекивати значајнији продор међународног радикалног исламизма и тероризма на западни Балкан, укључујући и територију Србије и Црне Горе, чији је крајњи циљ стварање такозване „зелене трансверзале“. На исте активности на Балкану указала је и приватна обавештајна фирма „Стратфор“.
Догађаји пред погром
Почетком марта 2004. године, на мосту на Ибру, који дели северни и јужни део Косовске Митровице, демонстрирало је и провоцирало више хиљада Албанаца, настојећи да пробије барикаду КФОР-а и насрне на северни српски део, поводом нетачне информације да Срби „косовску струју“, преко диспечерског центра у северној Косовској Митровици, преносе у друге делове Србије.
Током првих разговора приштинске и београдске делегације о проблемима у енергетици, 4. марта, у центру Приштине одржане су демонстрације као знак противљења дијалогу са Београдом. Демонстрације је организовао Народни покрет Косова, творац ОВК, и имале су мали број учесника.
Недалеко од Липљана убијени су Мирјана Марковић и Златомир Костић, а пуцано је и на српске куће у Старом Грацку. Злочине КФОР није окарактерисао као етнички мотивисане.
У размаку од пет дана, почетком марта, у Приштини је експлодирало пет бомби: испред поште, једна је пронађена испред седишта УНМИК-а, а пета је 12. марта бачена из аутомобила у покрету на кућу Ибрахима Ругове, у насељу Веланија. Албански и званичници УНМИК-а релативизовали су позадину и суштину ових напада.
Средином марта 2004. године, у већем броју градова широм Косова и Метохије одржани су протести удружења ветерана ОВК, поводом хапшења Селима Краснићија, команданта Косовског заштитног корпуса у Призрену, и неколико његових официра, који су ухапшени 16. марта на основу оптужнице међународног тужиоца за ратне злочине и организовани криминал. На протестима се захтевало пуштање ухапшених на слободу, оштро је критикована политика УНМИК-а према ОВК и узвикивани су захтеви да КФОР и УНМИК напусте Косово и Метохију. Тражено је да се што пре призна независност Косова и Метохије, за коју су се борили, а истовремено је исказивана отворена мржња према Србији и Србима, подгревана атмосфера, нарочито код младих, и тражене су српске главе.
У селу Чаглавица је 15. марта после 19 часова тешко рањен Јовица Ивић, осамнаестогодишњи Србин, у кога је из возила у покрету пуцано рафалном паљбом, док је пешице ишао поред магистралног пута Приштина–Скопље. Убрзо након тога, Срби су у знак протеста блокирали путеве Приштина–Скопље и Приштина–Призрен. Блокада је трајала до поподневних часова 17. марта.
Званичан повод за насиље било је дављење тројице дечака у селу Чабра, у општини Зубин Поток. Према њиховој верзији догађаја, четворица дечака су 16. марта 2004. године, бежећи од паса и деце из суседног српског села Зупче, упали у реку Ибар и тројица од њих су се удавила, док је само један успео да се домогне обале. Током ноћи пронађена су тела двојице дечака. Међутим, случај још увек није био истражен и за оптуживање није било доказа.
Каснијим истрагама УНМИК полиције утврђено је да су ови наводи били нетачни и да, на основу понуђених доказа, није постојала основана сумња о почињеном кривичном делу било ког појединца или појединаца. Портпарол УНМИК-а Нериџ Синг изјавио је да је после трагедије преживели дечак био под притиском албанских медија и политичара да оптужи Србе из суседног села Зупче. Портпарол УНМИК-а Дерек Чепел демантовао је да су два дечака страдала бежећи од Срба и оценио да је насиље било планирано.
Штавише, с обзиром на то да је тог дана река Ибар имала виши водостај због пуштања бране Газиводе, случајно упадање деце у хладну воду имало би фаталне последице. Објављивање овакве вести претходило је погрому, који су албански екстремисти, уз међународну подршку, припремали годинама раније. Доказ за то је чињеница да се насиље великом брзином проширило на целу територију Косова и Метохије, а прве су погођене српске енклаве близу важних путева, без којих нема опстанка енклава.
Погром и дешавања по насељима
С обзиром на врло прецизно изведену хајку, може се говорити о организованом насиљу које су екстремисти покренули са циљем потпуног етничког чишћења Косова и Метохије од Срба, као и ескалације насиља ради вршења притиска за добијање статуса независности.
Ови немири били су само једна у низу акција системског етничког чишћења Срба, уз пасивност међународне заједнице. Одређени подаци показују да се етнички састав у појединим местима у потпуности променио након погрома, али и да се тај процес наставља.
Током погрома, појединци из албанске заједнице показали су примере солидарности према својим неалбанским суседима, склањајући их са улица или помажући у евакуацији. Међутим, било је и случајева да су и сами постајали мета напада.
У наставку следи преглед најзначајнијих дешавања.
Косовска Митровица
У Косовској Митровици дошло је до најжешћих сукоба. Мост на Ибру, који раздваја северни и јужни део града, био је кључна тачка. Након објављивања вести о утапању дечака, албански демонстранти су кренули ка мосту, а део њих успео је да пробије барикаде и уђе у северни део града.
Уследили су напади ватреним оружјем, бомбама и „молотовљевим коктелима“. Убијени су Боривоје Спасојевић и Јана Тучев, док је више лица рањено, укључујући и припаднике међународних снага.
Напади су настављени и наредног дана, када су екстремисти запалили цркву Светог Саве и извршили нове покушаје продора у српски део града.
Свињаре
У селу Свињаре албански екстремисти су 18. марта запалили десетине српских кућа и помоћних објеката. Након евакуације становништва, село је потпуно опустело. Спаљено је више од 130 кућа, а ниједан Србин није остао.
Приштина
У Приштини су нападнуте преостале српске енклаве. Запаљена је зграда у којој су живели Срби, као и црква Светог Николе. Нападнут је и храм Христа Спаса. После погрома, из града су се иселили готово сви преостали Срби.
Чаглавица
Чаглавица је била једно од главних жаришта. Неколико хиљада нападача покушало је да заузме село. Запаљене су куће и возила, а више лица је рањено. Тек доласком додатних снага КФОР-а напад је делимично заустављен.
Грачаница и Лапље Село
Српско становништво организовало је барикаде и самоодбрану. У Грачаницу је стигао велики број избеглица из околних места, док су у Лапљем Селу током ноћи вођени сукоби са екстремистима.
Обилић и Косово Поље
У Обилићу су Срби нападнути, пребијани и протерани, а њихове куће спаљене. У Косовом Пољу запаљене су куће, школе и цркве, док су цивили брутално нападани. Забележен је и случај живог спаљивања једног Србина.
Липљан
У Липљану су нападнуте српске куће и цркве, а становништво је евакуисано под притиском. Нападачи су користили ватрено оружје и експлозив.
Призрен
У Призрену је уништен велики број српских светиња, укључујући Богородицу Љевишку и више цркава из средњег века. Запаљена је Богословија, а српско становништво је евакуисано.
Пећ, Гњилане, Урошевац и друга места
У више градова и села широм Косова и Метохије спаљене су цркве, куће и гробља, а српско становништво протерано. У неким местима уништена су читава насеља, а поједини људи су убијени или тешко повређени.
Последице погрома
Не постоје потпуно прецизни подаци, али се процењује да је најмање 4.000 људи протерано, да је погинуло више десетина особа, а да је више од 900 људи повређено.
Уништено је или оштећено више десетина православних цркава и манастира, око 1.000 кућа, као и бројне институције и културни споменици. Оскрнављена су гробља, уништене вредне реликвије и архивска грађа.
Многи градови и села остали су без српског становништва, а процес исељавања настављен је и након погрома.
И поред осуда, главни организатори и налогодавци нису кажњени, док су жртве остале без правде.
Извор: Википедија
