У хотелу „Опленац“ у Тополи, у петак, 5. јуна 2026. године, одржана је трибина „Уставобранитељи некада и данас“, на којој су говорили проф. др Мило Ломпар, адвокат Иван Нинић и правница и бивша народна посланица Ивана Парлић. Разговор је водила новинарка Јадранка Јакшић, која је учесницима у три круга наизменично постављала питања — прво Ломпару, затим Нинићу, па Парлићевој. Снимак целе трибине објављен је на YоуТубе каналу „Србин.инфо – Канал Центар“. Средишња тема била је одбрана уставноправног поретка Србије од режима Александра Вучића, али и питање како после његовог пада изградити државу у којој ће Устав и закони заиста важити за све.

Ломпар: Правна свест у Србији старија је од модерне државе

Одговарајући на питање шта чини национални идентитет Србије, Мило Ломпар је разговор вратио у дубоку прошлост српске државности. Подсетио је да се правна свест код Срба није појавила тек у XИX веку, већ да њени корени воде од Законоправила Светог Саве, преко законодавства краља Милутина, до Душановог законика и његових допуна. Према његовим речима, средњовековна српска држава већ тада се обликовала као правна заједница, ослоњена на византијску традицију и начело уравнотеженог односа световне и духовне власти. У новијем добу, међутим, средишње питање постало је како ограничити самовољу владара. Управо је из те борбе настао и покрет уставобранитеља, по којем је трибина добила име.

Ломпар је посебно издвојио писмо Вука Караџића кнезу Милошу из 1832. године, назвавши га једним од најзначајнијих политичких докумената Србије у првој половини XИX века. Вук је у њему, како је подсетио, набројао недостатке Милошеве владавине и као први услов њеног поправљања навео да народу треба дати Устав. Указао је и на Вуков став да владар не сме да користи власт за сопствене новчане послове, нити да прогони оне који о власти говоре лоше, нарочито када су у праву. Ломпар је оценио да те реченице звуче као да су написане за данашњу Србију, у којој је власт, према његовој процени, постала изразито осветољубива и усмерена на лични обрачун са неистомишљеницима.

„Пали смо испод правне свести сопствених предака“

Према Ломпаровој оцени, Србија се данас не налази само испод правних мерила савременог света, већ и испод свести коју су имали њени преци пре готово два века. Он је упозорио да носиоци власти више не разликују државни, страначки и лични интерес. Посебно је указао на Александра Вучића, за кога је рекао да показује „апсолутну неспособност“ да одвоји личну вољу од страначке политике и општег интереса државе. Тако се, према његовим речима, Србија повлачи са нивоа заједничког добра на страначки, а потом и на појединачни интерес једног човека и његовог окружења. Последица није само слабљење институција већ и распадање друштва као шире заједнице.

Ломпар је упозорио да се тиме подрива и национални идентитет, који је током XX века већ био озбиљно ослабљен. Државна свест, објаснио је, није пуко постојање управног апарата, већ осећање да држава припада свим грађанима и да је власт ограничена законима. Када председник државу доживљава као продужетак сопствене личности, а јавна добра као средства страначке контроле, тада се више не разара само администрација. Угрожава се и способност народа да себе препозна као политичку и историјску заједницу.

Нинић: Прво питање је — имамо ли ми уопште државу

Иван Нинић је своје прво излагање започео питањем да ли Србија, у пуном правном и политичком смислу, уопште има државу. Подсетио је да су основни елементи државности територија, становништво и државна власт, а затим оценио да је сваки од та три стуба озбиљно нарушен. Када је реч о територији, упитао је знају ли грађани Србије где су стварне границе државе и ко је одговоран за споразуме којима је део суверенитета предат привременим институцијама албанских сепаратиста у Приштини. Посебно је указао на одлуку Уставног суда да се не упушта у оцену Бриселског споразума, уз образложење да је реч о политичком акту.

Према Нинићевим речима, власт Александра Вучића покушава да избегне одговорност тврдњом да председник ништа није потписао, док се некадашњи потписници позивају на овлашћења Владе. Он је нагласио да одговорност не сноси само садашњи режим, већ и власти пре 2012. године, које су започеле процес разградње српских институција на Косову и Метохији. Та покрајина је саставни део Србије, тренутно под окупацијом албанских сепаратиста, док су Срби доведени у положај да на сопственој земљи прибављају потврде као да су странци. Нинић је као понижавајући пример навео човека који мора да тражи дозволу да би отишао на радно место у Косовској Митровици или посетио гробове својих предака.

Куповина гласова и понижење Народне скупштине

Други ослонац државе — становништво — такође је изложен систематском притиску, уценама и осиромашењу, оценио је Нинић. Према његовим речима, власт је учинила све да сломи слободног и храброг појединца, док су неки људи због политичких уверења изгубили посао, напустили земљу или платили највишу цену. Као крајњи пример политичког насиља навео је убиство Оливера Ивановића. Истовремено, изборна воља грађана претворена је у робу која се купује брашном, кућним апаратима, новцем или радним местом.

Нинић је упитао какву сувереност грађани преносе на Народну скупштину када се глас продаје, а посланици се бирају са затворених страначких спискова. Некада су, подсетио је, народ представљали угледни домаћини, занатлије, лекари, професори, адвокати и привредници, док данас у парламенту седе уцењени људи који не смеју да гласају по савести. Такви посланици, према његовој оцени, постају таоци страначке воље, а мандат им служи као награда за беспоговорну послушност. Народна скупштина зато више не ограничава извршну власт, већ јој даје привид законитости.

„Судије и тужиоци омогућили су разарање правне државе“

Као најболнију тачку Србије, Нинић је означио судску и тужилачку власт. Он је изричито рекао да судије и јавни тужиоци сносе одговорност за стање правне државе, јер нису зауставили самовољу извршне власти. Њима, како је навео, помажу полиција, безбедносне службе и медији, стварајући систем у којем се институције користе за заштиту повлашћених, а не за одбрану закона. Таква спрега претворила је Србију у „приватни посед“ браће, кумова и страначких посредника, у којем од политичке подобности зависи запослење, лечење, место у вртићу, локална дозвола или остваривање најобичнијег административног права.

Нинић је владајућу структуру окарактерисао као организовану криминалну групу, нагласивши да грађани немају посла са обичним идеолошким противником. Према његовом виђењу, није реч о различитим програмима који се сукобљавају у демократској расправи, већ о систему који је заузео државне органе и користи их ради очувања моћи и стицања богатства. Судство се, тврди Нинић, повлачи пред том структуром јер многе судије и тужиоци желе добре положаје, високе плате и запослења за чланове породице. Истовремено се плаше кампања на телевизијама Пинк и Информер, јавног линча и плаката којима режим обележава сваког ко му се супротстави.

Парлић: Устав је правно сидро, али га подривају са више страна

Ивана Парлић је изнела нешто оптимистичнији став о способности грађана да се супротставе разарању државе. Она је рекла да у Србији постоје часни, образовани и одговорни људи, али да им ниједан од два доминантна медијска пола не омогућава да буду видљиви. Према њеним речима, грађани и даље разумеју да је Устав њихово правно сидро, темељ државе и друштвени договор који обавезује и власт и појединца. Проблем је што се на тај темељ истовремено удара са више страна.

Најочигледнији напади долазе од власти, која концентрацијом моћи у рукама једног човека, притисцима на државне органе и доношењем противуставних одлука руши поделу власти. Парлићева је као посебно угрожене области издвојила суверенитет, животну средину, правну државу и независност институција. Ипак, упозорила је да постоји и мање видљив процес — навикавање грађана да сами релативизују Устав и одустану од његове одбране. Тај процес, према њеним речима, не спроводе само режимски медији већ и део гласила која се представљају као слободна, демократска и професионална.

Ломпар: „Српско“ се систематски своди на „србијанско“

У другом кругу разговора Ломпар је објаснио да колективна свест почива на заједничком историјском сећању, култури и простору на којем је народ живео. Српска култура је, нагласио је, полицентрична јер је настајала у различитим државама, царствима и верским окружењима — од Косова и Метохије и Црне Горе, преко Босне и Херцеговине, до Далмације, Војводине и других крајева. Управо зато, према његовој оцени, траје процес у којем се појам „српско“ намерно своди на уже „србијанско“. Тиме се из заједничког памћења постепено избацују Његош, Иво Андрић, Меша Селимовић, српски манастири у Далмацији, Северној Македонији и другим крајевима.

Ломпар је оценио да такав процес подржавају различити спољни центри, од Европске уније до Русије и Сједињених Америчких Држава, јер им слаба, зависна и подељена Србија одговара. Медији у том подухвату имају пресудну улогу, пошто прерадом историјских и културних садржаја стварају нови образац колективног самопоимања. Реч је о дуготрајном поступку који не даје резултате преко ноћи, већ после више нараштаја. Вучићев режим, додао је, тај процес убрзава распиривањем нетрпељивости према Србима из Црне Горе, Републике Српске и са Косова и Метохије.

„Један човек не може да пристане у име целог народа“

Ломпар је нагласио да се регионалне разлике и природна друштвена надметања намерно претварају у унутарсрпске сукобе. Према његовим речима, Александар Вучић преко режимских медија прозива људе по месту рођења и пореклу, јер подељеним народом лакше влада. Док се јавност бави тим сукобима, иза сцене се обављају послови који се тичу новца, криминала, трговине и распродаје јавних добара. Заставе и национална реторика тада служе као представа која прикрива политику супротну државним интересима.

Говорећи о Косову и Метохији, Ломпар је упозорио да се најпре користи израз „православни манастири“, како би се временом из њиховог идентитета избрисала реч „српски“. Иако Србија тренутно не може силом да промени стање које је створено НАТО агресијом и окупацијом покрајине, то не значи да мора добровољно да прихвати сваки захтев, нагласио је. Посебно је поручио да један човек нема право да пристане на одрицање од дела државе без питања народа који представља. У супротном ће, упозорио је, доћи време када ће се тврдити да Грачаница, Богородица Љевишка и Високи Дечани немају српско порекло.

Нинић: Српске судије положиле заклетву на поредак сепаратиста

Говорећи о манипулацијама у јавности, Нинић је као основни услов правне државе издвојио јединство правног поретка. У једној држави, објаснио је, не могу истовремено постојати два супротстављена система закона и судова. Као најдрастичнији пример навео је догађај из 2017. године, када је Александар Вучић са аеродрома у Батајници позвао српске судије и тужиоце са Косова и Метохије да приступе правосудном систему албанских сепаратиста и положе заклетву на њихов правни поредак.

Према Нинићевим речима, било је судија које су то одбиле, напустиле Косово и Метохију и остале без функције. Једну од њих је, како је испричао, случајно срео у Новом Саду и одао јој признање јер није пристала на такав чин. Они који су прихватили Вучићев позив данас не суде по Уставу и законима Србије, већ по прописима самопроглашених власти у Приштини. Грађани који желе да остваре права у вези са радом или имовином на Косову и Метохији зато тужбе пред српским правосуђем подносе судовима измештеним у Лесковац и друге градове.

Нинић је оценио да би то морала да буде једна од главних тема српске правничке, политичке и националне јавности. Уместо тога, свако ко тај поступак означи као рушење јединственог правног поретка бива проглашен екстремистом или човеком који позива на рат. На тај начин, рекао је, питање правне и кривичне одговорности замењује се пропагандном оптужбом против онога ко га је поставио. Уставни суд и правосудне институције, према његовој оцени, упорно избегавају да одговоре ко је имао право да угаси српско судство на делу државне територије.

Од Беливука и Јовањице до прескупих путева

Као друге примере политичке и медијске манипулације, Нинић је навео поступке у вези са групом Вељка Беливука, предметом „Јовањица“ и великим инфраструктурним пословима. Према његовим тврдњама, власт није добровољно разбила Беливукову групу, већ је морала да поступи након што су страни органи доставили податке из шифрованих комуникација. Подсетио је да је Срђан Лалић, каснији сведок сарадник у том поступку, у време деловања групе био запослен у ПИО фонду, што је за Нинића доказ колико су криминалне структуре биле повезане са државним установама.

Код „Јовањице“, додао је, јавност је најпре уверавана да афера не постоји и да је реч о удару на породицу председника, иако су се у предмету појавили припадници безбедносног сектора. Исти образац препознао је у великим грађевинским и рударским пословима: пројекти се представљају као стране инвестиције и развој, док се уговори скривају, цене вишеструко увећавају, а ризици пребацују на грађане. Нинић је ту уврстио железницу, ауто-путеве, „Београд на води“, Генералштаб и планове компаније „Рио Тинто“. Све те оцене изнео је као тврдњу да иза пропагандног језика о развоју често стоје корупција, распродаја ресурса и колонијални однос према Србији.

Парлић: Треба знати ко производи и плаћа политички наратив

Парлићева је нагласила да се политичка манипулација не своди само на изношење лажних података. Много је опасније дугорочно обликовање начина на који грађани мисле, бирају теме и одређују шта сматрају могућим или немогућим. Режим то чини директно, док део медија и невладиног сектора делује суптилније, кроз анализе, истраживања, пројекте и стручне коментаре. Зато је, према њеним речима, неопходно знати ко финансира одређени медиј, организацију или аналитичара и чији интерес они у Србији заступају.

Она је нагласила да не говори о свим удружењима грађана, већ о делу организација које се непосредно финансирају из буџета страних влада и са њима повезаних фондација. Према њеној оцени, такве организације неизбежно прате интересе својих финансијера, али се та веза гледаоцима и читаоцима најчешће не саопштава. Аналитичар се у програму представља као независан стручњак, иако истовремено учествује у пројекту владе која подржава отцепљење Косова и Метохије. На тај начин се финансирани политички став у јавности приказује као неутрална стручна процена.

Речи којима се постепено брише Косово и Метохија

Парлићева је као пример навела језик који се користи приликом извештавања о Косову и Метохији. Најпре се из назива избацује реч Метохија, потом се говори о „косовским институцијама“, „косовској власти“ и „граници са Србијом“, а затим се као једино могуће решење намеће прихватање такозване „косовске реалности“. Истовремено се уставна позиција Србије представља као нереална, назадна или националистичка. Такво понављање, упозорила је, временом мења свест грађана, чак и када формално није донета ниједна нова одлука.

Према њеним речима, посебно је опасна повезаност дела невладиног сектора и медија који учествују на истим страним пројектима. Анализе произведене у тим организацијама преносе се у медијима, после чега их грађани усвајају као општеприхваћени поглед на стварност. Процес је постепен и мање видљив од отворене режимске пропаганде, али зато може бити дуготрајнији и делотворнији. Парлићева је упитала да ли ће нове генерације за десет година имати исти осећај обавезе да бране Устав ако се непрестано уче да је његова одбрана узалудна.

Ломпар: Данашњој Србији недостаје све

На питање шта недостаје данашњој Србији, Ломпар је кратко одговорио: „Недостаје све.“ Потом је упоредио садашње стање са Србијом краља Петра Првог Карађорђевића од 1903. до 1914. године. Та држава, нагласио је, није била без корупције, сукоба и слабости, али је имала Устав, снажну Скупштину, демократску расправу, национални програм, озбиљан Универзитет и јасну представу о општем интересу. Краљ је владао у границама уставних овлашћења, док су се политичке странке спориле о средствима, али су делиле основни циљ очувања и уједињења српског народа.

Као пример угледа тадашње Србије навео је Милутина Миланковића, који је одбио академску каријеру у Бечу и дошао да предаје у Београду. Србија није била привлачна зато што је била најбогатија, најуређенија или најбоље асфалтирана, већ зато што је живот у њој имао смисао и што су људи веровали да је могу поправљати. Ломпар је упозорио да се та традиција систематски обезвређује како би се титоистички модел поново приказао као једини пожељан оквир. Србија би, према њему, требало да обнови и сопствену демократску левицу из времена Светозара Марковића, Димитрија Туцовића и Симе Марковића, уместо да се свака левичарска идеја везује искључиво за комунистичку Југославију.

„Најјефтинија власт за стране интересе“

Ломпар је садашњу власт назвао „голом мафијашко-бандитском структуром“ која нема везе са државништвом. Према његовим речима, она опстаје захваљујући спољној подршци, јер је за стране центре изузетно јефтина и послушна. Свака одговорна влада би, објаснио је, настојала да преговара и за уступке тражи политичку или економску противвредност. Вучићев режим, напротив, не тражи стварни споразум, већ омогућава одлив новца, ресурса и суверенитета.

Зато га, оценио је Ломпар, не занима хоће ли после ископавања литијума остати живот у Јадру, нити какве су последице рударења у Бору. Спољни чиниоци такву власт не подржавају зато што је поштују, већ зато што им доноси корист. Главни задатак режима јесте да људе убеди како је сваки отпор бесмислен и да је све што се догађа унапред одређено. Насупрот томе, Ломпар је поручио да Србија од 1903. до 1914. године показује да борба има смисла чак и када исход није известан.

Нинић: Обичан човек остао је без образовања, лечења, рада и правде

У последњем кругу Нинић је говорио о положају обичног човека у заробљеној држави. Његове основне потребе, рекао је, нису сложене: жели да образује децу, да ради, да се лечи, да има приступ култури и да пред судом може да заштити себе и породицу. Ипак, свака од тих потреба претворена је у средство политичке контроле. Образован и слободномислећи млад човек постао је опасност за режим, док се грађани подстичу да одустану од школовања, јавног деловања и критичког мишљења.

Здравствени систем је, према његовој оцени, доведен у стање у којем грађанин деценијама плаћа осигурање, а на крају мора да плати приватну клинику или чека на операцију годинама. Право на рад зависи од политичке послушности, док јавна критика власти може довести до отказа и неформалне забране запошљавања. Као пример навео је новинара Срђана Шкора, за кога је рекао да годинама не може да нађе посао након што је 2014. године критиковао власт на Радио-телевизији Србије. Потенцијални послодавци, према Нинићевим речима, страхују да ће им инспекције затворити фирму уколико га запосле.

И култура је потчињена истом систему, наставио је Нинић, јер буџетски новац и продукције државног „Телекома Србија“ добијају они који подржавају власт. Глумци, редитељи и други уметници који учествују на протестима могу да остану без улога и послова. Истовремено су јавни бележници, извршитељи и судови за многе грађане постали прескупи и недоступни. „Мали човек је данас гладан правде“, рекао је Нинић, додајући да грађанин, када позове број 192, више није сигуран да ли ће му се јавити полицајац или човек повезан са криминалом.

Парлић: Нико споља неће уредити Србију у српском интересу

Парлићева је трибину закључила поруком да грађани нису онолико немоћни колико их убеђују да јесу. Огроман новац који се улаже у медијску пропаганду, производњу страха, агресију и вулгаризацију јавног простора показује да је став сваког човека важан. Када одлука грађана не би била битна, режим и различити спољни центри не би трошили толико средстава да је промене. Зато је и порука „ништа не можемо да урадимо“ један од облика политичке манипулације.

Она је упозорила и на политичаре који најављују преузимање власти, али истовремено траже да странци уреде прилике у Србији. „Никада нико споља неће уредити нашу земљу у нашем интересу, већ у свом“, поручила је. Грађани морају да питају коме користи свака медијска кампања, ко производи сукобе и ко их финансира. Агресија на телевизијама и друштвеним мрежама није слобода говора, већ средство застрашивања људи који би могли јавно да се успротиве наметнутом поретку.

Парлићева је нагласила да часни и способни људи постоје, али их медији систематски искључују, док политичари прилагођавају ставове да би задржали приступ телевизијама. Први корак ка промени зато је одбијање дефетизма и обнављање личне одговорности. Одлука о будућности државе, закључила је, ипак остаје у рукама грађана Србије.

Шта Србија мора да уради после промене режима

Из излагања троје учесника произлази да пука смена Александра Вучића не би била довољна. Без обнове институција, утврђивања одговорности и ослобађања медија, исти систем могао би да настави да живи под другим именима. Србији је зато потребан јасан план правне, политичке и друштвене обнове.

Област	Стање описано на трибини	Неопходни кораци
Уставни поредак	Одлуке се доносе изван уставних овлашћења	Вратити све органе у границе Устава и преиспитати противуставне акте
Правосуђе	Судије и тужиоци избегавају сукоб са извршном влашћу	Утврдити појединачну одговорност и обезбедити стварну независност
Полиција и службе	Безбедносни сектор служи политичким и криминалним интересима	Отворити досијее спорних операција и спровести кадровску проверу
Косово и Метохија	Разграђен је јединствени правни поредак Србије	Испитати одговорност за гашење српских институција и примену споразума
Народна скупштина	Посланици зависе од страначких врхова	Променити изборни систем и ојачати непосредну одговорност посланика
Медији	Власништво и финансирање користе се за контролу јавности	Објавити стварне власнике, изворе новца и све државне уговоре
Јавни послови	Уговори и цене великих пројеката остају тајни	Спровести ревизију послова, концесија и међудржавних споразума
Животна средина	Ресурси се уступају без јавне контроле	Уставно и законски заштитити воду, земљиште, рудна богатства и здравље
Културна политика	Национална култура се своди и фрагментише	Обновити свест о полицентричном карактеру српске културе
Права грађана	Запошљавање, лечење и правда зависе од веза	Вратити управу, здравство и судство у службу грађана

Порука трибине у Тополи била је да Србија не сме да чека новог самовласног владара, већ мора да изгради систем који ће сваког носиоца власти држати у границама закона. Уставобранитељи XXИ века не могу бити једна странка, вођа или затворени круг људи. То морају постати грађани, слободни медији, одговорне судије, тужиоци, адвокати, професори, радници и сви који одбијају да државу препусте политичкој и криминалној самовољи.

Извор: Србин.инфо