Прочитај ми чланак
Једноставна је идеја у темељу науке: „веруј, али провери“. Резултати би требало да увек буду предмет провере експериментом. Та једноставна али моћна идеја је произвела огроман корпус знања. Од свог рођења, у 17. веку, модерна наука је променила свет до непрепознатљивости, претежно на боље.
Али, успех рађа самозадовољство. Модерни научници превише верују, а недовољно провереавају – на штету читаве науке, и човечанства.
Превише налаза који испуњавају академски етар су резултат непрофесионалних експеримената или лоше анализе (погледати: economist.com). Правило међу биотехнолозима-капиталистима је да половина објављених истраживања не може да се понови. Чак је и то можда оптимистично. Прошле године истраживачи једне биотехнолошке фирме, Амген, пронашли су да могу да репродукују само шест од 53 „знамените“ студије у истраживању рака. Раније, група у Бајеру, фармацеутској компанији, успела је да понови само четвртину од 67 студија сличног значаја. Водећи информатичар грми да је три четвртине радова у његовој специјалности којештарија. У периоду 2000-10. око 80 000 пацијената је учествовало у клиничким испитивањима на основу истраживања која су касније повучена због грешака или неправилности.
Каква гомила глупости
Чак и када погрешно истраживање не доводи животе људи у опасност – много тога је сувише далеко од тржишта да би могло – траћи новац и настојања неких од најбољих светских умова. Трошкове пропуштених прилика и осујећеног напретка је тешко квантификовати, али они су вероватно огромни. И могу бити у порасту.
Један од разлога је конкурентност науке. Током 1950-их, када су се модерна академска истраживања уобличила после успеха у Другом светском рату, још увек је то била нека врста разоноде. Цео клуб научника је бројао неколико стотина хиљада. Како су редови научника постајали бројнији, са 6-7 милиона активних истраживача на последњем бројању, научници су изгубили осећај за преиспитивање и контролу квалитета. Обавеза „објави или пропадни“ је завладала академским животом. Конкуренција за радна места је „на нож“. Редовни професори у Америци зарађивали су у просеку 135, 000 у 2012 – више него судије. Сваке године шест свеже скованих доктора наука бори се за сваку академску позицију. Данас верификација (репликација резултата других људи) чини мало за напредак у каријери истраживача. А без провере, сумњиви налази прелазе у обмањивања.
Каријеризам такође подстиче претеривање и „брање“ резултата. Да би заштитили своју ексклузивност, водећи часописи постављају високе стопе одбијања: више од 90% поднетих рукописа. Најшокантнији налази имају највеће шансе да се нађу на страницама. Мало чуди да један од три истраживача зна колегу који је ослободио студију, рецимо тако, незгодних података из резултата „на основу осећаја у стомаку“. И што више истраживачких тимова широм света ради на проблему, веће су шансе да ће барем један постати плен поштене забуне између слатког сигнала истинског открића и наказне статистичке буке. Такве лажне корелације су често забележене у часописима жељним запањујућих радова. Ако пију вино, иду сенилни или пуштају децу да играју видео игре, они такође могу командовати насловним странама новина.
Насупрот томе, неуспех у доказивању хипотезе се ретко и нуди за објављивање, а камоли да ће се прихватити. „Негативни резултати“ сада чине само 14% објављених радова, што је пад од 30% у 1990. Ипак, знати шта није је у науци важно исто као знати шта је истина. Непријављивање неуспеха значи да истраживачи траће новац и труд истражујући ћорсокаке већ истражене од других научника.
Света рецензија није све што је напукло, такође. Када је угледни медицински часопис који је водио истраживање мимоишао остале стручњаке из области, утврдио је да већина рецензената није успела да уочи грешке које су намерно убачене у радове, чак и пошто им је речено да ће бити тестирани.
Ако је разбијено, поправи
Све ово чини несигурном основу предузећа посвећеног откривању истине о свету. Шта се може урадити да се подупре? Један приоритет за све дисциплине би требало да буде да следе пример оних који су највише урадили на прочишћавању стандарда. За почетак се треба ухватити у коштац са статистиком, посебно у све већем броју области које прекопавају неописиво обиље података у потрази за обрасцима. Генетичари су то урадили, и окренули рану бујицу сумњивих резултата секвенцирања генома у капање истински значајних.
У идеалном случају, истраживачки протоколи треба да се региструју унапред и прате у виртуелним свескама. То ће обуздати искушење да се губи време са дизајном средњег тока експеримента, тако да резултати изгледају значајнији него што су. (То је већ требало да се деси у клиничким испитивањима лекова, али се неуједначено поштује.) Када је то могуће, процена добијених огледних података такође би требало да буде отворена другим истраживачима, пружена на увид и тестирање.
Видео: Анимирани видео, визуелизација текста (на енглеском језику)
Најпросвећенији часописи већ постају све мање нетрпељиви према „досадним“ радовима. Неке владине агенције за финансирање, укључујући и амерички Национални институт за здравље, које послужују 30 милијарди долара за истраживања сваке године, раде на томе како да најбоље подстакну репликовање. И све већи број научника, нарочито младих, разуме статистику. Али, ови трендови морају да иду много даље. Часописи треба да издвоје простор за рад који је „неинтересантан“, а даваоци грантова треба да издвоје новац да се то плати. Рецензије треба да буду строжије – или можда сасвим непотребне, у корист оцене после објављивања у облику прилога, коментара. Тај систем је добро функционисао последњих неколико година у физици и математици. На крају, креатори политике треба да обезбеде да институције које користе јавни новац и поштују правила.
Наука још увек има огромно – иако понекад збуњујуће – поштовање. Али њен повлашћени статус се заснива на способности да већином буде у праву и да исправи своје грешке када ствар пође погрешним путем. И није да универзуму недостаје правих мистерија да генерације научника држи на тешком раду. Лажни путеви који воде до шодер истраживања су непремостива препрека за разумевање.
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић – Руска странка
