Прочитај ми чланак

Шта чинити брате Србине!

0

Srbi sa severa_1363x0

Први српски парадокс гласи: лењом Србину никада није тешко да пронађе оправдање. Такви чине ону половину данашњих Србаља која би да за туђе парекупује туђу робу. У временима наших ђедова и прађедова између Србина домаћина и Србина ратника стајао је само „дрвени куфер“.

Како би била прочитана наредба за мобилизацију тако се Србин домаћин дохватао куфера и утрену постајао Србин ртаник. Нити су се пита ли зашто морају у четири ујутру да устају да повиде посао нити зашто баш они, а не синови богаташа морају на браник Отаџбине. Истина, и данас радо Србин иде у војнике, двојица га вуку, а тројица туку! И баш када су силни и моћни променили начин ратовања и„вруће и хладне“ ратове заменили економским ратовима, нас у тим ратовима редовно потукуи до ногу.

А зашто губимо све економске битке? Узрока је на претек али зашто бих се ја, пешадинац у рову, питао шта је то ђенералштаб стратешки омануо!?

Мој поглед је упрт у наредника и што је њему на усни то је мени на извршење. А економски рат увелико потреса целу планету. На нас малобројне обрушиле су се елитне економске фаланге и руше или носе све наше нама испред носа. Аја, забезекнуто блејим у нарадника и чекам да мрдне брком после чега следи команда, а он прекрстио руке преко стомака, облизује се и трепће ко свракана југовину.

Добро, велим у себи, `ајде капларе „викни“ једну овим економским пуноглавцима са својом десетином па ако није довољно још једаред. Е кад тако стоје ствари ред је да проверимо прво у каквом је стању„џебана“. Ако сте помислили на барут и муницију онда не познајете орвеловски новоговор. Веровали или не, „џебана“ данас представља пиће и храну и све оно што представља живот по свим креитеријумима високог стандарда. И ето нама шансе! У овом економском рату, зараћене стране троше огромне количине џебане, а ми Срби не да смо били врхунски мајстори, већ смо и постали за мајстори за производњу здраве и квалитетне џебане која је најдефицитарнија и најтреженија. Економски зараћене стране то знају и онеби да нам преузму фабрике џебане у којима ће џѕб-џабе радити великимајстори за производњу џебане – Срби.

Е да неће тако бити – неће, а да ће нам бити тешко у почетку – биће! Па да видимо шта нам је чинити!?

Шалу на страну али васпитан Србин зна још од малих ногу да је све што узмеда се њиме послужи потребно вратити тамо одакле је исто и узео. Није српско село трпело само због миграције становништва у велике градове.Са становништвом је полако мигрилало и све што је плодно у сеоској земљи. По неком правилу, ти људи који напусте село готово се више никада не враћају. Иста судбина је задесила и хранива из земље узета за производњухране за потребе пренасељеног градског становништва. Ни та хранива се више не враћају одакле су дошла већ завршавају на градским депонијама.Човек у граду је приморан да купује храну „данас за данас“, а да небимогао да прави залихе основних животних намирница нове стамбене јединице сепројектују и граде без остава, односно шпајзева.

Када сам пре десетак година разговарао са домаћинима на селу о потреби набавки савремених компостера добио сам једноставан одговор да једноставнији није могаобити. Веле људи, „па брате ми готово и да немамо шта да компостирамо“. Све што је органског порекла на неки начин се на имању употреби већ истог дана –органско се ништа не баца. Закључак је једноставан! Компостери с употребнији у градовима. И то је разлог да на самом почетку уведемо кружни систем: ПРОИЗВЕДИ – УПОТРЕБИ – ВРАТИ!

Пољопривредна газдинства, произвођачи органски здравих намирница моћи ће да купују компост управо  од својих купаца-корисника већином добијен од органских остатака сопствених пољопривредних производа. Дакле, задатак који први морамо обавити састоји се у преусмеравању свих органских отпадака са градских депоније у компостирање. Из наведеног слободно можемо рећи да ће сваки оброк припремљен у граду бити у функцији подршке локалних пољоприврених газдинстава а она ће нам за узврат обезбедитинајквалитетније органске производе. Заједница ће добити одрживу пољопривреду, обновљиве изворе енергије и здраву исхрану.

Задатак је рутински. Без ризика. Не захтева да се нико од нас ухвати за„куфер“. Цео свет ће од нас куповати „џебану“ од које ће сви „пуцати“ одздравља а само понеко „црћи“ од зависти. Кад добијемо ову прву битку, идемоу другу – ДО ПОБЕДЕ!

Извор: Србин.инфо – Зоран Тасић