Занимљиво је пратити како је у последње време све већи број оних који говоре о „победи Путина“. У сваком случају, неоспорно је да је Русија гомила успехе један за другим. Потпуно независно о томе како ћемо због недоласка западних лидера тумачити прославу годишњице Дана победе 9. маја у Москви – као успех или неуспех – важније је размотрити укупну неефикасност привредних и постојећих финансијских санкција против Русије.

Дипломатска победа?

С дипломатске тачке гледишта, недавна посета америчког државног секретара Џона Керија Сочију 12. маја значи да је Обама потпуно свестан неуспеха политичке изолације Русије. Не само да та политика није успорила, нити дестабилизирала руску политику, него је довела до тога да Москва ојача везе са Кином и Индијом. Чак је било значајно и из Европе присуство државних званичника на годишњици 70. године победе у Другом светском рату 9. маја. На прослави у Москви били су присутни члан председништва Босне и Херцеговине, председници Македоније и Чешке, премијер Словачке, као и председник Србије чија је војска марширала на Црвеном тргу, те председник српског ентитета у БиХ Милорад Додик, што опет значи да Русија има прилично велик утицај на Балкану.

Медији су известили да ће у јулу земље ЕУ поново гласати о „санкцијама“ против Русије. Њима се за сада противе Грчка и Кипар, земље које би могле подржати Мађарска и Словачка, што би значило крај европских санкција које од стране Европске уније морају бити одобрене једногласно. Не треба изоставити из вида да су почетком маја ове године руска и кинеска влада себи „дозволиле луксуз“ заједничких поморских вежби у Егејском и Црном мору. Све ово говори да Сједињене Државе и НАТО не могу „показивати мишиће“ у региону.

Посета Џона Керија 12. маја Сочију је била посвећена Украјини, где је амерички државни секретар по први пут признао ваљаност Споразума из Минска и обећао да ће Украјину присилити на његову примену. У Сочију се говорило и о Ирану, јер је Обами преко потребна Русија како би се постигао договор. The New York Times подсећа како је посебно значајно што се нигде током разговора није поставило питање Крима. Иронија је да се састанак Џона Керија са Владимиром Путином и Сергејом Лавровом одржао у Сочију, граду Зимских олимпијских игара 2014. године, који је обележио почетак замрзавања односа између неких западних земаља и Русије, као и почетак украјинске кризе. Једнако је значајно што је амерички председник пристао тражити услугу од Путина, што на занимљив начин појашњава такозвану „изолацију“ у којој се наводно налази Русија.

На крају треба напоменути да је катастрофално стање украјинског привреде постало готово нерешив проблем за САД и Европску унију. Политичка подршка влади Петра Порошенка, која је требала да резултира економском и финансијском подршком, углавном је спласнула. Неколико челника западних влада, након што су израчунали да плаћају превисоку цену, донели су одлуку да не желе наставити с праксом издржавања Кијева.

Економска победа

Ове дипломатске победе Путин може захвалити само снази руске економије која је издржала удар „санкција“ и разне дестабилизацијски маневре. Одлука којом је 14. маја Централна банка Русије званично саопштила да ће наставити куповину валута на девизном тржишту само потврђује да Русија у потпуности контролише финансијску и монетарну ситуацију у земљи. Сада тек постаје јасније да уопште није било питање обуздати депрецијацију рубље, него управо супротно, нужно је било зауставити јачање рубље и стабилизовати курс на око 50 рубаља за један амерички долар, тачно колико курс износи већ неколико недеља.

Након спекулативне епизоде, такозване „Црне Хануке“ 16. децембра 2014. године, рубља је почела нагло да јача у фебруару 2015. године и недавно је достигла размену 50 рубаља за 1 УСД, што се чини да је ниво коју Централна банка Русије намерава сачувати, па сада најављује да ће куповати девизе (углавном доларе) на девизном тржишту. Берзански аналитичари тврде да је то начин којим СБР поручује да ће формално покушати да одбрани курс који се креће око 50: 1. Ова одлука је потпуно разумљива ако погледате еволуцију реалног курса рубље (номинална стопа умањена за инфлацију). Ова стопа је вероватно прецењена за 10-15% у децембру 2013. Дакле, пре драматичног заокрета кризе у Украјини је СБР пропустила утицати на курс, који се потом стабилизовао између претходног нивоа са нето инфлацијом и нивоа која се може сматрати оптималном с економског становишта ( увек рачунајући нето инфлацију). Одабиром референтне стопе курса од 50 рубаља за 1 УСД Централна банка Русије задржава повољан положај чак иу случају даљње инфлације.

Ова политика гарантује да руски производи су конкурентни на домаћем тржишту, али и на извозним тржиштима. Индустријска производња је зависна од руског извоза, посебно у ваздухопловству и наоружању, али раст углавном зависи о домаћем тржишту, где је главни показатељ конкурентности „руских“ произвођача ниво курса. Сада је лакше разумети осетљивост коју привреда и производња трпе због курса рубље. Ова осетљивост се види из учинака на обим производње (посебно оне за извоз, али не само) и по стопи фузије руских фирми „са седиштем у Русији“ (поготово на унутрашњем тржишту). Сада је познато да је пад БДП-а у првом тромесечју 2015. био мањи него што је очекивала руска влада. Русија би се требала вратити на раст у трећем кварталу 2015.

Осим тога, чињеница да Централна банка Русије купује девизе на тржишту значи да ће противвредност убризгати у привреду у рубљама. Службено саопштење треба тумачити као сигнал монетарне политике која би, иако још увек има проблема због рестриктивне политике каматних стопа, заправо требала имати позитиван утицај на тржиште. То такође значи да ће у недостатку преко потребних структурних реформи руског банкарског система власти Централне банке Русије користити добит од фирми за подстицање улагања. То је још један разлог који је вероватно довео до усвајања курса депресијације према потребама индустрије.

Енергетска политика

Но, победа Русије се такође може појавити у неком другом подручју, посебно по питању гасовода и енергетске политике у Европи. Различити индикатори показују велике „маневре“ који се проводе у енергетској индустрији у Европи. Такви „маневри“ подразумевају, наравно, смањење зависности од Русије. Крајем 2014. су обустављена су два велика пројекта подржана од стране Русије.

Први је гасовод „Јужни ток“, који је требао заобићи Украјину и снабдевати јужну Европу и Балкан. Може се рећи да је ЕУ била против пројекта, чији кредибилитет упитан, јер гасовод „Набуко“ никада неће бити изграђен. Европска унија је повећала притисак на Румунију и Бугарску и Русија је одлучила да откаже „Јужни ток“, што о би се могло сматрати руским неуспехом, али је стварност ипак другачија.

У свом изворном облику, „Јужни ток“ је изузетно скуп и био би исплати само с транзитом огромних количина гаса. Међутим, обзиром на планирани гасовод са Кином, те споразума између Гаспрома и кинеске владе, јасно је да Русија не би имала довољно гаса за Европу и Кину, барем не у количинама потребним за „Јужни ток“. У ствари, брзина којом је Москва одустала од пројекта само говори да су препреке које су Русији постављане на путу за довршетак гасовода „Јужни ток“ Путину били одличан изговор да откаже непријатни пројекат. На крају је испало да је Европска унија та која је губитник. Иако је стварала препреке и покретала бројне поступке против „Јужног тока“, сада се показало да смрт тог гасовода оставља велику празнину у снабдевању енергијом јужне Европе.

Друго велико разочарање Европске уније је одустајање од „магловите“ наде која се полагала у масовни развој експлоатације нафте и гаса из шкриљаца. Знамо да је процес експлоатације гаса и нафте из шкриљаца представљен као алтернатива снабдевању гасом и нафтом из Русије. Но, неколико фактора су потопили тај сан. Прво, депозити су много мањи и много дубљи него што је планирано да ће бити. То подразумева вишу цену екстракције, много већу него у Сједињеним Америчким Државама. Даље, пад цена нафте и гаса је експлоатацију нафтног шкриљца учинио неисплативом, па чак иу САД-у. Чини се да је просечном ценом од 80 долара по барелу нафте операција исплатива у Сједињеним Државама, а за Европу, која је полагала наде у шкриљац, да би процес његове екстракције био исплатив цена барела мора износити између 95 и 105 долара. Но, цена нафте, иако се мало опоравила (око 60 долара по барелу за ВТИ и 66-68 долара за Брент) до краја године неће прелазити 70-75 долара, барем тако тврди специјализовани портал Oil Price.

Европа се буди из сна о „енергетској независности“ и враћа се назад на почетну тачку. Ми смо у ситуацији у којој доживљавамо изненађење за изненађењем, јер Руси извлаче нови пројекат у Турској, који ће се уз постојећи „Плави ток“ спојити са гасоводом „ТрансАнатолиа“, прећи Босфор и може, ако је потребно, ићи даље према Македонији и Србији и испоручивати гас Мађарској, Словачкој, Аустрији и Италији, али и преко планираног гасовода између Грчке и Италије, који би преко Отрантских врата директно снабдевао Италију. Овај пројекат је много јефтинији од покојног „Јужног тока“, потребне су му мање количине, а могао би бити оперативан у року од две године, најкасније до децембра 2016., како тврде у Газпрому.

„Руска“ геополитика

Дознајемо да су односи између Русије и Турске на крају бољи него што се мисли. Русија је спремна да повећа испоруке гаса Турској и изградити јој нуклеарне електране. Што се тиче Ердогана, он као да је задовољан што спровођење ових пројеката ЕУ гледа као увреду, будући да Брисел Анкару годинама понижава око приступа ЕУ. Осим тога, Ердоган показају добре намере и према новој грчкој влади.

Са своје стране, Грчка је у сукобу с европским институцијама, посебно Европском централном банком и ЕУРОГРУПА, с којима не може постићи договор, а преговори теку у изузетно лошој атмосфери. Bloomberg пише како би Грчка због дуга могла банкротирати и то са ризиком напуштања еврозоне. Међутим, нови гасовод би грчкој влади од накнада за транзит пристојно пунио буџет, али би Грци имали и снабдевање јефтиним енергентима, што је посебно важно ако Атина живи у перспективи изласка из евра, а и због преке потребе за обновом грчког индустријског потенцијала. Осим тога, пројекат гасовода омогућава грчкој влади да са Москвом разговара о могућем уласку Грчке у групу БРИКС, макар и као придружена шеста чланица БРИКС Банке из чијег би фонда мога добити средства за излазак из кризе.

На крају испада да, иако мислећи да је Русија та која је претрпела неуспех обуставом пројекта „Јужни ток“, Европска унија у стварности трпи економске и политичке последице.

Значај Русије у Европи

Пројекат гасовода којег је представила Русија ће се вероватно остварити. Но, док је раније Русија имала прилику окупити европске земље, сада ће бити симбол поделе, пре свега због става Европске уније и Сједињених Држава. Брисел може негодовати због руске политике која настоји окупити што више пријатељских земаља у Европи, али то је сасвим нормалан потез Кремља. Коначно, на мапу подела је прва заиграла Европска унија, а данас са горким укусом у устима гледа како Русија лакше дели европске земље, док Запад није успео унети раздор међу бивше земље Совјетског Савеза (изузмемо ли наравно ијевску Украјину)

Извор: altermainstreaminfo.com – Н.Бабић

Ознаке: Н. Бабић, рубља, Русија, САД, санкције Русији