Прочитај ми чланак

„Рус сам, али ја и Руси који су опчињени западом нисмо исти народ, ми смо – две расе“

0

rusija rig

БУДУЋНОСТ неке заиста може прегазити као ваљак.

Мој друг, познат и невероватно талентован музичар – Рус, зрео и паметан – пише ми да је у депресији.

– Због чега? – питам га.

Он каже: изгубио сам веру у то да ће моја земља људски живети. Пише да је током 90-их имао огромну наду и да та нада није нестала током свих „нултих“.

Он је веровао да је наша земља ушла у заједничко коло са свим осталим „цивилизованим земљама“ и мада је њено место, као и раније, остало не баш завидно, ипак је тада живот имао боје: розе, плаву, жут, јарке боје, дугине.

А он је тек данас осетио да смо из кола истерани напоље. Да смо постали отпад и ништарија света и да се не назире излаз. Он пише, остала је вера да ће, цитирам, „еволуција победити“- али, жалости се он, „плашим се да нећу то доживети“.

Какав парадокс.

Ја и мени слични – сви смо живели током 90-их и „нултих“ са осећањем да тло под нама труне, а и са непрестаном мучнином. Ми смо готово изгубили наду. Тамо су биле разне боје – али сво то шаренило изгледало је тако као да се неко исповраћао испред наших ногу.

Нама је била мука од тог кола у које су нас увукли као сиромашног, приглупог, чак не рођака, него суседа који је учинио много глупости и није се покајао.

Чинило нам се да се тај туробни стид никада неће завршити. Нисмо намеравали никуд одавде да одлазимо и знали смо да ћемо овде живети упркос свему – једноставно, нама је такав живот пао у део, а другачији је могао и да не наступи.

Осећај са-учествовања са својим народом – „где је он, нажалост, био“ – спасавао је.

Сасвим недавно код нас су се појавиле магловите наде да све што се десило у последњих четврт века није било узалуд. Хиљаде речи које смо извикивали на митинзима, превирања наше младости против већине и упркос свему 1991. и 1993., наши убијени другови у Придњестровљу и у Чеченији, наши сарадници којих је било у свим тамницама обновљене Русије, наш трг Револуције, наша страст према прошлости наше дивне Отаџбине.

Код нас се појавила нада.

А код њих је нестала.

Чудно, али у свему другом – ја и тај музичар и они који су налик њему – слични смо. Радују нас исте књиге, исти филмови, идемо на исте изложбе и волимо исту музику.

(Андреј) Сињавски је својевремено писао да је имао само „стилске несугласице“ са Совјетском влашћу.

Данас је све обрнуто. Са нашим опонентима који, по нашем укусу, живе у својој илузорној „еволуцији“ – подударности су само „стилске“.

Ми имамо заједнички код културе. У свему осталом смо супротни. Дијаметрално!

Што је за њих добро – за нас је смрт. Што је за нас радост – њима је депресија.

„Ја ћу изаћи у град сунца,
Моје ноге лизнуће талас.
А ти се врати у свој Угљич
И живи сама“
– пева мој друг.

Углић је – наш дом, навикли смо на њега. Стварно не знамо где је ваш град сунца и ко ће вас тамо лизнути.

…Само што сам срео тог друга на пространствима Интернета. Објавили су вест да је РПЦ доделила награду лидеру КПРФ. Друг је написао: ентропија апсурда прелази све границе.

Ја сам мало пецнуо: венчање људи истог пола у цркви – такође је део ентропије апсурда, или није? Нисам погледао шта је одговорио. Сви ти разговори теку по инерцији. Немамо ми о чему да расправљамо. Исто тако могу да покушају да се договоре рибе и пауци, кртице и делфини.

Да, имамо заједничке песме, али је – земља другачија.

Једни исти омиљени писци – али другачије подешени рецептори.

Наш симбол вере састоји се од речи које негирају њихов симбол вере.

Њихова празнична одела нама се чине окренута наопако, а њихов говор о најважнијем као – говор о најбесмисленијем.

Кад сам ја писао „Долази нам Пересвет“ – они су читали: „Долази нам дивља свиња“.

Њихова депресија – за нас је само слаб повод да слегнемо раменима. Они нашу депресију уопште нису видели, а ако су видели – онда уопште нису разумели зашто тугујемо: „треба се радовати“.

Можда смо живели у истој прошлости, коју смо различито видели, али постоји ризик да будућност сигурно некога од нас прегази као ваљак.

Оно што ће доћи још касније, можда ће нас помирити – али то више неће имати ни најмањег значаја.

У Русији живе стотине народа и живе у миру хиљаду година. Али, у смислу о којем сада говорим, ми имамо две расе.

Те две расе су – другачије крви. Различитог састава. Кад ми испливамо – они тону. Кад они зову у помоћ – ми их не можемо спасити: нама се чини да их вучемо на површину, а они су убеђени да их потапамо. И обрнуто: док су они нас спасавали – ми само што се нисмо угушили.

Ми немамо више шта да разматрамо.

Не бих желео још једном да говорим о томе. Ја само окупљам оне који мисле исто као ми, спасавају се исто као ми и моле се за исто оно – за шта се ми молимо.

Само да се вратим у Угљич – то и јесте град сунца.

Превела Ксенија Трајковић

(Факти – Захар Прилепин)