Прочитај ми чланак
Свако ко држи до себе и жели да буде у политици томе мора да се прети. Ако му се не прети испада да не вреди много и то доста подлих људи решава тако што измишља претње. Јер Боже мој, он је толико битан и важан да му силеџије прете.
Пише: Горан Давидовић
То је врло потребно да би се ономе коме се прети дало на значају.
Јер ако му се не прети онда је он нико и ништа, небитан лик, дупло голо.
Претње дају на значењу сваком умишљеном друштвено-политичком прегаоцу. Обавезно се у режимским медијима тада објави вест како се дотичном претило и затим се уз посебно срцепарајући текст преносе изјаве одређеног соја познатих личности док роне крокодилске сузе над оним коме се наводно прети, као да је већ устрељен.
Осуде стижу са свих страна, некада су то били телеграми подршке, увек прво од СУБНОР-а, а данас су то саопштења НВО организација, „заштитара људских права“, псеудо-новинара, чланова мисије ОЕБС-а, разних гаулајтера, и тако неких створова. Све у зависности од чина и угледа господина или госпође којој се тако страшно прети.
У Србији је поред измишљања претњи веома популарно и извртање несмотрених изјава и писања на интернету испровоцираних несрећних људи.
Прво, онај коме је потребна нека претња провоцира у медијима, затим посебна група новинара и полицајаца вреба прилику у којој ће да нађе на неки исхитрен емотивни твит, објаву на ФБ, или коментар на неком форуму или порталу.
Све оно што може да представља и назнаку било какве претње може да послужи сврси.
Заправо ради се о дрској злоупотреби једног озбиљног кривичног дела.
Кривично дело угрожавања сигурности односи се на следеће: Ко угрози сигурност неког лица озбиљном претњом да ће напасти на живот или тело тог лица или њему блиског лица.
Претња свакако мора да буде озбиљна и остварива, и да створи осећај страха и угрожености код те особе. Претња би свакако требало да буде одређена. Не може се на пример сматрати претњом изјава да би неко неком нешто учинио, него мора тачно да се зна шта би то заправо било.
Постоји и такозвана условна претња, кад неко каже да ће нешто учинити ако тај „оштећени“ учини неку радњу.
Свакако претња може бити кривично дело само ако је учињена са умишљајем никако из нехата. И веома је битно да у претњи постоји намера да се изазове страх и угроженост.
Понекад је смешно да неки сиротан који пише на Фејсбуку са неког крша од рачунара или куцка полуписмене коментаре на неком порталу, може да уплаши неку важну јавну личност или моћне људе из политике.
Али то за саму пропаганду није битно.
Након још једног привођења професора Андреја Фајгеља, због наводних претњи, може се рећи да се захуктала злоупотреба интернет „претњи“ у пропагандне сврхе.
Чуло смо и „оног чије име не спомињем“ како је подржао преко Твитера јадног Јанковића: „Најоштрије осуђујем страшне и примитивне претње које је Фајгељ упутио Заштитнику грађана“ – написао је премијер на Твитеру. Од сваке речи овог твита поштеном човеку може само да се поремети пробавни тракт.
Једино страшно и примитивно у овом случају је злоупотреба и извртање чињеница од пропаганде машинерије режима и на крају од самог Дементора – господина премијера.
Професор Фајгељ је један лепо васпитан и образовани млади господин, отац четворо деце. Тај нити псује нити прети, а могао би то да уради на 15 језика које говори.
Човек је био огорчен због језивих претњи целом једном народу, деци и родитељима.
Ништа ту није било како је премијер дрско написао, а његови медији још безобразније пренели.
Али без обзира Фајгељ по други пут испада злочинац и разапиње се на стуб срама док му спремају оптужницу за кривично дело угрожавања сигурности.
Претња коју је репресивна држава упутила грађанима Србије је била сасвим јасна и застрашујућа:„ко не пристане да му се дете вакцинише – крајња мера биће одузимање детета“.
Професор Фајгељ је реаговао српски искрено, и једној емотивној твитерашкој расправи написао оно што свако мисли: „Ако ми одузмете дете убићу вас!“
Можда неопрезна, исхитрена реакција, али родитељска и људска. Јер ту имамо то „ако“, што је веома важно. И у природи свака животиња брани своју младунчад неким звуком да би одвратила нападача. Па ако то раде бесловесна бића то не значи да не може и крштено чељаде. То је био крик бола узрокован озбиљном претњом државних органа да ће одузимати децу. Управо тако, одузимаће децу! Као некада Турци и усташе.
То је права и озбиљна претња, а не овај Фајгељов крик немоћи на твитеру: „Ако ми одузмете децу, убићу вас…“
На то је репресивна држава одговорила хапшењем. Јер репресивна држава није људска, и она не реагује људски. Ова тзв.држава је Мордор, црна рупа која прождире људе, вир који увлачи цео српски народ у смрт.
Е сад, сетимо се само свих оних претњи премијера, или његовог чауша Чанка и других креатура окупиране Србије. Другосрбијанци премијеру нису заборавили оно када је претио Ћурувији.
А ми опет не заборављамо скорашње претње полулуде Јелене Милић.
Нисмо заборавили ни Чанкове позиве на вешање, и позиве да се са „фашистичком гамади заврши једном за увек!“
Уосталом те силеџије су знали и да остваре своје претње много пута. Додуше Јелена Милић није, али како она каже, има моћне пријатеље, а то они чине ваљда уместо ње.
Претња је често из немоћи, страха. То су оне празне претње малих људи. Шупље приче обичних грађана који псују и прете из беса и бола.
Са друге стране имате и претњу којој је циљ да утиче на оног којем је упућена, то је она претња која заиста ствара страх.
Мени су претили много пута. Ја никада и никоме нисам.
Обично су ми деловале најопасније оне тихе претње, „добронамерне“ поруке које су ми стизале од моћних и опасних људи преко посредника. Тако нешто ови кловнови који смарају са својим наводним „претњама“ не би преживели без унеређивања у гаће и падања у несвест.
Најмање су ми били битни позиви на линч у новинама, или запенушане изјаве усташоидних типуса попут Чанка.
Добијао сам и повремене претеће смс поруке и мејлове, али нисам томе придавао толики значај.
Једном сам на наговор мог тадашњег адвоката 2006. поднео кривичну пријаву, чисто да видим како ће се завршити. И видео сам. Онај што ми је претио проглашен је под теретом доказа и сведока кривим и кажњен је судским укором, као да је малолетник.
Судија која је донела ту пресуду (наравно на латиници) зове се Слободанка Гутовић и нови је поступајући судија у једном предмету у коме се мени суди. Паметном доста.
У току једног од мојих многих хапшења 2005. полиција је гледала мој мобилни телефон и у њему нашла многе смс поруке са претњама. Нису нашли за сходно да реагују по службеној дужности.
Једном се десио и бизарни парадокс, полиција ме је на тражење Динка Грухоњића 2007. ухапсила због наводних претњи анонимних особа на једном форуму. Гледали су и тада претње мени упућене у мом мобилном док су у циљу истраге тражили нешто чиме би ме могли оптужити. Наравно није им падало на памет да реагују.
Био сам тада два дана у истражном притвору, делио ћелију са покојним Војом Шкрбићем и још једним хрватским нарко дилером.
После дочеканог Васкрса у затвору пустили су ме и никад није покренут процес јер није имало због чега. Али зато су два дана режимске новине писале како сам ја ухапшен због „претњи“ Динку Грухоњићу и његовој породици.
И шта на крају закључити? Српски народ је претња неким људима самим својим постојањем. Роптао он или ћутао.
А ови што воле да измишљају да им се прети изгледа су се много уплашили.
Зато им запретимо ћутањем. Какав би то само величанствени претећи мук био…
Извор: Ослобођење
