На дан уједињења Крима са Руском Федерацијом, током свог обраћања 18. марта у Кремљу, руски председник Владимир Путин је рекао „како је Запад у случају Украјине прешао црту, понашао се неодговорно и непрофесионално, а знали су да у Украјини живи неколико милиона Руса, тако да се Русија више није могла да се повуче“. Руски је председник позвао Запад да одустане од хладноратовске реторике и поштује националне интересе Русије.

„Русију се стално покушава утерати у ћошак! Чињеница је да ми имамо независан став у ономе за шта се залажемо и ми то зовемо правим именом. Нисмо лицемери. Но, све има своје границе. У случају Украјине, наши западни партнери су прешли црту – били су дрски, неодговорни и непрофесионални. Знали су да у Украјини и на Криму живи на милионе руских људи! Како је могуће изгубити политички осећај за меру и не предвидети све последице својих поступака? Прешли су границу и Русија се више није могла да се повуче. Данас је нужно зауставити изливе беса, одустати од хладноратовске реторике и препознати очиту ствар: Русија је независни, активни учесник у међународном животу. Она, као и остале земље, има националне интересе који се морају узети у обзир и поштују „, рекао је тада руски председник Владимир Путин.

Из говора Владимира Путина којег је одржао поводом уједињења Кримског с Русијом многима ће да остане у сећању реченица: „Запад је прешао црту!“. Та је реторика одлика Вашингтона и сви памтимо њихових безброј „црвених линија“, но сада је Москва објавила своје. Они који мало боље прате међународну сцену могли би да наброје неколико, а Украјина свакако није једина. Када је Путин рекао да  Русију „стално покушава утерати у ћошак“, мислио је на све што Запад чини још од распада Совјетског Савеза, док је Москва упорно кроз међународне институције, позивајући се на међународно право, резолуције Уједињених нација и Савета безбедности, кроз заједничке комисије за сарадњу и разне иницијативе покушавала да објасни – пре свега Вашингтону – да се њени интереси морају да узему у обзир и да једностране одлуке којима се жели да ограничи међународни утицај Русије само воде у сукоб. Будући да Запад није испунио ниједно обећање, Русима је постало јасно да више не могу да имају поверења у Вашингтон, Брисел и кровну војно – политичку организацију „која штити демократске, цивилизацијске и људске вредности“ – НАТО савез.

Након распуштања „Варшавског уговора“ и погаженог обећања о неширењу НАТО савеза на исток, једностране агресије Запада 1999. на Савезну Републику Југославију (Србију и Црну Гору), споразума о нуклеарном разоружању након чега Америка у Европи „због иранске претње“ почиње да гради противракетни штит, посебно након што је Русија у Савету безбедности подржала резолуцију којом је НАТО савез у Либији требало да штити цивиле, а искористио је за свргавање пуковника Муамера Гадафија – никакво поверење у споразуме и договоре са Западом више нема смисла.

Преврат у Кијеву, којем су кумовали министри спољних послова Немачке, Француске и Пољске, је била кап која је прелила чашу. Није требало дуго чекати да такозвани „премијер“ Арсениј Јацениук и фалангисти у Врховној Ради покажу своје право лице. Одмах су кренули у прекрајање закона „који погодују Русима“ и јавно обзнанили „како је стратешки циљ Украјине улазак у ЕУ и НАТО савез“. Наравно да су то жеље њихових спонзора и налогодаваца. За 47.000.000 Украјинаца којима прети глад, незапосленост и дужничко ропство са износом којег Међународном монетарном фонду и осталим кредиторима никада неће моћи вратити таква „светла будућност“ сигурно није стратешки циљ.

Данас се сви медији фокусирају на догађаје на југоистоку Украјине, што је само епилог ове вишедеценијске фарсе. Русију се оптужује за уплитање у „унутрашње прилике суседне земље“, „кршење међународног права“, „агресију“ и што све не, а заборављају да говор руског председника од 18. марта има пуно дубљу поруку којом је хтео да нагласи да Москва више неће ћутати на лицемерну, агресивну, арогантну и ратнохушкачку политику Вашингтона, поготово када је реч о националним интересима Руске Федерације. Ти се интереси тренутно не покушавају да угрозе само у Украјини и Путинов говор посвећен враћању Кримског у окриље руске државе је уједно и порука да ће Москва једнако чврсто и одлучно да реагује у осталим ситуацијама.

Овде се треба вратити двадесетак година уназад и покушати појаснити које су то „руске линије“ на које ће Запад, уколико их се усуди да пређу, добити чврст и одлучан одговор.

„Црвене линије“ Руске Федерације

Проширење НАТО савеза на исток

Проширење НАТО савеза на исток је била круна победе у Хладном рату против Совјетског Савеза. Обећања која је добио Горбачов нису вредела ништа и све што је НАТО до сада остварио, ствар је прошлости. Са земљама источног блока и бивше Југославије које су постале чланице НАТО савеза до 2009. у седишту у Бриселу нису имали неких већих проблема или отпора и све је текло по њиховом плану. Међутим, неконтролисано ширење НАТО савеза у источној Европи је посве сигурно једна од „црвених линија“ за Русију. Кад се НАТО приближио руским границама, земље попут Украјине и Грузије су постале својеврсне „тампон државе“ између Русије и Запада. Сједињене Државе и њихови савезници ће да учине све што је могуће како би у том подручју повећали свој утицај. Један од начина је постављање марионетских влада, као што се догодило са местом Михаила Саакашвилија за председника Грузије или наранџасти револуцијом у Украјини. Када су Украјинци схватили да Јулија Тимошенко само гледа интересе Запада и да уопште не зна да води државу, гласају за Јануковича, који је, опет уз подршку Вашингтона и ЕУ, свргнут превратом у фебруару ове године.

Ширење НАТО савеза до 2009.

Када би Украјина једног дана постала чланица НАТО савеза, то би значило радикалну промену у равнотежи стратешких снага и постала би реална претња руској безбедности. У комбинацији са конвенционалним оружјем, компоненте америчког противракетног штита на украјинској територији би имало велики утицај на комплетни одбрамбени систем Руске Федерације.

Осим тога, лидери НАТО савеза су у своје војне структуре почели да укључују и оружане снаге Шведске и Финске. Управо ових дана је још један познати нобеловац за мир, бивши фински председник Марти Ахтисари, позвао Финску и Шведску да као активне чланице приступе НАТО савезу и испада да је Дмитрии Рогозин био у праву када га је 2010. назвао „америчком марионетом која је имала своју цену за посао одрађен на Космету“.

Иако је тренутно сарадња тих земаља ограничена на заједничке војне вежбе са НАТО – ом, не може се искључити могућност да се ситуација промени, поготово ако на власт дођу проамеричке снаге. Узмимо пример Финске која је, једнако као и Југославија, захваљујући улози „тампон државе“ између Совјетског Савеза и Запада деценијама успешно просперирала и што би се догодило да тамо апсолутну власт добију политичари блиски бившем председнику Ахтисаарију.

Овај образац је некада значио да се Русија мора понашати у складу са улогом коју јој је доделио „победник“, који намерава тихо да прогута суседне земље и изаћи на руске границе. Тако је било у ’90 – их и када је ширење НАТО савеза избило на природне руске границе у балтичким земљама. Даље кретање према истоку је отежано не само из чисто техничких разлога, него и због промене у спољној политици Москве која се по одласку Јељцина почела отворено да се супротставља оваквим захтевима.

Грузија и Украјина су након „гасног рата“ 2006., НАТО самита у Букурешту у априлу 2008. и интервенције руске војске у Јужној Осетији и Абхазији исте године постали нешто попут „тампон држава“, али је све ове године прикривено трајала озбиљна идеолошка борба која још није завршила. Овде није реч о симболичном примању нових земаља у војно – политички блок „због одбране истих демократских и цивилизацијских вредности“, него се ради о стварној војној претњи с далекосежним последицама.

Чак и уз могућност даљег отцепљења источних и југоисточних регија Украјине, остали региони одане „влади“ у Кијеву би постале полигон за војне структуре НАТО – а које би у геостратешком смислу радикално промениле однос снага у том делу Европе.

Руски војни аналитичар, политиколог, и стручњак за Кавказ и Балкан, Евгениј Кријтиков, пише „како би активности НАТО савеза с јединицама оружаних снага Шведске и Финске на крају могле да отворе ново подручје сукоба с Москвом. Швеђани и Финци поручују „како су маневри ограничени на употребу морнарице и ратног ваздухопловства“, али сценарио у којем би та сарадња водила ка укључивању те две земље у НАТО савез је сигурно нешто што Москва неће тако лако да дозволи и у том контексту треба гледати и упозорења руског министра одбране Сергеја Шојгуа, који је Вашингтону поручио „да престане са гомилањем трупа на руским границама“.

У овом подручју је „црвена линија“: задржати неутралан статус Украјине, Грузије, Шведске и Финске. Сукоб због ширења НАТО савеза на прве две земље је већ отворен у сваком смислу, а око друге две се за сада води само теоретски и у медијским расправама.

Цена енергената

На први поглед, намерно изазван пад цена нафте, гаса, угља и стратешких метала је један од највећих изазова за Русију у овом „необјављеном рату“ са Сједињеним Државама и Европском унијом. Овде је потребно рећи да је пад цене нафте испод 25 $ за барел „црвена линија“ након које прети апокалипса и катастрофа универзалних размера, и то не само за Русију. Председник Обама је већ рекао да западни свет може увести у режим санкције које ће променити цео глобални економски систем. Међутим, на најаву трећег круга санкција Русији је цена нафте пала је на нешто мање од 110 $ по барелу, ау јулу прошле године се кретала 108-100 долара по барелу. Дакле након неуспелог пута у Саудијску Арабију којој је за буџет потребна цена од $ 90, изгледа да Америка тренутно нема могућности да утичу на цену нафте на светском тржишту. Штавише, International Business Times пише како Обамине претње само дижу цену нафте, а Џорџ Сорош је дошао на „бриљантну идеју“ да САД пусте у продају своје стратешке резерве „како би уништили Русију“.

Наравно, Обамине изјаве се могу тумачити као: „У паници смо, али вас се не бојимо!“. Истина, Сједињене Америчке Државе могу у сарадњи са земљама Заљева и Норвешком колективно истовремено спустити цену по барелу за „чак“ $ 8. Такве претње су упућиване Русији и пред инвазију на Ирак 2003., али је и тада свима било јасно да САД вероватно никада неће предузети такве радикалне акције.

Прво, западни свет није заинтересован за тренутно уништење руске економије, које би имало непредвидиве последице друштвене и војно – политичке природе. Друго, чак и у америчком Конгресу знају да ће Русија у том случају буквално физички да брани своје националне интересе. Треће, конзервативне снаге у Конгресу (осим Џона Мекејна склоног „Томахавк демократији“ оп.а. ) због Владимира Путина нису склони сукобу који би довео до колапса на глобалном нивоу. Четврто, губитак европских енергетских залиха из Русије је могућност која је мобилисала све оне који би у том случају пропали, а реч је о низу мултинационалних компанија које послују са Русијом. Пето, Вашингтон мора уверити земље Персијског залива да му се придруже у уништењу Русије, што је готово немогуће с обзиром на унутрашње сукобе унутар Заливског савета, Катара с једне стране и Бахреина, УАЕ и Саудијске Арабије са друге, али и због Омана који сарађује са Ираном, савезником Москве. Барак Обама се у овом тренутку према свима поставља као „савезник“ и партнер, а заливски монарси не воле такав приступ и желе да се Стејт департмент напокон одлучи која му је права политика у односу на кључне регионалне проблеме због који је ескалирао сукоб између Ријада и Дохе, а касније између осталих чланица ГЦЦ – а. Шесто, ту је ОПЕК чије су одлуке врло прагматичне и не подлежу емоцијама.

Наравно, Америка може заобилазећи ОПЕК и ићи на повећање производње, те утицати на цене нафте и снизити их на ниво који може критички утицати на руско привреду. Тако се отприлике понашала Реганова администрација против Совјетског Савеза. Међутим, ово није крај ’70 – их и светска економија је много више повезана. Такав би потез осетиле и земље које су „центри моћи“ као што су Кина и Бразил, потом земље групе БРИК земље у целини, које такође не могу дозволити такву агресивну политику на енергетском тржишту. Без обзира где били у Европи, „диверсификација“ енергетске снабдевања и других сировина које долазе из Русије се неће остварити још дуги низ година и сва наклапања о течниом гасу, ЛНГ терминалима, другим изворима служе само за повећање тиража дневних листова и политичарима који се таквим лажима служе у скупљању јефтиних поена. Када боље погледате, није наручен нити један студиј изводљивости за ЛНГ терминале тако великих капацитета, а емисари из Катара у Хрватској су дошли како би посјетили ријечку џамију, док су за терминал одговорили: „Видећемо, разговарати ћемо о томе другом приликом.“ Експерти у енергетском сектору тврде како амерички ТПГ извоз не представља никакву претњу краткорочну руском извозу гаса у Европу.

Осим тога, неизбежни потрес на берзама ће негативно да утиче и на западне економије, што би узроковало кризу у девизном тржишту, прерасподјели портфеља и на крају банкарску кризу. Када се израчунају све последице таквих великих макроекономских промена, такво што је немогуће.

Стратешки успеси у овој фази новог Хладног рата би се могли остварити за десет година, под условом да све време постоји консензус међу западним савезницима, да Русија седи скрштених руку и стрпљиво посматра како пропада. Ниједан од свега тога није могуће, а када и ако у будућности дође до ирационалне одлуке Беле куће и без обзира на последице да се крене у агресивно обарање цене нафте. Нејасно је због чега су у Вашингтону тако бесни и је ли то само због повратка Крима Русији  Али, то је такође “ црвена линија “ када ће Москва реаговати свим расположивим средствима, у противном ће након распада Совјетског Савеза да уследи и распад Руске Федерације, што ни Путин, нити било који државник који дође после њега неће да дозволи.

Блиски Исток

Иако је амерички министар одбране Роберт Гејтс 2010. обзнанио „како Пентагон напушта доктрину вођења два симултана конвенционална рата и да ће се да фокусира на шири опсег изазова, укључујући тероризам и сајбер – безбедности“, већи део америчких генерала сматра како, користећи се високо софистицираном технологијом, САД још увек истовремено могу да воде два регионална сукоба просечног интензитета. Због тога је председник Обама заповедио да се обуставе дипломатски односи са Сиријом, у марту протерао сиријске амбасадоре из Вашингтона и заповедио јачање ратне флоте у Источном Медитерану.

„Црвена линија“ у овом случају може бити ничим изазвана агресија Сједињених Држава – заједно са својим НАТО савезницима или без њих, сасвим свеједно – против Сирије, што би био „асиметрични одговор“ у слабљењу утицаја Русије.

Разлог више би могао бити и званично саопштење Дамаска да Сирија жели да приступи Шангајској организацији за сарадњу и постати чланицом Евроазијске царинске уније. Треба подсетити како би се ово могло сматрати коначном одговором Дамаска на предлог Москве, будући да је још 2011. заменик премијера Русије, који је овлашћен да води преговоре између Русије и Сирије, Александар Члопонин, пријавио руској влади о „успешним разговорима са сиријским министром финансија Мухамедом Ал – Џхлејлатием „.

То што је Сирија уништила готово комплетан хемијски арсенал апсолутно нема никакве везе, Барак Обама ионако никада није у потпуности одустао од агресије на ту земљу.

Напасти слабијег, која је одувек била тактика Пентагона и америчка администрација, може пасти у искушење примене стратегије вршења притиска на Русију преко њених савезника у различитим деловима света и различитим методама. Такав потез не би био ништа ново и то је ионако пракса већ дуги низ година која је до „савршенства“ разрађена у „Доктрини Wolfowitz“. Већ две деценије се у земљама које отворено сарађују са Москвом насилно постављају марионетске владе одане Западу, обојени револуцијама или отвореном агресијом.

Сам Обама је у више наврата говорио о „комплексним мерама“ које могу бити индиректне, попут економских, информационих или хуманитарних, те директне, што значи покретање „легитимне“ агресије против руских савезника.

Нажалост, такав сценарио је могућ и то упркос чињеници да се Обама у више наврата показао неспремним и у последњи трен одустајао од отвореног облика оружаног сукоба. У исто време, његова вера у високо софистицирано оружје, те како Сједињене Државе у том сектору имају апсолутну предност у односу на Русију, могу довести до покретања некаквог облика агресије против Сирије.

У атмосфери екстремних напетости не постоји гаранција да се у сукоб неће умешати Иран и Израел, што би на Блиском Истоку довело до домино ефекта.

Директне руска војна интервенција на страни Сирије је могућа само ограниченим средствима, али зато Иран пројектилима средњег домета пре првог лансирања у потпуности може да паралише акције Израела. Треба рећи да могућност таквог великог рата на Блиском Истоку изгледа застрашујуће, јер би могао ескалирати и довести до употребе тактичког нуклеарног оружја.

Значајан део америчких оружаних снага у Авганистану би у том случају биле блокиране и без могућности даљње снабдевања. Дестабилизација Курдистана би тада била питање тренутка, а са сваким лансирањем пројектила „Томахавк“ би се играла суптилна игра око спуштања цена нафте.

Из тих неколико разлога „диверсификација“ метода притиска на Русију у таквом окружењу не може успети. Иако руски војни буџет расте све бржим темпом, овај проблем би могао да дестабилизује цео свет, не само Блиски Исток и ширу регију. Вашингтон стога може да изгуби све изгледе за преговоре са Ираном око нуклеарног програма, а Владимира Путина и Сергеја Лаврова би присилили да Ирану дају огромне уступке који би Техерану помогли да произведу нуклеарно оружје за мање од годину дана. Иран је већ сад у могућности да користи „прљаву“ бомбу, иако ничим не показује да му је то и намера.

Међутим, жеља да се на неки начин компензују порази које је Вашингтон у више наврата претрпео од Путина, могло би Обаму да натера да потражи „победу“ негде другде у свету и та је идеја стално присутна у усијаним главама његове администрације. У том би случају „црвена линија“ била први испаљени амерички „Томахавк“.

Терористичка претња

У појединим круговима у Сједињеним Државама се чује жеља да се активности и даље активних исламистичких терористичких група преусмере према Русији, што је још циничније, неморалније и окрутније, него што изгледа на прави поглед. У овом случају, „црвена линија“ за Русију ће бити први терористички напад на територији Руске Федерације у којем би се некако могла да наслути “ Америчка веза „.

Америчке тајне службе врло лако могу да ступи у контакт са исламистичким групама на Кавказу, а доказа о америчким агентима у том подручју можете наћи где хоћете, као на пример када је руски ФСБ почетком прошле протерао 2 агента ЦИА – е који су се кретали по Северном и јужном Кавказу и имали контакте са локалним салафистичким екстремистима. Писта након терористичког напада у Татарстану у јулу 2012. такође води до америчке Централне обавештајне агенције ( ЦИА ) и овај начин дестабилизације Русије такође не би био ништа ново.

Осим тога, НАТО трупе у Авганистану су у сталном контакту са различитим групама повезаним са талибанима и Ал Каiдом, али ис талибанским вођама лично. Тактика мањих уступака и преговори дуго су била уобичајена пракса окупационих снага. Иако је прави оружани сукоб био у току, методе обавештајног рада су увек исте, а њима се користе све службе на свету. То наравно укључује и сталну прикривену везу са терористима. Обично се ти контакти одржавају како би се спречили терористички напади, али се ти канали могу користити и за „преусмеравање“ агресије у другом смеру. Отприлике на тај начин су Американци преузели посао са наркотицима и једноставно преусмерили проток авганистанског хероина на север, укључујући и Русију.

Ипак, сви се надају да Вашингтон тако подмукао начин освете неће користити против Русије, у противном им Москва то никако не би могла опростити.

Трка у наоружању и нуклеарна претња

Сучељавање у подручју нуклеарног оружја и опште трке у наоружању је можда најозбиљнија претња безбедности и националним интересима Русије и то је једино подручје у којем Русија и САД никада неће бити савезници, чак ни у најмањим детаљима.

САД је задржао контролу над својим нуклеарним оружјем, а приступ Вашингтона је карактеристичан за период врхунца Хладног рата. Практична сврха свих војних и дипломатских напора Вашингтона у нуклеарном сектору је уништење руског нуклеарног потенцијала до критичног минимума или створити војно – стратешке околности у којима не би била могућа нуклеарна одмазда од стране Руске Федерације и њених савезника.

Да би у томе успели, Сједињене Државе доследно излазе са низом иницијатива за „разоружање“, које увек прати јака информативна кампања. На пример, најновија Обамина иницијатива – „Global Zero“ – предлаже да се смањи број стратешких нуклеарних бојевих глава на 900 јединица, а половина њих не би требале уопште бити оперативне, већ би требале бити запаковане и спремне тек за 24-72 сата, а друга половина похрањена у складиштима. Када ово чујемо Обама заслужује још једну Нобелову награду за мир, али нико не говори да су америчке нуклеарне снаге размештене заједно са нуклеарним снагама Велике Британије и Француске, које су ван закона, нико их не надзире, не прати и не ограничава.

Уколико пристане на примену ове америчке иницијативе, Руска Федерација, која би тада била „условно нуклеарна сила“, неће бити у могућности да пружи адекватан одговор на америчку војну агресију.

Но, то је тек почетак. САД такође настоје да укључе Руску Федерацију у преговоре у смањењу тактичког нуклеарног наоружања, које све до недавно није било упитно. Русија се са својим новим оружјем може супротставити било коме на регионалном нивоу и америчка „миротворна иницијатива“ има за циљ да надокнади своју недовољну борбену способност у односу на снаге Руске Федерације.

Положај Руске Федерације значајно отежава и размештање америчког противракетног одбрамбеног система. Упркос чињеници да у свом садашњем стању као војни одбрамбено – технички систем има незнатан утицај на руске стратешке снаге, потенцијално у комбинацији са променама у америчкој војној доктрини то за Русију може бити врло опасно.

У комбинацији са прецизним конвенционалним пројектилима представља озбиљну претњу безбедности Руске Федерације. Амерички противракетни штит на крају може Русију да лиши могућности примене стратешког оружја и онеспособити систем нуклеарног одвраћања.

Амерички „Prompt Global Strike“ је створио систем ненуклеарних прецизних надзвучних снага способних за удар на најважније непријатељске циљеве што је брже могуће (само неколико сати од одлуке). Осим тога, избор таквих система заобилази међународне уговоре и споразуме који ограничавају стварање и имплементацију офензивних нуклеарних снага, задржавајући стратешку предност приликом напада.

Ситуација у којој ће се складиштити руски стратешки нуклеарни потенцијал би значило као да је делимично и уништен. Преостали нуклеарни потенцијал би у целости, или до тачке у којој би могући одговор био сведен на најмању могућу меру, био неутралисан од стране америчког противракетног одбрамбеног система. Сваки амерички покушај у овом смислу је – „црвена линија“ за Русију.

Арктик

Сматра се да су недавне полемике око Арктика углавном повезане са енергетским ресурсима и новим пловним путем који је отворио еру транзита на Северном полу. За Арктик су сада сви заинтересовани, па чак и „еколози“ из међународне организације „Гринпис“, вечно ћутљиви Канађани који шаљу војску на Северни пол или Данци који такође имају једно мало село у том подручју. Наравно, почетак развоја арктичких резерви угљоводоника ће додатно да ојача руску позицију на том тржишту и баш је платформа која је била метом напада „еколога“ пронашла нову врсту висококвалитетне нафте (Arctic Oil), да је Владимир Путин април 22 одмах заповедио изградњу базе за подморнице и бродове Северне флоте у том подручју, а на сједници Националне безбедности је основана нова јединица Федералне службе безбедности која ће вршити дужност на Арктику.

Међутим, Арктички океан, поготово ледени део, је у стратешким плановима ратним Сједињених Држава и НАТО савеза, као можда најсавршенији од свих доступних мостобрана за први нуклеарни удар, али и напад прецизним стратешким ненуклеарним оружјем. Простор Арктика је и полигон за ваздушне нападе.

У последњих неколико година Русија такође повећава своју стратешку војну компоненту на далеком северу. Журно се поправљају такозвана „узлетишта“ преостала из Совјетског Савеза, које су ’90 – их година била у стању распада. Нагло се повећава број нуклеарних подморница и обнавља ратно ваздухопловство.

У последњих месец дана на Далеком Северу су одржане демонстративне вежбе уз коришћење руских ваздушних снага, маринаца и пројектила дугог домета.

Развија се и програм за трансформацију флоте ледоломаца, укључујући и оне нуклеарне. Ваља нагласити да је Русија у том подручју јединствена и ни једна друга земља нема тако велику флоту ледоломаца.

НАТО стратегија подразумева излаз у ледене воде Арктика са двадесетак подморница које координирано могу извршити превентивни нуклеарни напад на циљеве у било којем подручју Руске Федерације. То не само да критично смањује време лета, неко се активно користи и елемент изненађења, будући је систем проматрачница на Арктику уништен ’90 – их и још није обновљен.

Због војне компоненте је Арктик врло атрактиван за САД. Чак постојеће неправилности у овом ратном плану не умањује његову опасност по националну безбедност Руске Федерације. „Црвена линија“ би у овом случају био довољан напад на Северну флоту у патроли, као и подводне активности које Американци врше у том подручју.

 „Пета колона“ и идеолошки сукоб

САД и његови савезници и даље идеолошки опозицију унутар Русије сматрају главним адутом у борби против „Путиновог режима“. Стратегија подршке унутрашњој опозицији је и имала неке изгледе у облику стварања класе професионалних противника режима, али сада, у контексту популарности канцеларије председника, то компонента губи значај. Недавне акције опозиције коначно су је дискредитовале и готово се претворила у „секту“, а не политичку снагу чији чланови некога могу да увере у оно што причају и да ће да остваре некакав напредак у друштву.

Ове групе сада мењају активности. Не покрећу се масовне акције или улични протести, чак нема ни класичних захтева за „борбу против корупције“. Сада се користе стручним интелектуалним притиском, као што на пример промовишу америчко стајалиште о проблему нуклеарног наоружања.

Финансирање и стране међународне донације ће се да преусмере из области људских права у смеру организовања кампања „за заштиту животне средине“ и „стручних заједница“ које могу да утичу, не само на јавно мњење, него и на доношење закона који могу имати последице на одбрану, технолошка и стратешки важна подручја. Иако је могуће, пратити ове активности је изузетно тешко, првенствено на интелектуалним и сличним нивоима.

Црвена црта“ овде може бити само ако западни плаћеници пређу на насилне уличне акције, што је мало вероватно с обзиром на потпуни недостатак подршке од стране опозиције, па чак и урбане интелектуалне елите у престоници.

(Адванце)

Ознаке: анализа, геополитика, Н. Бабић, Русија, руска црвена линија, САД