Прочитај ми чланак
(Н. Бабић)
Снимак телефонског разговора између помоћнице америчког државног секретара, Викторије Нуланд, која с америчким амбасадором у Украјини састављала нову владу, довољно говори до које се мере Сједињене Државе уплићу у унутрашње прилике једне суверене државе.
Међутим, ово није изоловани случај и саставни је део богате историје америчке „дипломатије“ којој је улога често била свргавање демократски изабраних власти или диктатура (сасвим свеједно); важно је само да наследници без поговора слушају заповести из Вашингтона, а на који начин ће то радити, више није било важно.
Како изгледа „слобода и демократија“ увезена из Сједињених Држава уверили смо се у Ираку, Авганистану и Либији, међутим, споменимо и епизоду с којом можда наши читаоци нису упознати. Реч је о садржају разговора између Хенри Кисинџера и аргентинског адмирала Цесара Аугуста Ђузетија у Сантјагу у Чилеу средином 1976. у којем „америчка администрација даје пуну подршку војној хунти и шест месеци да среде проблем са терористима (левицом у Аргентини оп.а.)“.
Хенри Кисинџер и адмирал Ђузети су се потом сусрели 7. октобру те године у Буенос Ајресу. Тадашњи амерички државни секретар је аргентинском адмиралу, који се потужио на приговоре америчког амбасадора Хила због кршења људских права, без двоумљења рекао: „Што брже то учиниш, успех ће бити већи!“, Након чега је у Аргентини уследио прави лов на вештице у којем је до краја 1976. нестало или убијено 10.000 синдикалних челника, представника левице, интелектуалаца и обичних људи за које се сумњало да пружају подршку „црвеним терористима“. По мишљењу многих, Хенри Киссингер је дао зелено светло за масовне ликвидације у Аргентини и самим тим је одговоран злочине против човјечности.
Ко је Викторија Нуланд?
Можда неко мисли како ова мала дигресија с Прљавим ратом у Латинској Америци нема везе са ситуацијом у Украјини, но није баш тако, јер се Хенри Кисинџер користио дипломатијом да уклони неподобне политичаре у Аргентини и целој Латинској Америци, баш као што то Викторија Нуланд чини у Кијеву, само на другачији начин. Wayne Madsen зa Strategic Culture Foundation пише како у Украјини кључну улогу играју сенатор Џон Мекејн који води републикански огранак НЕД-а (National Endowment for Democracy), извозника Обојених револуција, ту је и институт Ђорђа Сороша – „Open Society“, „Radio FreeEurope/Liberty“ и на крају Викторија Нуланд, помоћница америчког државног секретара Џона Керија. Но, ко је уопште Викториа Нуланд?
Иако се представља као госпођа која пецивом храни „борце за слободу и демократију“, додуше, мало дужег језика кад изгуби контролу, гђа. Нуланд је уједно и супруга Роберта Кагана, идејног творца пројекта „Новог америчког века“ (Project for the New American Century) у којем је 1997. разрађена злочиначка стратегија глобалне хегемоније Сједињених Држава. Породица Каган је врло утицајна међу америчким неоконзервативцима, а син старог Доналда Кагана, јеврејског досељеника из Литваније, Федериц Каган, био је саветник генерала Дејвида Петреуса у Авганистану. И пре но што је избио скандал са Петраеусом у Либији, у Сједињеним Државама су многи упирали прстом у Викторију Нуланд и тражили да се расвијетли њена улога око закулисних игара у америчкој администрацији.
Колико је актуелна заменица Џона Керија важна за Стејт Департмент, види се из тога да нити пријашње оптужбе, нити скандал с убиством америчког конзула у Бенгхазију и свим оним што се иза тога крило, нимало није нашкодио Викторији Нуланд. Штавише, после свих оптужби је изашла још јача и политички утицајнија.
План њеног супруга Роберта Кагана и века америчке хегемоније се почео остваривати одмах по његовој објави, тачније 1998. „Хуманитарном војном интервенцијом“ НАТО савеза на Србију. Касније је кренуо талас Обојених револуција, прво 05. октобра 2000. у Београду, а потом су се заредале „Наранџаста револуција“ у Украјини, „Револуција ружа“ у Грузији , па Арапска пролећа и тако све опет до Украјине и актуелних протеста на Тргу Независности у Кијеву.
Дакле, имамо Викторија Нуланд која је сада ништа мање него заменица државног секретара Сједињених Држава и моћне неоконзервативци којима помажу сенатори као што јеЏон Мекејн, а који још нису одустали од свог сна и пројекта „New American Century“, у којега је, сад је већ сасвим јасно, укључена и Украјина. У тој се земљи без сумње у овом тренутку налазе буквално сви: агенције Стејт Департмента, потом УСАИД, амерички Национални демократски институт за спољна питања („National Democratic Institute for International Affairs“), амерички Међународни Републикански Институт („International Republican Institute“), невладина организација Freedom House и фондација Open Society у власништву Ђорђа Сороша . Упоређујући нову америчку стратегију са оним што су чинили Кисинџер и идеолог Хладног рата Збигњев Бжежински, даје се закључити како су циљеви америчке администрације исти данас као и у њихово време, само је начин остваривања тих циљева нешто другачији.
Споменимо још једну разлику. За разговор остарелог бившег државног секретара Хенрија Кисинџера и његов налог за извршење злочина смо морали чекати деценијама и да се отворе тајни архиви, но овај пут је технологија учинила своје и телефонски разговор Викторије Нуланд и америчког амбасадора у Украјини, Џефрија Пата, добили смо истог дана када је и вођен, 06. 02. 2014.
Након објаве тог разговора истог тренутка је, потпуно разумљиво, пажњу јавности привукао непримерен речник Викторије Нуланд, међутим, али и пуно опаснији је и сам садржај који сигурно није промакао, како председнику Јануковичу, исто тако и опозиционим лидерима. Иако су западни медији покушали за објаву да оптуже Русију и тежиште да пребаце на „незаконито прислушкивање“, то им после афере са Сноувденом, за коју се у Вашингтону и данас морају извињавати широм света, није успело.
Као што смо већ објавили, њих двоје расправљају о низ питања, међу којима ио томе како би требала изгледати нова украјинска влада и што би тачно требало у њој да раде опозициони лидери. Снимак разговора открива да се иза реторике о „слободи и демократији“ и „самоопредјељењу народа“ скрива намера Вашингтона да искористи политичку кризу у Украјини како би поставили марионетску владу која ће да служи западним интересима и која ће бити непријатељски настројена према Москви. Вукториа Нуланд и Џефри Пат су чак одлучили да Виталиј Кличко, уколико у Кијеву дође до смене власти, не би требао да има никакву пресудну улогу у новом кабинету владе, што је доказ да Васхингтон, уместо да се ограничи на декларативну подршку опозицији, саставља владу по свом избору као да је реч о америчкој колонији.
Овај разговор је непобитни доказ како се реторика о „демократији“ о којој говори Обамина администрација, али и све пријашње, једноставно користи као изговор за смену „неподобних“ лидера како би се остварила геополитичка предност за остварење једног јединог циља – пројекта „Новог америчког века „.
Иако готово сви аналитичари знају да се та тактика користи већ деценијама и да нисмо рекли ништа ново, постоје још увек политичари и медији који то одбијају да признају и све доказе који иду у прилог тој тези покушавају да „разводне“ или прикажу као „злобне шпекулације“. Објава овог разговора је непобитни доказ са колико цинизма Сједињене Државе манипулишу политичким и друштвеним покретима у свету.
Различите земље – Различите стратегије
Африка – Зимбабве
Вашингтон се у целом свету користи дипломатијом као покрићем за дестабилизацију влада несклоних америчкој спољној политици. Еклатантан је и премјер неколико покушаја свргавања владе председника Мугабеа и његове странке ЗАНУ-ПФ у Зимбабвеу. Вашингтон тамо годинама подржава свог човека Моргана Тсвангираја и његов „Покрет за демократске промене“ (МДЦ-Т) који се залаже за тзв. „Економско ослобођење“, што би у преводу значило сарадњу са тржиштима капитала и увођењем неолибералног концепта управљања земљом. Један од важнијих циљева уклањања Мугабеа је потјеривање Кине са афричког континента.
Викилеакс је 2010. објавио делове преписке између бившег америчког амбасадора у Зимбабвеу, Кристофера Дала, и његових надређених у Вашингтону. У објавама стоји како „САД активно раде у припреми смене режима у Зимбабвеу“. Амбасадор Кристофер Дал пише:
„Наша политика смене режима овде функционише. Важно је само уложити више енергије, одлучности и пажње. Када до смене дође, морамо бити спремни и брзо реаговати како би консолидовали нови режим. Тсвангираји нам је сад потребан, али ће нам бити терет када дође на власт „.
ВикиЛиксова објава доказује блиске односе такозване опозиције у Зимбабвеу и њихових налогодаваца са Запада. У самој земљи многи не верују Тсвангирају и његовом „Покрет за демократске промене“, али на западу је Тсвангираји „значајан искорак ка демократији“. Нажалост, Зимбабве није једина земља коју треба „демократизовати“.
Латинска Америка – Венезеула
Стратешки циљ Вашингтона је и Венецуела, земља која од доласка на власт покојног председника Хуга Чавеза толико иритира Стејт Департмент да владу у Каракасу виде као највећу претњу својој хегемонији у целој Латинској Америци. Чавез и његов ПСУВ су били мета напада неколико пута и опробане су разне стратегије за његово свргавање. Осим покушаја државног удара 2002., када је Чавез накратко (буквално за неколико сати оп.а.) препустио власт прозападној опозицији, Вашингтон је уз помоћ разгранате мреже невладиних организација и других удружења финансираних из иностранства до сада више пута безуспешно нападао боливарске владу Уга Чавеза , касније Николаса Мадура.
И за то је доказе пружио Викилеакс који је објавио податке бившег америчког амбасадора у Венецуели, Вилијама Бровнфилда, који описује на који се начин треба инфилтрира у саму базу Чавезовог покрета да би се узроковала поделе међу чланством које ће у погодном тренутку бити искоришћене за свргавање боливарске владе и гушење целог покрета. Бровнфилд детаљно објашњава како САД треба да користе Агенцију за међународни развој (УСАИД), Канцеларија за транзиционе иницијативе (ОТИ) и друге организације како би се делила средстава и техничка подршка невладиним организацијама које се активно супротстављају Чавезовој легитимно изабраној влади.
Како би схватили размере тог посла довољно је прочитати извештај који је за Council on Foreign Relations написао бивши амерички амбасадор у Каракасу, Патрик Дуди, у којем се представља низ сценарија за дестабилизацију Чавезове владе пре и после избора 2012. Један од најцрњих је онај о изазивању насилних протеста дан након избора, како би се довео у питање легитимитет изборне могуће победе Хуга Чавеза. Такав се сценарио очигледно користи увек када постављање на власт марионетске прозападне опозиције постане упитно, као што је случај у Украјини на Трга независности. Након избора у Венецуели се догодило управо оно што је предлагао амбасадор Патрик Дуди, иако су Чавез и његов ПСУВ успели задржати контролу над ситуацијом.
Није никаква тајна да је венецуеланска опозиција окупљена у Democratic Unity Roundtable (MUD) марионета америчке администрације, тачније ресора за трговину (US Chamber of Commerce), те да је њихов кандидат, Хенрике Каприлес, ништа друго до послушник Вашингтона. Венецуела није једина латиноамеричка земља у којој се користе те методе. На листи „смртних непријатеља“ Вашингтона су још Еквадор и Боливија. Стога је боливијски председник Ево Моралес направио велику ствар када је протерао УСАИД из земље и изјавио „како не жели више америчке завере у својој земљи и против свог народа“. Моралес је нагласио „како УСАИД има политичке циљеве и нема никакве везе са социјалним програмима“. Иако су то званичници америчке Агенције за развој оповргавали, постоји низ доказа да је Моралес ипак био у праву.
Руска Федерација
Једнако као у Африци и Латинској Америци, САД опозицијом покушавају да манипулишу и за свргавање власти у Москви. Током протеста против председника Владимира Путина 2011. – 2012. , амерички амбасадор у Москви Мајкл МекФаул је оптужен да је из сенке управљао челницима опозиције. Иако си и Стејт Департмент и МекФаул то оповргли, доказ јавно објављен на каналу ЈуТјубу, па нису могли више да противрече доказима. На снимку се види Борис Немтсов (допредсједник опозиционе странке РПР-ПАРНАС) и други опозициони лидери како након сусрета са америчким амбасадором излазе из америчке амбасаде у Москви. Блиски однос руске опозиције и Вашингтона се види из личних сусрета, али и из финансијске подршке коју им пружа National Endowment for Democracy (NED). Сједињене Државе с „политичарима“ као што су Борис Немтсов или Алекеи Навални (који је на изборима за градоначелника Москве освојио 27% гласова) не успевају нимало угрозити владавину руског председника и поставити марионетску прозападну владу у Руској Федерацији.
Све ово само доказује право лице америчке дипломатије која се заснива на цинизму и манипулацији само наизглед демократским институцијама, покретима и странкама. Користећи се разним политичким и дипломатским тактикама, Вашингтон се увлачи у нације за које држи да их је потребно „демократизује“ и управо та магична реч „демократија“, којој се обично придода и „слобода“, најопасније је оружје којим су све бивше и актуелна америчка администрација до сада са светске позорнице буквално помели бројне демократски изабране владе, али и лидере земаља који су предано служили својим народима и изван оквира и модела западне парламентарне демократије.
(Адванце)
