Pročitaj mi članak
Лето протиче у знаку великог „хладног“ и много малих „врућих“ сукоба на различитим тачкама света. Тип сукоба Србије и Хрватске, кад је реч о Русији и Украјини, био је само „замрзнут“ на 20 година и сада се „одмрзао“
Уочи два последња рата у Европи, оног у Грузији у августу 2008. и овог у Украјини, било је доста „хладноратовских симптома“. Захладили су односи САД и Русије, стропоштало се поверење, кренуле су међусобне оптужбе на релацији Вашингтон – Москва. Моћне пропагандне машине су добиле наређење да раде пуном снагом. Сада многи политичари и политиколози кажу да заправо Хладни рат никада није ни престајао.
Присетимо се да су у марту 1989. Горбачов и старији Буш саопштили да је дошао крај Хладног рата, тврдећи да победника нема. Бивши лидер СССР-а Михаил Горбачов се сећа да су му заиста давали обећања да се НАТО неће ширити на Исток не само Буш и државни секретар САД Бејкер, већ и канцелар Кол, али и други утицајни политичари. Тада су обећавали да НАТО неће прећи границе Немачке.
Али, још у априлу 2007. угледни амерички професор Стивен Коен је казао: „Први ров у новом хладном рату је већ ископан. Фронт ће пролазити границом Русије са једне стране, Украјине и Грузије са друге. Једини начин да се ситуација смири је да САД одустану од политике ширења НАТО на Исток. То је услов за добре односе са Русијом“.
Али, тог далековидог професора који је својевремено био саветник америчког председника Џорџа Буша старијег, није послушао Буш млађи. Речи професора Коена изговорене пред студентима „Ломоносова“ априла 2007. нису изгубиле на актуалности ни сада.
– Кремљ не жели заоштравање односа са САД, али од њега не зависи хоће ли бити хладног рата или не. Много зависи од тога како ће се развијати односи између НАТО и Украјине и Грузије. То је нови фронт новог хладног рата.
Те 2007. председник Буш је потписао закон којим је предвиђена финансијска помоћ будућим чланицама НАТО, а дан касније је саопштено да је Украјина на списку 15 земаља које ће сарађивати са Америком у постављању ПРО. Тада је „постављена“ мина која је експлодирала ове године у Украјини.
И познати амерички политиколог и некада главни совјетолог Збигњев Бжежински, у интервјуу „Комсомолској правди“ фебруара 2012. године, упозоравао је да су у последње две деценије САД изгубиле разуман осећај мере и скромности.
У књизи „Стратешко виђење – Америка и криза глобалне моћи“ Бжежински објашњава се да су САД рапидно губиле привлачност у свету зато што су преузеле улогу „светског жандара“. Сада Бжежински, који је годинама правио концепције против СССР-а, а у време председника Клинтона био један од аутора концепције ширења НАТО на Исток, сматра да је била грешка што је Украјини обећаван улазак у НАТО.
Уочи рата у Украјини Бжежински, као и бивши амерички државни секретар САД Кисинџер, сматрали су да, ако се ново руководство у Кијеву определи за фински модел и не буде ни у једном блоку, дакле ни у НАТО, криза у Украјини се може завршити мирно и на обострано задовољство. Међутим, у Кијеву су нове власти у националистичкој еуфорији као приоритет поставиле улазак у НАТО.
У то време амерички емисари који су долазили у Кијев нису хтели да виде какве ће то имати последице. Почели су немири на југоистоку Украјине, који су се полако претворили у рат.
Зашто на Западу за све окривљују Путина, објашњење треба тражити у анализи разлика његове и Јељцинове владавине. Деветог августа се напунило 15 година откако је Борис Јељцин именовао Владимира Путина за премијера. Путин је од првог дана показао да није спреман да попушта кад се ради о руском државном интересу и да жели да врати углед својој земљи у међународној арени.
Путин је променио не само војну доктрину земље, већ је почео да реанимира армију. Он је знао да на земљу са моћном армијом нико неће смети да насрне.
Главни уредник часописа „Русија у глобалној политици“, Фјодор Лукјанов, каже да је главни мотив припајања Крима Русији био да на то полуострво не дође НАТО:
– Путин није желео да игра по туђим правилима, па је повукао потез којим је заштитио руске позиције… Али, нова улога коју је преузео Путин у украјинској кризи је доста ризична, јер јој се не зна крај – истиче Фјодор Лукјанов.
Они који пажљиво прате украјинску кризу, препознају доста сличности са распадом Југославије. И у једној и у другој земљи је дошло до бујања национализма, па је врло интересантно мишљење социолога Алексеја Рошчина у московској „Независимој газети“:
– Жалосно је али тачно – рано смо се порадовали мирном разлазу са Украјином и без разлога са висине разматрали „југословенски сценарио“, понављајући да је „код нас тако нешто немогуће“. Испало је да је тип сукоба Србије и Хрватске, кад је реч о Русији и Украјини, био само „замрзнут“ на 20 година и сада се „одмрзао“. Последице сукоба могу бити горе, јер је Украјина далеко већа од Србије и Хрватске – тврди Рошчин.
Он сада упозорава да је важно да се не допусти да се сукоб у источној Украјини претвори у – велики рат.
(Вечерње новости – Бранко Влаховић)
