Прочитај ми чланак
Могуће је да полако устаје 40 праведника свих земаља са архетипом првих древних хришћана јединства.
Француска је одувек и традиционално гајила дух „политички некоректног”. Нико њене грађане није могао да уплаши тренутним политикантским кокаинским брбљањима. Народ ове државе – у којој се национално и грађанско нису супротстављали – имао је Капете, стогодишњи рат, Бастиљу, Комуну, Конвент и остале светске потресе. Он је стварао историју Западне Европе. А онда је све то згажено и распарчано, прво испод америчке војне, а затим и лобистичко-финансијске зеленашке светске чизме.
Неколико векова касније Французима је доста ситних бриселских самовоља које не воде рачуна о реалним интересима људи, парадирања заставама и шушкања кафкијанским папирима. Доста им је глупих указа, који гуше француску пољопривреду, и спекулативног крупног капитала, који гази мале и средње привреднике, од којих је живела читава Европа. Доста им је англосаксонских обичаја који надмено презиру остатак света, „вашингтонског споразума” и америчких командних генерала са Библијом у једној и мачем у другој руци. Доста им је за све обавезног енглеског, шалтерског, искривљеног и осиромашеног језика, неразумевања српског, косовског и других питања, бесмислених такси и пореза, савитљивих транзиционих сужањских политичара… Французи су показали и то да их страначке борбе уопште не интересују.
Почео је говор слободног човека, а не цвиљење роба, како би рекао Андре Малро. То је најбољи доказ да у доба опште светске бирачке обамрлости, летаргије и депресије, модернистичке морфинизоване, глутинасте људске масе, Француска није потпуно изашла из историје. Она ће можда још једанпут, променити курс европске историје. „Европа ће се створити на ивици провалије”, предвидео је давно Фридрих Ниче.
Права Велика Европа, као предворје сутрашње Евроазије, родиће се управо на провалији „не Бриселу” свих искрених мисионара за трајно уједињење народа у слободи и различитости. Свих мисионара за Лајбницову јединствену, али не редукционистичку „монаду”. За дух старих Грка и слободу мишљења и говора. За велику Европу са Русијом или Русију са Европом. За освешћење једног природног и целовитог континента – Евроазије. За живот достојан XXI века с ону страну колонијалног и ратног гета. Ово је тек почетак.
ЛЕВО И ДЕСНО: ТАМО ГДЕ ИМ СЕ ОКРЕНЕ ЗАДЊИЦА
Рекло би се да француски народ постаје све отпорнији на психолошки рат. Упркос огромној психолошкој офанзиви и огромним средствима свих савезница „Ешелона”, француска критичност, која је одавно лоботомизована и декортикована, поново се данас тргла из „догматског дремежа”.
О АУТОРУ
Др Мила Алечковић Николић је магистрирала, а затим докторирала на Сорбони 1994. године са радом: “Појам несвесног у савременим психолошким теоријама” пред комисијом са Сорбоне, из Хајделберга и Оксфорда, као и париском јавношћу.
Специјализује у Француској област антрополошке психологије и психијатрије.
Професор је по позиву, гостује у Институтима широм света.
Као члан српске и југословенске екипе, учесник је психијатријског Конгреса у Бјарицу 1998., Конгреса у Прагу, Лијежу, Риму, универзитета Сорбоне и Да Винчи у Паризу, Перпињану, Ници, Мек Гил Универзитета у Монтреалу, Иниверзитета у Лозани, Бенгазију, Института Виготски у Москви, Католичког универзитета у Најмегену, укључујући и Национални Институт Социјалних Наука у Пекингу.
Поред великих и масовних протеста на улицама свих градова ове земље, а посебно у Паризу, који су тражили право на живот породице наспрам надолазећег нагона смрти, француски народ данас све више гласа против лажи и политичке манипулације.
Читава апаратура, гломазнија него у СССР у доба Висарионовича Џугашвилија, која је употребљена да се докаже како земљи прети опасност од екстремне деснице, уз језички психолошки рат и појмове типа „ултра”, „екстра” и „екстремно”, изгледа, није погодила ни близу циља.
Сваки рат почиње психолошким ратом, а сваки психолошки рат почиње речима, јер су језик и мисао у нужној психолошкој вези. Али народ и грађани навикнути на свет апсолутних лажи и непосустајућих медијско-језичких обмана, више, изгледа, на ово не реагују. Дошло је до засићења „капацитета канала”, како се то, позајмљеним речником, каже у когнитивној психологији.
Сматра се, такође, да у блазираним земљама, каква је Француска, народ гласа на смену, час за левицу, час за десницу, зависно од тога ко је у преходном мандату био на власти. После левице долази десница, а после деснице долази левица. Ово је у прошлом веку можда и било тачно, али већ дуго времена народ и грађани у Француској добро знају да нема ни „левице” ни „деснице”. Они не гласају више ни за идеје (јер идеја нема), нити за идеологије (јер идеологија такође нема), нити за просторну топологију (јер се „десно” или „лево” одређује само у односу на то како се окреће задњи део тела политичких скакаваца). Народ у срцу Европе, у земљи која је стварала историју читаве западне Европе, данас гласа само да би преживео и да би бриселског тлачитеља на крају казнио.
Лажна левица је добила народну шамарчину, још јачу него раније. Да подсетимо, то је она левица која је дискретно, политички и финансијски, заштитила све лопове и милијардере, или све лобисте типа упорног насртљивача на српски народ, Б. Анрија Левија и његов циркуски караван. То је она левица која се никада није извинила за бомбардовање Југославије и Србије, односно за бомбардовања свих, од WASP (white anglo-saxon protestant) циљаних мета које су служиле као обртни замајац америчке асистиране и од ратова зависне економије.
То је она левица у којој нико није знао ко је Милица Ракић. Та кавијар-левица никада није чула ни за трговину људским (радничким, сељачким, српским) органима за потребе богатих клијената у Европи и свету. То је „левица” која, парадоксално, добија гласове искључиво у луксузним квартовима Париза, где не живе сиромашни дошљаци и где неће бити смештене надолазеће избеглице. То је она левица која је поздрављала рат у Сомалији, Ираку, Авганистану, Србији, Либији, Сирији… а данас, на страни нових фашиста, поздравља рат и интервенцију у Украјини. То је она русофобична левица која користи сваку прилику да удари на Владимира Путина. То је левица чији је истакнути и заслужни партијски члан, тј. друг, лекар који никада није лечио, Бернар Кушнер. То је левица чији лидери су, поред већ постојећих историјски признатих израза („безгаћаши”, „безкошуљаши”, „безципелаши”) смислили нови погрдни и поспрдни израз намењен француској сиротињи, а који гласи: „безуба маса”.
У Француској је у три стотине хиљада примерака продат (наравно, безвредни) „роман” бивше, остављене, невенчане „прве даме” Француске. Она се осветила тако што је народу „одала” велику истину, а то је да је њен леви Оланд (док је био њен и док је био леви) сиромашни француски народ с презрењем звао: „они безуби”! Овакво ругање несрећном народу, који, ето, ни у бриселској Европи нема довољно евра да оправи зубе, постоји вероватно још само у данашњој (2015) кастинској Србији.
Најзад, то је левица која је пословала само са великим америчким лоповским капиталистичким банкама и која је у изборној кампањи урлала против спекулативних финансијера, а затим је за министра економије устоличила једног Ротшилдовог побратима, пардон, банкара.
НЕОЛИБЕРАЛНО УБИСТВО СА ПРИГУШИВАЧЕМ
Сама Француска налази се данас у све горем и у све тежем стању. Француске сељаке не вешају по дрвећу као у доба пре ослободитељке „Жане Д’Арк” (Јованке Орлеанке), али је француску пољопривреду наменски и свесно уништио Брисел својим идиотским директивама и указима. Цена свега што ова земља има и производи скочила је невероватном брзином, јер се сада све то увози (као и у Србији). Порези расту, социјална помоћ у здравству опада, просечном Французу је тешко да оствари пензију (док су бројне супруге из полигамних муслиманских бракова аутоматски збринуте француским, буџетским, државним парама на било ком континенту да живе, јер је довољно да само њихов „супруг” борави у Француској). Сада се монденска Француска спрема да прими још стотине хиљада нових емиграната, али, наравно, ван луксузних и скупих квартова Париза. Као и у Србији, амерички плаћеници се сликају са јадним и злоупотребљеним избеглицама, жртвама управо америчких ратова, а фотографија траје један дан.
Много данашњих Игоових Француза има само један евро на дан, али се о њима ћути. У земљи постоји око шест милиона регистрованих душа које немају посао и не могу да га нађу, али, будући да многи нису ни „уписани у евиденције”, ово је уствари само половина од тог на зло слутећег броја (у Шпанији је ситуација још гора). Најзад, медији су под великим притиском осиромашеног народа проговорили о новој армији људи коју у Француској зову „жртве банака”. Слободни Европљани смислили су израз „неолиберално убиство”, који означава нови облик ликвидирања људи без употребе оружја или физичке тортуре. То је убиство банкарским рачунима, правим или лажним дуговима (управо као што у Србији раде данашњи Телеком, Инфостан и друга братија), одсецање човеку главе – одсецањем од могућности преживљавања које је условљено тим истим рачунима, чековима, кредитима, картицама и кодовима.
Овај нови тип убиства јесте врло ефикасно и дословно усмрћивање људи са пригушивачем, коме више нису потребна ни саслушавања, ни мучења, нити стрељања. Али резултат је исти, европска неолиберална административна жртва заиста је мртва, она је заиста покојник. Урачуната је одмах потом у „колатералну, односно, бочну, споредну, грешку” једног система који је сам себи циљ. Србија је тренутно његов најбољи ученик.
Незапосленост је у Француској достигла врх животног јада, а једини посао који се Французима данас (2015) без тешкоћа нуди, јесте посао – чувара затвора. Одређеним групацијама друштва дозвољено је све, а друге делове осиромашеног друштва лоповске банке за сваки безвредни цент гњаве, дајући им, како би рекао Л. Ф. Селин, „смрт на кредит”. Или, како каже један наш слободни европски брат, „све оно чега су нас учили да се плашимо и чувамо: комунизма, исцрпног рада цео живот за један стан, непроходности у друштву, привилегија номенклатуре, страха… – све смо то добили сада у овом пљачкашком капитализму…”
Само прошле године у току једног летњег месеца, у градовима широм Француске, десило се двадесет убистава за које нико није одговарао, јер ови случајеви спадају у тзв. „позитивну дискриминацију”. Закон одавно више не важи једнако за све.
Народни референдум, једино јасно средство демократије и мера која је редовно примењивана у деголистичко време, на силу је укинута. Тако је бившем председнику Саркозију, који је сам себе назвао „Саркози Американац”, пошло за руком да традиционално антинатовску Француску поново угура у исти блок са НАТО убицама. Он је данас у бекству и његова странка покушава да се подигне, најављујући његово поновно повампирено „кандидовање” за глоговим коцем прободеног председника 2017. године. Леви наследник Оланд, који је такође, хтео не хтео, део америчког система, ништа од свега овога није исправио. Напротив, ових дана је и он „претио” руском делу Украјине и руском председнику Путину, а сада прети Русији због мешања у рат у Сирији.
ЛАЖНУ МАРИЈАНУ ИЗ ПРОТЕСТА ЛЕПЕ НАОПАЧКЕ
Од народних пара, сиромашних Француза, два три човека из власти самовољно су одлучила да финансирају (дајући јој проценат зараде) лажну „Маријану”, тако што су уместо слике праве Маријане (симбола Француске револуције) на француску поштанску марку ставили лик дебилне хистеричне „шефице” групе Фемен. И поред тога што је руска емиграција, која је, узгред речено, спасла од умирања француску културу, одбила да купује ову поштанску марку због расистичког вређања руског народа, руске културе и Руске цркве од стране једне психотичне Фемен креатуре (која је ошамарила Патријарха и у свом „перформансу” вршила нужду по руској патријаршији), нико се на то није обазирао. На опште одбијање народа да, купујући ову марку, финансира покрет Фемен који се на позив русофоба угнездио у Паризу, људима је увек даван исти одговор: тако је одлучила власт, немамо друге поштанске марке. У очају људи су ту исту фемен лудачу „лепили” на писма наопачке у знак јединог могућег протеста. А француски медији, који су некада симболизовали врх европске духовности и културе, поносно су том приликом објавили вулгарну изјаву егзибиционистичке фемен хистеричне луде: „Цела Француска мора да ме лиже”.
Е, па не мора, рекли су Французи. Ако је и од Револуције, доста је. „Лизаће те” (нека опросте читаоци на овој преузетој вулгарности) твоји другови из Америке када буду остали без посла, после краха лажних зелених папира. Имаћете тада времена за све.
Укратко, понижење француског народа и свих сиромашних грађана Француске достигло је врхунац. Српски народ треба да зна да је пре понижења Србије (бомбардовањем) француска власт понизила прво свој сопствени народ. Отуда и нови феномен да многи бивши левичари и комунисти данас поново јачају или прилазе Националном фронту, који је у незаустављивом успону. Психолошки рат припреман тзв. породичним свађама између оца и кћерке, коме су се противници радовали, ипак није успео.
Узгред речено, када се потцењивачки каже да за Национални фронт гласа само „дубока” и провинцијска Француска, треба знати да је та „дубока” и „увучена” Француска углавном француска, медитеранска и светска обала. А, што се тиче речи као што су „ултра”, „екстра” и „екстремно”, оне могу тачно да се примене једино у опису ниског квалитета пластифицираног, вештачког хемијског, пуног ултра „адитива”, „US fast food-а”.
Зато психолошки рат речима овога пута није погодио у мету. Зато је одговор сиромашних Француза био јасан. Гласали су не само против лажне левице (која је изгубила 155 градова и доживела свој највећи пораз од настанка Пете Републике), него су гласали за једину несистемску странку која је доживљавала разне трансформације, али никада није подржавала америчке ратове. На све начине дијаболизовани „Национални Фронт” однео је победу у око петнаест градова Француске, а број одборника се попео са пар десетина на број 1544. У европском парламенту групу “фронтиста” предводи тренутно мој стари пријатељ Емрик Шопрад, а група свих европских посланика- противника Брисела, са представницима седам земаља, постаје све јача.
ОВАЈ ПУТ ГЛАСАЋЕ СВИ РУСИ
На југу Француске, где живи велики број руске емиграције, гласали су сви Руси. А руска емиграција увек остаје руска. Док је велики број Француза и даље у гласачкој апстиненцији, Руси Француске излазе на гласање. Гласали су Руси за странку јединог лидера који је осудио западно замешатељство у Украјини и санкције према Русији. Марин Лепен никада није била ни у каквој досадашњој власти нити у власти “оранжиста”, и то је њена главна карактеристика. Она нема ниједну финансијску нити политичку аферу, није никада ништа украла. Говори јасно и бритко и никада није дала ниједну неспретну политичку изјаву (језик и мисао су у вези). Она је за ову земљу потпуно нова. Једино за шта могу да је оптуже јесте финансијски кредит који је недавно добила од руског председника. Недавно ми је рекла: „Поручи Србима и Русима у Француској да су ми они посебно драги”. А ја сам јој одговорила: „На председничким изборима 2017. године, главна борба ће се водити између Алана Жипеа, кога ће подржавати Американци, и тебе, коју ће подржавати Руси”.
nf04Тако су сви рачуни поравнани, боље рећи, почело је велико поравњавање заосталих рачуна. Док муслиманском и исламском емиграцијом англосаксонски свет традиционално успешно манипулише, то са руском емиграцијом никада није успевало.
БУДИ СЕ 40 ПРАВЕДНИКА ЧИТАВОГ СВЕТА
Народ Француске данас осећа да „гласати за систем” више нема смисла. Народ Француске данас избегава велике монополистичке пљачкашке ланце радњи које надувавају цене, грабе провизије и продају затроване америчке намирнице. Људи купују директно од сељака. Родио се читав покрет спасавања на линији сељаци – произвођачи – народ. Народ Француске данас све више избегава лоповске банке (иако много мање пљачкашке него у Србији) и све више чува свој новац у сламарицама. Народ Француске све мање слуша званичне вести и све више тражи слободу на интернету, или гледа руску телевизију за Запад Русија данас. Народ Француске повлачи своју уштеђевину, продаје куће и станове у Паризу, бежи на село или у планине, или покушава да оде да живи ван Француске. Браћа Руси који мисионаре на југу кажу да никада није било толико новопридошлих француских верника који моле да их приме у православље, као да у томе виде нови, симболични духовни спас.
Нешто се озбиљно догађа у овој земљи која је кроз историју била путоказ читавој Европи. Могуће је да полако устаје четрдесет праведника свих земаља са архетипом првих древних Хришћана јединства, а да ће ускоро тај нови (стари) савез душа почети поново да се шири планетом. Из смрти се увек рађа нови живот, а он сада отвара, могуће је, једно ново поглавље човечанства.
Извор: Србин.инфо / Нови стандард
