Прочитај ми чланак

ДР ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: У ЕУ, можда?! НЕ у – НAТО!

0

nato-srbija-euОдмах.

Не у НAТО!

Зашто?!

Знајући чињеницу да СAД предводе НAТО Aлијансу, која је наставила да егзистира и после нестанка Варшавског војног уговора, зарад, и пре свега, империјалистичких интереса Вашингтона, Србији ту није место.

Никада!

Посебно због све видљивијег судара на планетарном нивоу између Aлијансе и Русије и других чланица БРИКС и ШОС

Нагомилано нуклеарно наоружање обе стране (Русија, Кина, Индија, Пакистан имају нуклеарно наоружање, а и Иран тежи ШОС) у перспективи угрожава планетарну безбедност (развој кризе у Сирији, Украјини, али потенцијално и на Балкану и другим неуралгичним подручјима).

Политике СAД и Британије, које имају пресудну улогу у НAТО, као и саме Aлијансе у Бриселу, показале су своју ненаклоност езстистенцијалним интересима српског фактора у протекле више од две деценије, а нарочито током “решавања” екс југословенске кризе 1991-1995, када су између осталог спровођене ригорозне санкције СР Југославији, бомбардовани положаји крајишких и босанских Срба, саучествовало у уништењу РСК која је била зона под заштитом ОУН…

Затим 1999. извршена је директна агресија на СРЈ и наша земља и становништво бомбардовани осиромашеним уранијумом…

Потом, а и данас, давана је, и даје се, нескривена политичка подршка насилном отцепљењу Косова и Метохије, разбијању СРЈ одвајањем Црне Горе, и у континуитету – недобронамерним мешањем у унутрашња питања Србије све до данашњих дана. (Подршка британској тзв. резолуцији о геноциду 2015…)

Како је, истовремено, питање потенцијалног уласка у НAТО и демократско питање, важно је напоменути да уз сву неслободу медија у тзв. Постоктобарском периоду у Србији и држању компардорског дела друштвене елите која има у континуитету пресудну улогу у институцијама система и друштва, без обзира на резултате избора током протекле деценије и по, јавно мњење у земљи је, и поред свега, остало изузетно ненаклоњено према Aлијанси, где је за улазак у њу, огромна мањина становништва.

Већина грађана Србије није заинтересована да уђе у НAТО, али је заинтересована да поред Србије и Република Српска и Црна Гора не уђу у НAТО, јер би на тај начин српски народ остао дефинитивно подељен.

Уласком у НAТО, јасно је, изгубио би се елеменат самосталности, а у односу на СAД, као посебно ненаклоњене Србима, и додатна опасност.

То не значи да Србија, као неутрална земља, и као члан Партерства за мир, не треба да развија облике сарадње са различитим војним алијансама, укључујући и НAТО, а потенцијално и са ОДКБ, ШОС по питањима од заједничког интереса.

Дакле, ЕУ-вредности у Србији – да!

Србија ван ЕУ, такође да!!

У постојећим околностима Србији није у интересу наставак испуњавања бројних и често уникатних услова на путу за улазак у ЕУ.

Када је у питању однос према ЕУ он се мора поставити на чисто интересној основи имајући у виду следеће чињенице:

dragan petrovic biografija

ЕУ је у унутрашњој и вишедимензионалној кризи, постоји реална перспектива њеног институционалног или ванинституционалног (прећутног, али реалног) раслојавања на више прстенова („клубова“) где би Србија, чак и да уђе једног дана у чланство, сигурно припадала најнижем нивоу земаља чланица.

ЕУ је засићена проширивањем и очекује се, макар, известан застој у том правцу.

Посебно у односу на Србију постоји неспремност да се званични Београд прими у пуно чланство.

Да не помињемо парцијалне интересе српских суседа да додатно поставе (не)прихватљиве захтеве по питању уласка Србије у ЕУ.

Однос снага у свету се мења, посебно после Светске економске кризе која је и са аспекта тврде и посебно меке моћи погодила највише СAД и западне земље, расте значај земаља БРИКС.

Управо Русија и интеграциони процеси које она предводи дају одређену алтернативу.

Решавањем украјинске кризе и реалном наклоњеношћу коју српска страна има од Русије, у односу на далеко мању наклоњеност западних сила, укључујући и изразиту ненаклоњеност политике СAД, даје се одређена алтернатива српским интесима и са источне стране.

Заправо, у српском интересу је ослонац на Русију, рационална сарадња са европским континенталним силама (Француском и Немачком пре свега, али и Италијом, Шпанијом и др.) и уздржана и чак делом „сарадња на дистанци“ са СAД и Британијом.

Утолико више што је спољнотрговинска размена са Русијом и даље добра уз стални притисак Брисела да Србија заведе санкције Русији, док истовремено трговина СAД са рудијом расте?!

Спољнотрговинска размена Србије са СAД и Британијом је врло ниска, али су зато притисци и мешање ових сила према српским интересима најтежи и неприхватљиви.

Њихов утицај се у Србији посебно остварује преко дела инсталиране, тзв. компрадорске елите, која општедруштвене и националне интересе предпоставља сопственим себичним, парцијалним и индивидуалним интересима, у чему се може тражити и један од главних разлога зашто је наметнути неолиберални концепт.

Улазак у ЕУ је тешко изводљив, независно од притисака да се уђе и у НAТО, за шта не постоји подршка јавног мњења у Србији.

Овде се најбоље види реалан сукоб интерса широких слојева становништва у Србији и једног дела отуђене и корумпиране политичке и друштвене елите у земљи.

Не постоји равномеран интерес становништва у Србији ка уласку и даљњем испуњавању услова у правцу придруживања ЕУ. Субвенције преко различитих фондова (који су са кризом у ЕУ све тањи), пре свега предприступних, неселективно долазе до дела друштвене и политичке елите, док широки слојеви становништва немају од тога непосредне користи.

Напротив, они имају више штете по питању испуњавања бројних услова, али и бројних губитака.

Пред Србију се постављају уникатни услови, од којих је фактичко, а вероватно и стварно признавање независности Косова крајње неприхватљиво за сваку суверену земљу.

Србија има додатан интерес да не уђе у ЕУ, а то је јединствени трговински споразум који има са Русијом већ практично деценију и по, и који је недовољно искоришћен.

Са друге стране распродаја и изнајмљивање најквалитетнијег земљишта у Србији и велика незапосленост, су у контра односу са могућностима која се нуди у трговинској сарадњи са Русијом.

Треба напоменути да би Србија изгубила ову трговинску повластицу уколико би ушла у ЕУ.

Уласком у ЕУ субвенционирана пољопривреда, пре свега Француске, где држава из стратешких разлога (због велике површине ове државе и малог броја преосталих пољопривредника и уопште руралног становништва), енормно субвенционише пољопривреду, па ти производи по примеру Бугарске и Румуније просто у нелојалној утакмици збришу друге пољопривреде земаља чланица ЕУ.

Како је пољопривреда једна од најважнијих и најперспективнијих грана привреде у Србији ово би имало катастрофалне последице за њен укупан развој.

Расположење ка придруживању ЕУ у Србији је смањено, свакако испод половине грађана и бирачког тела, упркос томе што у медијској и јавној сфери се тај правац на сваки начин фаворизује, а озбиљна дебата – за и против – се изоставља.

Странке које сада чине власт, нису се у предизборној кампањи и као опозиција тако апологетски односили према придруживању ЕУ без обзира на све услове, који су узгред за Србију посебно тешки и реално у овој форми неприхватљиви.

Стога, не постоји демократски капацитет за даље жртве у том правцу, односно за истрајавање у испуњавању свих могућих и немогућих, нових и старих услова, што спроводи и влада на челу са премијером Вучићем.

Интерес Србије да уђе у ЕУ са друге стране постоји, није споран, али не под оваквим понижавајућим и вишеструко штетнијим губицима у односу на потенцијалну добит.

Уосталом, међу тим потенцијалним, заправо свакодневним и стварним губицима, поред територијалног губитка су и понижења које сваки грађанин доживљава, као и реално понижење саме државе, њене традиције што вишеструко превазилази и стварне гутибтке у другим сферама.

Дакле, мишљења смо да начелно треба задржати курс ка ЕУ, али не испуњавати постављене улитматуме, и чекати да се ситуација око многих ствари и геополитичких промена разбистри следећих година, а посветити се развоју и раду у сарадњи са свим међународним субјектима који у том правцу могу бити од користи, а посебно водити рачуна о пријатељским земљама и националним интересима.

Ослободити медије за слободнију дебату у правцу даљњих државних приоритета, што је за сада изостало.

Департиократизација земље, борба против привилегија и непотизма, а за друштвену проходност најбољих; Ово политичко-друштвено начело би значило да у пракси политичке странке које чине власт не могу вршити притисак и злоупотребе на институције система, у односу на до садашња искуства.

На овом путу изузетно је важно ослобађање медија од страног притиска и утицаја компрадорског и тајкунског дела елите, где би један део њих (медија) био у државном власништву, самосталнији положај судске власти, и кажњавање злоупотреба уз појачани уплив и притисак јавног мњења.

Извор: Сведок