Прочитај ми чланак
За сада успевају покушаји Немачке да сакрије своју протагонистичку улогу у обнављању Отоманског царства
Од половине 90-тих година прошлог века, САД су војно интервенисале неколико пута у унутрашњим војним конфликтима у Европи и на Блиском Истоку – бомбардовале су Србе и Србију у корист Изетбеговићевог муслиманског режима у Босни, затим Србију због муслимана из ОВК, па Гадафијев режим у Либији у знак подршке побуњеницима. Сваку интервенцију Американци су правдали хуманитарним разлозима – босанске муслимане су штитили од геноцидних Срба, косовске муслимане опет од геноцидних Срба а Либијце су штитили од њиховог крволочног диктатора Муамера Гадафија.
Али постоји ту и други разлози: америчко заузимање стратешког упоришта усред Балкана, победа над комунзимом у Југославији, демонстрација муслиманима широм света како САД нису антиисламска држава, и, између осталог, настојање да се редефинише позиција НАТО у постхладноратовском периоду.
Свака од америчких интервенција десила се у делу света који је некад био део Отоманске империје. У свакој од тих земаља секуларни режими су замењени исламистичким, који прижељкују шеријатски закон и светски калифат. Ту су и земље коју су искусиле Арапско пролеће, али без америчке војне интервенције, а које су опет биле део Отоманске империје – Тунис и Египат. И оне су добиле исламистичке режиме.
У Америци се у већини дискусија о војним интервенцијама од почетка 90-тих не помиње да се реаговало само на територији Отоманске империје, која укључује Турску, делове Медитерана насељене муслиманима, Ирак, обалске делове Арабијског полуострва и делове Балкана. Турска је у земљама Арапског пролећа подржавала побуњеника и хитро признавала као легитимне владе у свим земљама у којима се десио преврат.
ШТА ПОВЕЗУЈЕ АРАПСКО ПРОЛЕЋЕ, БОСНУ И ТУРСКУ
Турски лидери виде повезаност између Арапског пролећа, сукоба у Босни и Турске. Херолд Роуд, амерички стручњак за Турску каже: „Ердоган је након победе на изборима 2011. године у свом говору показао праве мотиве његове спољне политике. Рекао је да је његова победа важна у Анкари колико и у Сарајеву, да је победа његове партија важна у Измиру, у западној Анадолији, колико и у Дамаску и Јерусалиму. Рекавши да је његова победа важна у свим овим отоманским градовима, Ердоган очигледно покушава да поврати турску прошлост.
Појава да је од 1990. свака европска и блискоисточна земља која је осетила америчку агресију завршила са владом у којој доминирају исламисти, Муслиманско братство или Ал Каида свакако употпуњује тезу да се Отоманска империја враћа. Осим што је била политичка империја која је управљала и територијом и народом, Отоманска империја је тврдила да има духовну власт над свим муслиманима, и онима унутар и онима изван њених граница. Испрва се чинила чудном идеја о обнови Отоманске империје, која се дели на два колосека – на разбијање постотомаске политичке структуре и развијање калифата коме исламисти тврде да припадају.
Сукоби на Балкану 90-тих година прошлог века и почетком 2010-тих могу значити историјску перспективу у којој Турска покушава да врати некадашње царство. Имајући у виду да је турска империја Немачкој била највреднији клијент и савезник, из перспективе немачких лидера, Турска се могла контролисати комбинацијом економских односа, административном комуникацијом, као и подмићивањем турских званичника. Немачка је, зарад сопствених интереса, кроз утицај на Турску тежила да утиче на све муслимане широм света. Баш као што је немачки научник Волфганг Шваниц показао, током Првог светског рата, Немачка је упослила Турску да промовише џихад и побуну тамо где су муслимани живели у непријатељским земљама – у Француској, Британији, Русији и Србији.
Међутим, у више од 50 чланака које сам пронашао током истраживања о могућој турској повезаности са Арапским пролећем, ниједном нисам видео да се помиње Немачка. Немачку сам видео само у једном чланку о Међународном кривичном суду, где стоји оптужница за хапшење Муамера Гадафија, која је послужила као „правни“ основ за бомбардовање Либије. У једном од тих чланака сам пронашао да је Међународни суд основала, иницирала и финансирала Немачка. Имајући то у виду, логично је да суд служи немачким интересима. Ипак, никад или скоро уопште се не помињу Немци. Та тишина захтева објашњење.
ЗАШТО САД ПРОМОВИШУ НЕМАЧКЕ ЦИЉЕВЕ
Касније сам ипак нашао експлицитна открића о улози Немачке у рату против Асадовог режима у Сирији у чланку Џона Розентала Немачка обавештајна служба илити Ал Каида широм Сирије, где се наводи да Немачка подржава побуњенике, као и њихово политичко крило – Сиријски национални савет. Такође се каже да је немачка влада означила као тајну „због националног интереса“ неколико извештаја немачке тајне службе где пише да су 25. маја 2012. масакр у граду Хули, за који је окривљен Асадов режим, заправо извеле побуњеничке снаге и да „немачко министарство иностраних послова прави „конкретне планове“ за „политичку транзицију“ у Сирији након пада Асада. До сада је немачко скривање своје водеће улоге у обнављању Отоманске империје вешто скривено.
Свака америчка војна акција од 1990. у Европи и на Блиском Истоку, изузев у Ираку, имала је исти образац: прво отпочне оружани конфликт унутар земље где ће се интервенција догодити. Амерички медији интензивно извештавају о сукобу. „Добри момци“ у причи су побуњеници. „Лоши момци“, које ће напасти америчке војне снаге, су антидемократски починиоци ратних злочина, геноцида, и злочина против човечности. Истакнуте јавне личности, невладине организације, судска и квазисудска тела и међународне организације позивају на подршку побуњеницима и напад на режим. Затим амерички председник наређује пружање логистичке подршке и оружја побуњеницима. И, коначно, амерички председник наређује напад под окриљем НАТО, а у корист побуњеника. То би заправо било бомбардовање, што би заправо било пандан бомбардовању приморских градова са бродова у земљама које нису биле јаке и нису могле да узврате. Крајњи исход сваке америчке интервенције је замењивање секуларне владе исламистичким режимом на тлу које је некада било Отоманско царство.
Зашто америчка влада активно промовише немачке циљеве – уништавање Југославије (у оба светска рата Немачка је напала Србију) и поновно стварање Отоманске империје? То су питање на која се треба одговорити.
Напомена преводиоца:
* У тренутку када је Роберт Д. Каплан објавио овај чланак (29. маја 2013) нисам га сматрао превише интересантним. Веома чудна и мало вероватна теза овог чланка код мене је превагнула пред чињеницом да је њен аутор један од најпрестижнијих америчких аналитичара међународних односа и аутор утицајних књига из те области, попут „Освете географије“ (2012), „Офанзиве анархије“ (2000) и „Азијског котла“ (2014). Након последњих догађаја у „отоманском делу Балкана“ – од Грчке, преко Македоније, до Србије и Босне и Херцеговине, немам дилему да је време да, макар са закашњењем од две године, Капланов чланак буде представљен српским читаоцима.
Превео Андреј Цвијановић
(Gatestone Institute Роберт Д. Каплан)
