(Ф. Вуковић)

Велика нада за 2014: након Бостона и Волгограда, након либијске и сиријске катастрофе, уз слабљење односа између Ријада и Вашингтона – може ли америчко-руска уједињена борба против тероризма да постане стварност?

Што због отпора Конгреса, што због чврстог става Русије и Кине, али понајвише због огромног отпора америчких становника, САД у тренутку ескалације тензије око сиријског сукоба је најавио војни удар да би га у на крају ипак опозвао. То је, без сумње, био најнапетији тренутак ове године на заласку.  Том одлуком Wашингтон и предсједник Обама јако су разљутили поједине своје савезнике на Блиском Истоку, у првом реду Саудијску Арабију која се снажно ангажовала на рушењу Сирије.

Ријад ових дана све гласније протестује против америчке спољне политике на Блиском Истоку. То је свакако добар знак јер указује да америчка спољна политика очито ради нешто добро последњих дана, иначе краљевски двори Ријада не би било оволико гњевни.

Прво се десио „договор“ између САД-а и Русије, компромисно рјешење да се сиријски хемијски арсенал избаци из земље и уништи. Овакво рјешење одговарало је и Москви, Дамаску и Wашингтону, али никако Ријаду и другим престоницама којима је разбијање сиријске државе постао највећи императив. Већ тада из Ријада су почеле да стижу прве љуте реакције. Након тога је услиједио још један договор, договор с Ираном. Сада је забринутост Саудијске Арабије постала још и већа, готово алармантно стање.

У Ријаду се очито питају, што ће се десити даље? На штету њих, а на добробит готово целог света, долази ли напокон до трезвеније америчке спољнеполитике? Последња два дана руски легендарни Волгоград тресу крвави терористички напади – хоће ли ти догађаји евентуално додатно да приближе Русију и САД? Барем према оном сегменту америчке високе политике која очито тежи нормализацији односа након изузетно напетих неколико година?

Некима је то тешко за повјеровати. Русија и САД имају заиста велик низ неслагања у спољној политици. Сирија, Украјина, амерички ракетни штит… Односи су затегнути и често су изјаве конфронтацијске. Но, односи између САД-а и Русије увијек су били темељени на ривалству. Прошлог века, док је Русија предводила СССР, простор за сарадњу ипак је пронађен у тренутку суочавања с далеко опаснијим непријатељем. Идеолошки на сасвим другим странама економско-политичког компаса, САД и Совјетски Савез заједно су судјеловали на истој страни у разбијању нацистичке пошасти која се ширила Еуропом и светом.

Тада су били далеко већи ривали него данас, када се Русија вратила под оквире слободног тржишта. Могу ли Русија и САД поновно успоставити „ограничену“ сарадњу за „опште добро“? Аргументи се протежу од Бостона до Волгограда. Међународна борба против тероризма постаје нужна – но, права уједињена борба, а не лажна магла „борбе против тероризма“ коју је САД последњих 10 година користио примарно за своје геополитичке циљеве.

Таква хипотетска сурадња неће бити лако остварива, нарочито када узмемо у обзир како је један сегмент америчке политике заправо посеобно одан актерима као што су саудијске власти ). Но, сви актуални догађаји, па и цела 2013., учи нас да САД није ни приближно онолико хомогена земља како би се на прву помислило. Хомогена је у својој реторици, то свакако, али када је реч о акцији, то је нешто сасвим другачије. Сви чланови америчког Конгреса у један глас ће запјевати (данас можда и не, али средином године свакако) како „Асад мора отићи“, но, када је требало дићи руку за покретање војне инвазије, велика већина није била спремна дати подршку за тако нешто.

То су неке чињенице које треба имати на уму када говоримо о суштини америчке спољнке политике. Амерички предсједник Барацк Обама се клања саудијском краљу за вријеме посјете Ријаду, али када треба извршити краљеву вољу, повлачи се. Није само Саудијска Арабија разочарана САД-ом. Израелски премијер Бењамин Нетанyаху 2011. дошао је као уважени гост у посет америчком Конгресу – добио је рекордних 29 овација, 29 пута сви чланови Конгреса устајали су на ноге да му одају ову, још никад никоме прије њега, велику част.

Но, када је исти Нетанyаху у паничном гостовању на америчким ТВ каналима, након две године ватрене реторике с говорнице Генералне Скупштине УН-а, позивао америчку владу да ни у којем случају не улазе у склапање договора с Ираном, већ да стисну Техеран још и чвршће с новим санкцијама – што се догодило? Тих 29 овација значило је јако мало, договор с Ираном је постигнут, управо се спрема попуштање санкција, а амерички ратни бродови у Персијском заливу могли би се ускоро и прориједити.

Сведочимо ли заокрету у америчкој спољној политици? То би било ипак мало преоптимистично прогнозирање. Но, чак и мали заокрет већ би могао бити изузетно позитиван помак, велики аргумент за оптимизам према надолазећој 2014. Детаљи који иду у прилог тој тврдњи постоје, често су суптилни и не претјерано медијски развикани, али ипак важни. Тако је прије свега три дана осванула вест како САД „потајно“ шаље Хелфајр ракете и дронове ирачкој војсци с циљем адекватног суочавања са ал-Каидиним исламистима који су постали изузетно утецајни на западу Ирака.

Притом треба имати на уму како оружје за сиријску војску најверојатније иде управо преко Ирака, док ал-Каидини исламисти из западног Ирака су заправо ал-Каидини исламисти у Сирији, односно ради се о истим људима. Ако САД помаже ирачким трупама да униште терористичка упоришта у Ираку, то је индиректна помоћ и за Сирију. Можемо ли очекивати да ће ускоро САД почети да наоружава и сиријску војску? Да се воде логиком, требали би направити управо то. Наравно, неће, али одустајање од екстремиста у Сирији било би већ сасвим довољно узевши у обзир како је до прије неколико мјесеци САД биле спремне чак и војно да интервенишу на страни тих истих екстремиста. Јако пуно се догодило у јако кратко вријеме, но то значи да се позитивни развоји догађаја сада требају зауставити.

Када би Русија и Америка одлучили заједно сарађивати барем по питању борбе против тероризма, тероризам би заиста и могао бити поражен.

Нема нимало сумње како данас и с америчке и руске стране имамо појединце, утјецајне појединце, који размишљају на управо овакав начин.

Но, док се о таквим могућностима тек нагађа, један очити вакуум у још увијек моћном и глобално утецајном Ријаду брзо ће да попуние други актери. Један од њих од прошлог викенда има и име – то је француски председник Францс Холанд. Последњу посету у 2013. године Холанд је искористио за 24 сатни састанак с високим саудијским званичницима и саудијским краљем у Ријаду.

Холанда су у недјељу примили „краљевски“ у Ријаду. Занимљив спој, но Француска и Саудијска Арабија нашле су се на истој страни по многим питањима – обе земље жестоко се противе „еволуцији“ америчке спољне политике према Сирији и Ирану. Ову нову „дружину“ чини још и Израел који је недавно Холанде такође дочекао као изузетно драгог госта у ова турбулентна и несигурна времена.

О којечему се расправљало током овог викенда у Ријаду, неки спекулишу како је Саудијска Арабија, уз помоћ Француске, чак спремна и сама напасти Сирију. Тако нешто, мада звучи сензационалистички, нажалост се не може отписати. Разлог више зашто су актуалне суптилне промјене у америчкој спољној политици данас од неизмјерне важности за судбину целе регије, па и света.

„Суптилност“ је важна ријеч у спољној политици, једна од најважнијих. Пронађимо је у једном од последњихх коментара портпарола америчког Стејт Департмента:, Џен Псаки:

„САД и Саудијска Арабија имају исти циљ када је реч о окончању рата у Сирији и спречавању Ирана у набављању нуклеарног оружја“.

Што ишчитавамо? САД жели „крај рата у Сирији“, дакле договор у склопу Женеве 2. Надаље, што је Ријад одмах примјетио, нема више никаквог позивања од стране САД-а на присутност Саудијске Арабије за преговарачким столом у Женеви.

Од срамотног затвора у Гвантанаму, „црних рупа“ по Европи које контролише ЦИА, до напада дроновима по свету, блиски савез са Саудијском Арабијом је једна од највећих срамота америчке спољне политике. САД су у своју реторику дубоко укомпонирали пароле о људским правима и демократији. Ако САД заиста жели бити кредибилан глас ових квалитета, онда ће морати прекинути своје накарадно савезништво с овом феудалном монархијом.

Раскид тог савеза имао би позитивне последице на готово цели Блиски Исток, ширу регију и свет. Може ли се притом – у таквој хипотетичкој ситуацији – САД приближити Русији? Може, борба против тероризма могла би постати фактор јединства. Наиме, позитивни предуслови итекако постоје – нарочито последњих година. Актуална америчка администрација направила је важан корак када су лидера чеченских исламиста, Докуа Умарова, ставили на попис терориста. Раније, за време Буша, је Wашнгтон то одбијао да учини. Надаље, последњих година САД и Русија успјешно проводе заједничке анти-терористичке вјежбе. Надаље, руске обавјештајне службе блиско су сарађивале с америчким за вријеме терористичког напада у Бостону.

Наравно, када бисмо ишли набрајати што све раздваја ове две свјетске силе, листа би била јако дугачка. САД и Русија вјеројатно ће остати ривали по питању 90% међусобних односа, али сарадња и по само једном сегменту – анти-тероризму – била би изнимно значајна и за смањивање тензија.

Америчка спољна политика опоследњих неколико година била је апсолутно трагична, не само за погођене земље већ и за америчку стабилност као водеће силе свијета. Многи су у САД-у свјесни како Америка губи свој доминантан положај баш захваљујући погрешној спољној политици. Надаље, та спољна политика довела је до наглог и застрашујућег јачања екстремистичког исламизма и међународног тероризма. Напад на Либију била је страшна трагедија – елиминирали су, дословно убили, владу једне стабилне земље која је чувала стабилност у целој сјеверној Африци и шире. Након напада на Либију тероризам је почео бујати у широкој регији – Тунису, Алжиру, Египту, Малију, Нигеру, Нигерији, Кенији… Сирију да ни не спомињемо.

Сарадња између Русије и Америке, и остатка света, у аутентичној борби против тероризма имала би и важан утецај на исламски свет, милионе и милионе муслимана који одбацују екстремизам и спремни су помоћи у борби против њега, аутентичној борби, а не у лажним параванима које је САД до сада користио за своје империјалистичке тенденције. Ту агресивну улогу ове је године, као ученик који жели надмашити учитеља, преузела Француска које је под окриљем „борбе против тероризма“ већ ушли у Мали и Средњоафричку Републику.

Руски муслимани данас дају крв за рањене у терористичким нападима у Волгограду. Савет муфтија Русије приопштио је да су муслимани у земљи спремни пружити помоћ, намјеравају дати крв и купити потребне лекове. Руски муслимански лидери наглашавају да вехабизам није само непријатељ Русије већ и традиционалног руског ислама. Ово је порука која може и мора ујединити све становнике, без обзира на религију и националност, против – како је то тачно назвао отац Џулиана Асанжа који је прошле недеље посетио Дамаск – „куге тероризма која се шири“.

Напад на Сирију разбуктао би тероризам дубоко у Азију, али и у Европи. Данас многи нису ни свесни колико се страшна судбина зауставила ове године када је заустављен амерички напад на Сирију. Још увијек у америчком естаблишменту егзистирају актери који би жељели даље овим путем потпуне катастрофе, глобалне опасности. Но, изгледа – надајмо се да су „суптилни“ знаци тачни – како та фракција ипак полако слаби, губи се њена доминација и у Конгресу и у Белој кући. Ако се овај тренд настави, 2014. могла би заиста бити година у којој ће се почети догађати позитивни помаци на међународној позорници, након три године континуираног понирања према најгорем сценарију.

Што је био катализатор? Тешко је рећи, говоримо о изузетном комплексном и сложеном процесу који се одвија унутар САД-а без конкретне идентификације кључних актера. Но, можемо да погађамо – сиријски конфликт, колико год то претенциозно звучало, ове године нас је скоро довоео на руб новог свјетског рата, а такав потенцијални исход можда је неке дојучерашње жустре милитаристе и интервенционисте ипак призвао памети.

(Адванце)

Ознаке: анализа, Исламисти, Русија, САД, саудијска арабија, тероризам, Ф. Вуковић