Прочитај ми чланак
Прича о Светом Сави настала је из његовог пепелишта, ами би без те приче били још неизговорљиви, недописани, распарани . Из те ватре горења, он је постао САВОЈАВЉАЊЕ и наше НАДОЈАВЉАЊЕ. На ЛОМАЧНИКУ још једне осветне смрти остави србскомпамћењу да тај жар ИСТИНОЈАВЉАЊА згрће рукама, да би својустуденост и слабоће вјечно усијао.
Прича о Светом Сави је непрестано побјеђивање смрти, одлажење од себека Оном Вјечном свих нас, изнад нас.И свака од тих побједа је још тежа, још већа, још узвишенија .Најмлађе дијете „дивног и страшног“ господина Стефана, постаје одмалена најстарије у Господу, кроз смјели бијег, да се из лова, искреним богоискрењем, унапоји у кући свих жедница српских, именом Гора Света. И да постане неутјешива, недохватна ловина свогоца, који организује потрагу. Залуду, јер је млади принц већзакорачио у тихоту, изван метежа и гордљивости, изван погледа Онихкоји га се не нагледаше довољно.То је прво побјеђивање, подвиговање, раслављивање, уједностављавањесебе, ка Припојништву, Вјечном Завјетништву.
Пребјег из лова , Добјег до смирноће Манастировања оних који су могли казивати: „Ми знамо“
Ту ВИДЈЕЛНИЦУ нико прије и нико послије у српском постојању нијетолико услушкивао и услуживао трпљењем и достизавањем, да би чаша Српства била чистија, дубља, паметнија.
Растково урастање у неземно био је најотворнији и најудаљенији. Дан, најзорнији дан у Србској историји, јер је његов глед знао куда и коме у грљење иде. НАЈУТРЕНИЈЕ бјекство од свега ка ЈЕДИНОСВЕМУ. Одочекиваног принчевства уразамислио се ка заслуживању ПРИЧЕСТВА. ПРОПУТИО је син а за њим, ево, драга браћо и сестре, путује његовнарод осам вјекова, и више клеца него што стиже.
ОДЛАМА се од Свечевог имена, још заборављив, је ли био дан или вече кад је своје, још дјечачко лице из шуме звјеради окренуо ка најугријаној мисли, Богу и рекао: „Ја ти долазим БЕСКОНАЧНИ. Ево ме, само звјерад даоставим звјерадима, сребро да проспем, лавожељенима, стреловите соколове умирим. И свој постриг подарим као извињење, најзлатнијесузе једне српске мајке, Ане, убожене Анастасије.
ДРУГО савладавање смрти је онај трновски трен, када је нагледани, омудрени, богооки, пуноручни, Светознани Свети Сава, засанио узимско бугарско дочекање, овај доносилац БЛАГОГЛАСЈА, БЛАГОРИЈЕЧИ, БОГОИСПУЊЕЊА. И ТО ДРУГО ОСВЕТИЊЕНО смирење је настало као и ПРВО, из путниковања, прелаза из једног свијета у други, из ражељених упитнина Светихземаља у којима је архиепископ Сава боравио и ослушкивао себе, упризиву рода свога, куда ли је и шта ли је, јесу ли се браћаубраћила, да ли су првосвештеници још утјеха свом народу. И његове непропадне мошти починуше тако близу, а тако далеко од Србије, да би чудесноћом наградиле Бугарску, која се дичише штосвечево тијело прихвати као богодар. Савино тијело је починуло у Милешеви (док је људско гордење давнопогинул ) за живота земаљског, кратковјечног
.
Богољубљена мисаопокорила је тијело племића а узвисила га у БОЖНОМ и заувијек утихнула „бесовске пјесме“. Милешева је постала вјечно прољеће, сунчаник, најблагомилосније топлиште које су подариле Савине мошти, најсвјетлоносније, и Са Острогом најсветоносније ПОСВЕТИШТЕ у српској ВЈЕКОВНИЦИ. И од тада је Милешева, Савино коначиште а истинско јутриште, постала најпиткија ријеч код Срба, а Сава прва и једина, јер гд је год је коракнуо звјериња је претварао у кротку јагњад, камеништау изворишта, пустоши у разведрене куће. Он је био и остао, он јесте исадања пуноћа српског дисања и најдалековидније рочиште са Богом. Он који је утишавао жеђ за пјесмама, постао је најстварноснија инајгрлатија српска химна, поносник, коју су знали чобанчад, себри, велможе, наше ватроносно молитвиште, чија молитва још нијепресахнула, ето толико вјекова. Док су други мрмољили ми смо Савомтечно говорили, најасније, најистинитије.
Све неозначено Светим Савом би добило смисао, прокорачило, прожуборило, пробуктало, Савоточило, и у нас се уточило, да нам буду пуна уста, са четирислова просторнија од било којег живота. Он се није наживио да семогао набожити и народ свој Светим Духом забожити. Сава божији оданик, прво је постао човјеком у Богу, него што језемно одрастао и замомчио се.
Он је занебесније заБогомолио, негошто је принчевски господарио и сластио се титулама и имањима. Он,заистински слуга свом народу, најтиши побједилац, да би му српскинарод заимао, да би нас увео и представио у БОЖНИШТВУ, да нам сеименик и православник не би утулио, у многомрзаном свијету, гдје сусе челемице сударала царства у пјенама животосјени и варљивости.Савино сјеме је доброродно, јер је богородно, да би из њега народ Савин постао Христоносан и Христоречен, јер Растко је надрастао својвијек и ево, расте у нама сваким вијеком још стварније и жељније.
Његова појава је датумник којим се јесте и улази у вјечни живот, Саваје учитељник,који је побјегао да би стигао (други стално бјеже одсебе, од народа, да никада не стигну ) .Савина ожудња за Богом чекала је очев и мајчин БЛАГОСЛОВЕНИК, јер јепобјегао а да се не осврне. И бјежи, ево, светац из злобја осилатих, да никад не не предахне, да би касније даноноћно са Хиландара смотрио очински, синовски, братски, христијански на земљу Србију. И та љубовидност је дозвала и измолила родитеље, да буду утјешно најближи својој многољубљеној особини, да вјекују са пригрљеним чедом, да умиру, а да би трајно живјели. А да их се он нагледа још мало, у Симеона и Анастасију, госте у Господу , да им старостподмлади, да бесмртним љетником усели Свесрпско на Атос.
Сава нам је ваздигао поглед, и одредио мјесто под небом, Он,неодморни ИСПУЊЕНИК богослова, јеванђелник најљепши, РАЗГОВОРНИК са другима и нама самима, нама слабима. Када небратно и слаборазумно превлада код браће његове, и сујетераставница, он ће моштима Светог Симеона, великосхимника, измириоца, да братски јед и срџбу своје браће Стефана и Вукана смири, да их посавјетује и озагрли, љубављу и слатким ријечима.
БЕЗУМИЛАЦ и БЕСТИДИЛАЦ Синан -паша у доба страшних Агарјана запаши мржњом и страхом од Савиног лика на заставама устаника у Банату, предвођеним мучеником епископом Теодором,чију кожу затегоше на мехове. Засмета му Онај који је далеко одмакао, кога не могаше стићи , ни забринуте потјере кад је утекао, ни наум Синанов. Јер он није бјежаода не стигне, већ да се врати, да се стално нама враћа. Посегнуо је да смиреног Саву заувијек докрајчи, да га распарампарчади, да га раскостоломи, да га рашије, да га из Србапоништи, пребрише, да нас растемељи и обестрви. Али није могао, јер САВА ЈЕ БИО ВЕЋИ ОД ЛОМАЧЕ, ГОРИО ЈЕ НЕИЗГОРИВ,у најразбукталијој ломачи сваке српске лобање, у најкивнијепомјериште, у непамћени осветлук.
И то је Савина ТРЕЋА побједа смрти. Тек ту он се остварује, надмудрилац пакости, да би се из тињајућег, још млаког пепела,ракалемио у сваку српску кичму, зјеницу, песницу, дамар, жилу. Разгорио се као мећава вјековима, људима, легендама, славама. Гдје год би трунка тог МУЧЕНИЧКОГ жара пала, прозборио би по један СВЕТОСАВНИК, УСАВЉЕНИК.
Хтјели су Саву да ИСАВЕ, да га понизе у пребрис, да га измјесте унедозив, из српских уста ућуткају, али залуд , јер они осташеоставити и испроклети пред непролазним и непобјеглим судом. .Сава је први буктињасти српски СЛОВОЖАЛ, наша мјера најтачнијељудскости и неизговорене рјечитости,
И док год је хљеб наш био засављен није народ Растков био гладан, јер је из квасања његових ријечи ницала свјетлост која је његовим ликом светлолико тамјанила и мирисала, крштавала и хранила . И САВУ смо славили све док није заварчило, зајахало, неко друго, турколико доба, које је хтјело да га помезети, да га ћушне сапрочеља, да би неки новопобједитељи забанили и замађијали нас, да Србима укрије Саву. Важнији су била новокоминтерновска продуженамерачења, нови датумници, него најчистије лице једног Србина. Нагрнуло је још једно ПРОТЈЕРИШТЕ( овај пут духовно) и препадање Савине дјеце , која Оца често заборављаху.
И ове РАЗНООРУЖАРЕ Сава надмудри и надјуначи и врати нам се после петдеценија, свјетлији но икад,одморнији, жеднији нас но икад,прекорнији, србинскији. Овај помиритељ Истока и Запада, заумитељ и остваритељ добра међуљудима, наше МЕЛЕМНИШТЕ. Он који је био најбржи и најосмишљенији расту српском постању УЗРАСТАО је храмом на Врачару гдје је сагорио да би у нама горио, ускликом љубави, СВЕУТЈЕШНИК, Одричник од господскоги продобник смирења. Не плачите Срби на том плачишту, на том спаљеништу, нашем Јерусалиму, Косовишту, јер ту је сада српско небниште и степениште. Ко се ту неогрије тај се никада у сунце није загледао, ни себе разумио и видио, ни видовније Саву призивао.
ДОБРОДОШАО САВО, СРПСКА ГЛАВО И СЛАВО. СРПСТВО ТЕ ИШТЕ.
У Подгорици, 13.1.2012 Мр Слободан М. Чуровић Апис
