Прочитај ми чланак
Дубоко у људском срцу седи заповест да се не одузима живот!
Не тако давно, разговарао сам са пензионисаним војником, месаром, који је био изненађен мојом тврдњом да је штета убити, и говорио уобичајене ствари о чину замонашења. Касније се ипак сложио са мном:”Посебно када су мирни, питома говеда. Приђу ти јадни, верују ти. То је веома жалосно”.
Ово је страшно! Не патња и смрт животиња, него да човек то потискује у себи, непотребно, тај највећи духовни капацитет – саосећајност и сажаљење према живим бићима попут њега самог – и кршећи сопствена осећања постаје окрутан. Дубоко у људском срцу седи заповест да се не одузима живот!
Једном, одлазећи из Москве, понуђен ми је превоз кочијама које су ишле у Серпуков, у суседну шуму да донесу дрва. Био је то четвртак пред Ускрс. Седео сам у предњем делу кочије заједно са снажним црвенокосим кочијашем, који је очигледно попио. Улазећи у село, видели смо како вуку на клање добро ухрањену розе голу свињу. Скичала је ужасним гласом, гласом који личи на крик човека. Баш у треницума када смо прилазили, почели су да је убијају. Човек јој је распорио грло ножем. Свиња је заскичала још продорније и гласније, отргла се од човека и побегла обливена крвљу.
Како сам кратковид, нисам приметио све детаље. Све што сам видео је свиња са људским ликом и све што сам чуо је њен очајнички крик, али кочијаш је пажљиво посматрао и видео све детаље. Ухватили су је, оборили, и завршили посао пререзивањем њеног врата. Када је скичање престало, кочијаш је дубоко уздахнуо. “Да ли људи заиста немају одговор на такве ствари?”, упитао је.
Толико је јака човекова одбојност према убијању. Али на пример, подстицањем грамзивости, тврдњама да је Бог то допустио, и пре свега, да је то по навици, људи у потпуности губе овај природни осећај.
Све што желим да кажем је да је за добар живот неопходан низ добрих дела, да ако је човек озбиљан у намерама да живи исправно, неминовно ће пратити један одређени низ, а међу првима, то ће бити врлина, за којом иду самоконтрола, самоспречавање. У потрази за самоконтролом човек ће неминовно пратити и низ чија је главна карика самоконтрола исхране. И ако заиста буде озбиљно тражио добар живот, прва ствар од које ће се уздржати ће бити употреба животиња у прехрани, јер, да не говоримо о побуђењу страсти које таква храна изазива, хранити се на тај начин је једноставно неморално, јер укључује рађење чина који је у супротности са моралним осећањима – убијање.
“Али зашто, ако је погрешност такве исхране позната човечанству толико дуго, зашто људи нису признали овај закон?”, запитаће се они који су навикли да их води јавно мњење, а не разум. Одговор на ово питање је да је морални напредак човечанства – што је темељ за сваки облик прогреса – увек спор. Али знак правог, а не пролазног прогреса, једино је и искључиво његова истрајност која омогућава константно убрзање.
Напредак вегетаријанства је управо овакве врсте. Такав прогрес је изражен у правом животу човечанства, који из многих разлога, невољно прелази све више и више из месождерских навика у исхрану базирану на поврћу, а намерно прати исту путању у покрету који показује јасну снагу и који расте све више и више, а то је вегетаријанство. Овај покрет је током претходних десет година значајно напредовао. Све више књига и часописа на ову тему појављује се током сваке године, у иностранству срећемо све више људи који су одустали од меса, поготово у Немачкој, Енглеској и Америци, број вегетаријанских хотела и ресторана расте из године у годину.
Овај покрет би требало да изазива посебну радост код оних чији живот настоји да доведе царство Божије на земљу, не зато што је вегетаријанство само по себи важан корак ка таквом царству (сви прави кораци су и важни и неважни), већ зато што је то знак тежње човечанства ка озбиљном и истинитом моралном савршенству. Тиме човечанство преузима онај непроменљиви поредак наследног и природног на себе, почевши од првог корака.
Они који настоје да достигну виши спрат куће пуким покушавањем да се успентрају насумично и са различитих позиција, по зидовима, требало би да се окупе око првог степеника и заједно крену ка горе уверени да је једини прави пут ка горе – ако се почне од првог степеника.
