(Видовдан)
Kао што је познато евроазијска идеја се појавила у круговима руске беле емиграције после Октобарске револуције. Крвави бољшевички преврат и нови услови живота ван домовине су чинили то време бременито тешкоћама и разним искушењима.

У том привременом али тешком слому једне велике цивилизације, руске, умни људи у емиграцији су покушавали да осмисле путеве изласка из таме, то јест да нађу историјску самоспознају руског народа. Неки од њих, као на пример Иван Иљин, Георгиј Федотов и Антон Карташјов су развијали иделогију засновану на идеалима Свете Русије, док су други као на пример Николај Трубецкој, Пјотр Савицки, Георгиј Вернадски и Пјотр Сувчински развили потпуно нову евроазијску идеологију. Шта је било заједничко за ове људе? Били су Руси и били су православци. Али су се, ипак, идеолошки разишли.

Свакако да нису били непријатељи, али су имали различите концепције развоја будуће слободне Русије. Тако се поставило питање „Евроазија или Света Русија“. Такав назив управо и носи књига, која представља докторску дисертацију Александра Антошћенка, а која је издата 2003-ће године. У књизи „Евроазија или Света Русија“ се детаљно разматрају погледи тројице Евроазијца Николаја Трубецкоја, Пјотра Савицког и Георгија Вернадског и погледи двојице заговорника Свете Русије Георгија Федотова и Антона Карташјова.

У сложеним разматрањима погледа ове петорице великих руских учењака, поред разлика које се пре свега тичу угла посматрања на руску историју уопште, а где Евроазијци уводе сасвим нови поглед на њу, то јест поглед са Истока при чему се много више пажње придаје утицају источних култура на историју Русију, а пре свега културе Џингис Канове претежно номадске империје (Златне Хорде), било је и доста заједничких елемената.

По нама кључни заједнички елемент обе концепције је било управо – православље. И то је тачка око које ћемо се задржати да би оправдали наше мишљење да евроазијска идеја и идеја Свете Русије нису у супротности.

Тако на пример један од оснивача евроазијства Пјотр Савицки у свом раду „Евроазијство“ пише следеће: „Евроазијци су православни људи. И Православна црква је тај светионик који им светли; ка Њој, ка Њеним Даровима и Њеној Благодати они зову своје сународнике; и њима не смета страшна смута која се на подстицај атеиста и богобораца појавила у недрима Руске Православне цркве. Они верују да ће бити довољно духовне снаге и да борба води ка просветљењу…“.

1920-те године, надајући се скором паду крвавог бољшевичког режима у Русији, Пјотр Савицки и други Евроазијци су се припремали за повратак у Русију и за политичку борбу против западњака. При томе су се трудили да воде пропаганду евроазијских идеја у Совјетском Савезу. Као и многе друге вође евроазијског покрета, Савицки је постао жртва шпијунске игре коју је водило одељење за борбу са контрареволуцијом НКВД-а под називом „Операција Трст“.

Савицки је поверовао да у Совјетском Савезу постоји илегална анти-бољшевичка организација са евроазијским одељењем. По линији „Трста“ 1927-ме године Савицки је тајно посетио Совјетски Савез не препознавши раднике НКВД-а под маском „совјетских Евроазијаца“. У Совјетском Савезу се тајно срео са каснијем Светитељем новијег времена митрополитом Петром (Пољанским) (1862-1937) који је прослављен као Свети и придружен лику Новомученика и Исповедника руских одлуком Светог Архијерејског Сабора РПЦ 1997-ме године. Митрополит Петар је директно подржао и благословио Пјотра Савицког и његове православне Евроазијце на борбу за слободну Русију. Обратите пажњу када је убијен Свети Митрополит Петар – 1937-ме године када је Стаљин био на власти.

Да ли је још неки руски Светитељ подржавао евроазијство? Јесте.

На пример један од највећих Светитеља Русије Свети кнез Александар Невски је био у невољи да бира да ли да се бори против Запада или Истока и изабрао је да се бори против Запада, то јест тевтонских витезова које је поразио у чувеној бици на Чудском језеру, а са Монголо-Татарима је ушао у савез и то ни мање ни више него је пристао да буде усиновљен тадашњем владару Златне Хорде Батију. Тако је Свети Александар Невски јасно одредио ко је за православну Русију већи непријатељ, а то је био – Запад. Наравно да се то тада није звало евроазијска политика, али је она у суштини и идеолошки и геополитички то била.

Такође, данас неки који нису довољно информисани мисле да је суштина евроазијске идеје у сарадњи са муслиманима. То није у потпуности тачно. Суштина евроазијске идеје је у очувању самобитности свих култура које нису европске, а које су се пре свега развиле на просторима Евроазије. При томе се као европска култура по родоначелнику евроазијства Николају Трубецкоју посматра само романо-германска култура. А на просторима Евроазије као већинске постоје православна, исламска и будистичка култура.

Према томе, евроазијска идеја се односи на очување самобитности свих култура, а то значи и православне и муслиманске и будистичке и других, а које агресивна европска романо-германска култура тежи да потисне или уништи да би она заузела њихово место. А оно што је данас реалност је да у оквиру различитих модалитета евроазијских интеграција имамо да су у савезу неке већински православне и неке већински муслиманске земље. Ради се о слободном избору народа ових земаља који у евроазијској идеји и евроазијским интеграцијама виде своју будућност. И то је управо једно и то врло моћно пројављивање идеје више-поларног света.

Да поновим још једном класични Евроазијци су посебно место посветили православљу, али не унижавајући друге религије. Наравно, за нас православље није само једна од религија, већ је то Откровење Истине о животу и свету, али то не значи да не можемо живети на пример са својим комшијама муслиманима у Србији или Руси са својим комшијама муслиманима и будистима у Русији и на просторима Евроазије. Можемо. И тако се у Русији вековима живело и данас се живи.

Из овога се види да евроазијска идеја уопште не треба да буде посматрана као супротстављена идеји Свете Русије. Евроазијска идеја уопште не смета идеји Свете Русије, јер се православље данас у Русији снажно развија управо у оквиру евроазијских интеграција. Такође они који исповедају ислам и будизам имају потпуну слободу вероисповести и то је добро. Људи су слободни, али закон, то јест други људи морају да се поштују. И тако се данас и живи у Русији.

Ово је нормалан пут развоја са очувањем своје традиције, али без мржње према другим традицијама. При томе нема никаквог насилног или вештачког мешања традиција или „мелтинг пота“, то јест примене Западног принципа „из мноштва једно“, већ се користи принцип „из мноштва мноштво“ где се народи сложно противе Западном једноумљу и агресији.