Домаће или странкиње, племкиње или грађанке, вољене или не, све жене српских владара биле су поштоване. Све осим једне, жене српског деспота Ђурађа Бранковића, Јерине, коју је народ прозвао Проклета Јерина.

Готово сви који су рођени у Србији знају за Проклету Јерину. Њено име је неизбрисиво везано за изградњу Смедерева, тадашње нове српске престонице, које је саграђено у рекордном времену управо захваљујући Јерини, која је наводно без милости терала народ да гради.

У односу на раширеност мита о Јерини, мали је број људи који знају да је била жена деспота Ђурђа и да се звала Ирина Кантакузен.

Не зна се тачно година њеног рођења, узима се приближно да је то 1400. или која година раније. Њен отац је био Димитрије Први Кантакузен, који је имао титулу севастократора и деспота Мореје. За Ђурађа се удала 1414. у Вучитрну. Имала је петнаестак година, док је он био 20 година старији. Почетни брак из интереса је у међувремену прерастао у љубав и приврженост. Одмах по смрти деспота Стефана Лазаревића, Ђурађ је по пређашњем уговору морао да престони Београд уступи Угрима.

Од султана Мурата Другог добио је дозволу да на ушћу Језаве у Дунав подигне нову престоницу. Многима није била јасна сврха изградње ове огромне тврђаве, па су то приписали Јеринином хиру, тим пре што је радовима управљао њен брат Ђорђе Кантакузен, а помагали су му браћа Тома и Андрија. Колико је такво размишљање било раширено, види се и по томе што је још неколико грађевина названо Јерининим, иако су ван граница државе у којој је живела. Подизање града такве величине изискивало је надљудске напоре. Прича се да је Јерина жене, децу, старце, чак и труднице терала да носе тежак камен, и то је први разлог због кога је у народу прозвана Проклета Јерина.

Међутим, дугачак је списак злодела која јој се стављају на душу. Да је народ терала да носи врућ хлеб с руке на руку, од чега су гореле руке, да је убирала порез у облику крављих језика јер је само то волела да једе, да је одузимала јаја свим српским сељацима. Остала је позната и по томе што је браниоце Смедерева 1459. године оставила без хране, коју је према причама продала да би намакла новац за неке своје потребе.

Наводно, управо је она имала одлучујући утицај при слању ћерке Маре у турски харем. Не могавши да се на други начин нагоди са Турцима, Ђурађ је удао ћерку Мару за султана Мурата Другог. Иако је то исто, зарад мира, пре ње урадила кнегиња Милица, Јерина је проглашена издајицом, а Милица светицом. И то није све. Због ње су и страдали и синови Стефан и Гргур, јер је мајка послала своје синове код султана у службу не би ли јој одатле слали новце за даљу изградњу, којом је, према причама, била оптерећена. Онда је султан Мурат, без обзира на то што је као залог мира добио деспотицу Мару, пожелео и земљу њеног оца. Султан је ослепео Гргура и Стефана јер су пресрели поруку коју је Ђурађ из изгнанства упутио синовима, надајући се да ће успети да поврати државу.

Жртва народног предања?

Иако је уврежено мишљење о Јерини генерално као бескрупулозној владарки, има и мишљења да она није била зла, већ да је рђав глас стекла зато што је у српску земљу дошла као туђинка у једно од најтежих времена.

Народни гнев је ишао дотле да јој је пришио и веома уверљив мотив – она себи гради дворе налик онима које је оставила у својој далекој отаџбини. Јеринино високо и страно порекло, боравак бројних странаца као руководилаца на градњи Смедерева претварају је у објекат мржње. Оно што је несумњиво, Јерина је епитет “проклета” добила захваљујући народном предању.

Са друге стране, у науци, Јерина Бранковић се спомиње као најтрагичнија личност наше средњевековне историје. Умрла је у Руднику 1457. не зна се ни како ни од чега. Неки извори наводе да је најмлађи син Лазар отровао мајку.

Извор: Ало.рс – Ј. Јокановић

Ознаке: Јерина, деспот Ђурађ, жене српских владара, Ирина Кантакузен, српска историја