Прочитај ми чланакМирно неће бити шта год да уради. Битка ће напре почети између олоша и борбених људи у Вучићевом окружењу.
Мирно неће бити шта год да уради. Битка ће напре почети између олоша и борбених људи у Вучићевом окружењу.
1.
И тако смо дошли у критичну фазу. Само што су испуцали локалну артиљерију – Рођу Шабића и Сашу Јанковића – који су се, сложни као срп и чекић, јавно згражали на дрско писање Информера да Вучићу о глави раде Кајл Скот и Мајкл Девенпорт (онакви људи), Амери и Европљани морали су да се огласе сами. Бриселка девојка Маја Коцијанчић рекла је да су оптужбе без основа, али њено тежиште није било на деманту, већ на топлој европској нади да „су власти у Србији врло свесне тога“. Скот, суверени бас овог хора, рекао је да оптужбе Информера „откривају намере да се подрију позитивни односи који постоје између САД и Србије“.
Није обичај да такви одличници полемишу са таблоидима, осим кад морају, односно кад мисле да иза тих написа стоји сам Вучић. Није ни Јанковићу, ни Шабићу, ни Коцијанчићевој, ни Скоту било до Информера, сви они гађали су Вучића. Јанковић је захтевао да се огради од Информера, Коцијанчићева да власт призна да су све то глупости, док је Скот опоменуо Вучића да тако квари односе са Америком, а бар он зна шта то значи.
Елем, није ником од њих проблем Информер, па ни то што Вучић зна да они стоје иза протеста и медијских операција. Њима смета што се он усуђује да, макар преко Информера такве ствари пушта у јавност. Јер није крај света да се сукобиш с њима, није толики чак ни кад се браниш и узвраћаш ударце испод стола, али неопростиво је кад о томе гласно причаш.
2.
За укус Амера и мреже њиховог локалног полусвета Вучић је после избора опасно „поорбанио“, нагињући према Русији и Кини. Ствар је деликатнија: пред нама је тренутак истине – избор владе, из чијег ће се састава читати о будућој политици Србије много више него, рецимо, из Вучићевог експозеа. Е сад, ако су Амери већ изашли са захтевима пред нову владу – а не верујем да нису одавно – сад се суочавају с тим да су их Руси и Кинези надиграли, утолико више што сам Вучић показује више интереса за руско оружје и кинеске паре него за издувану магију отварања европских поглавља. Где у тим координатама види америчку батину, ускоро ће и на то да одговори.
Није то само она вулгарна прича, у којој су лево Амери и Енглези, а десно Руси и Кинези, па ти меркаш и бираш. Овде је као главни проблем никло то што су Срби показали намеру да играју против крупијеа и што би у том бесмисленом хазарду сад зачудо могли нешто и да зараде. О чему се ради?
Кад је Србија пристала на погубне услове ММФ, разумевајући га као политичку, а не финансијску институцију, није се само обавезала на рђав економски модел већ и на пут економског дављења, које претходи завршном политичком ударцу, после кога би већ била толико слаба, таман колико је неопходно да би Амери реализовали своју визију стабилног Балкана.
Србија је пристала на све, а онда је позвала Си Ђинпинга са торбом од десет милијарди долара кинеских инвестиција, које не само да јој решавају питање највећег регионалног раста већ далеко одлажу тренутак политичког слома. Речју, колико год то чудно било, после Сија време у Србији више неће радити за Амере. Па још ако Кинези изваде из торбе онај план Дунав-Морава-Вардар – лакмус на коме је ових година свака учена будала потврдила свој рђав смисао за хумор – ми смо питање свог преживљавања, бар колико је до економије, решили, ако разумете о чему говорим.
3.
Е сад, није ММФ пред Београд постављао замке као пред најмлађег царевог сина да би их овај савладавао и добио руку принцезе, већ да би пропао. То што је Србија остала у рђавом економском моделу, то је у реду, али ако то Америма више не испоручује очекивани резултат, онда ништа није у реду, ни Србија, ни модел. Отуд бих рекао да, ако су Амери већ разговарали са Вучићем о новој влади, мораће поново, много јасније, много грубље и претећи много више него пре, наравно, уз ликовање и терцирање свег овдашњег олоша.
Отуд, Вучићева идеја да Си Ђинпинга дочека са владом пуног мандата вероватно се неће остварити, него ћемо је, како је сам најавио, чекати још бар месец дана. Неће то бити проблем за кинеског председника нити за послове које доноси, али биће јасан знак великих притисака којима ће Вучић тек бити изложен. Јер шта би друго могло да га омета: има мандата, што на својој што на листама које може да позове, да би владу могао да састави за сат времена.
4.
Да притисци постоје са више од једне стране – где онај други не бих описао као руски, већ пре као унутрашњи – показало се и у Вучићевом покушају да растерети аферу Савамала. Дакле, изашао је пред новинаре и рекао да иза рушења у Херцеговачкој стоји сам врх београдске власти. И, кад су сви већ били сигурни да је принео жртву да би бар на неко време зауставио странце и локалну послугу и да ће Синиша Мали до краја дана постати Синиша Бивши, пркосно се с њим појавио на пријему у руској амбасади, цело вече му не дозвољавајући да се одвоји од њега.
Све је личило на смену Бате Гашића: најпре је пребрзо најављена, а онда се дуго развлачила, где су оба пола притисака на Вучића, уместо да буду подједнако задовољни, остали подједнако незадовољни.
Наравно, за пуну оцену тог потеза требало би имати бар једнако информација колико и Вучић – можда му благо попуштање притиска отвара неки други простор где би могао да поентира – тек, одрицање од својих људи у моменту кад се војске окупљају на бојном пољу није добар сигнал пре свега за његове људе. То је знак слабости.
Док најављује како му је потребна борбена влада, Вучић је довео у дилему све оне који му се управо борбеношћу препоручују. Притом, попуштање притиска може бити само тренутно. Вучић дефинитивно силно нервира Амере и њихова дилема може бити само следећа: или да га нападну одмах или да га нападну пошто га натерају да попусти и испоручи им још неколико ствари које им требају. Елем, напашће га свакако.
Али, да резимирам, шта нам говори најава смене и истовремена Вучићева заштита Малог? Шта нам говори осуда и у исто време разумевање за рушење у Савамали? Једноставно: он коначну одлуку још није донео.
5.
Зато ће наредних месец дана одредити пут Србије за неколико година, можда и дуже. Вучић је Русима и Кинезима већ рекао „да“. Ред је да још одговори Америма, којима ће „да“ значити само ако Вучићево „да“ за Путина и Сија постане „не“. Кратко и јасно.
Мирно неће бити шта год да уради. Битка ће напре почети између олоша и борбених људи у Вучићевој околини. Потом у њему. Неко ће на крају морати да буде почишћен. Чак и ако буде личила на то, ова влада биће влада баланса мање од претходне. Паткица ће појести нас или ми њу. Амери ће нам први објавити Вучићеву одлуку. Ако будемо знали да читамо.
