Прочитај ми чланакКако су се Бајденовим доласком над Београдом промолили први зраци мултиполарног света.
Фото: Н.С.
1.
Нешто ми каже да је Бајден оне опанке које је пазарио у Скадарлији покушао да утрапи Тачију за сто евра. И да му није прошло.
Зашто?
У уторак, док је амерички бр. 2 сејао френдли вибрације по Београду, над Србијом су се први пут појавили обриси оног што мудраци зову мултиполарним светом. Уосталом, кад је долазио у мају 2009. године, Београд је био под опсадом. Његови домаћини били су у грчу као да су у џеповима стискали списак којих ће међу собом стотину морати да дају за једног ако се Бајдену нешто догоди. Снајперисти су извиривали иза кровова, а новине писале како полиција заварује шахте на траси америчког вицепредседника.
Овај пут у граду је имао Шешељеве демонстрације, које – ако разумете о чему причам – није осмислила Вјерица Радета, будући да није горела америчка застава, него је ствар са трампистичким мајицама деловала шармантно и духовито. У новинама су Бајдена дочекале кампања против његовог другара Џорџа Сороша и полемика о рехабилитацији Слободана Милошевића, у којој је, шта год мислили о Слоби, за само два дана срушено више табуа петооктобарске Србије него за све оне године кад су медији били слободни, независни и жути. Домаћини су били пренаглашено љубазни и довољно опуштени да су у центру Београда народу изложили тог рептила, под чијим речима је Србија некад стрепила и чије путеве је несрећна полиција колико јуче затварала сумпором и отвореним пламеном. За испраћај је био задужен Тома Николић – на моје задовољство, више онај непрскани гробар него овај модификовани мастер – који је поручио да то са признањем Косова и окретањем леђа Русији никако неће ићи. Други дан после Бајдена, Србија је са Русима проширила и комплетирала спецификацију о испоруци оружја. Трећи дан после Бајдена, Додик и Вучић су преко пута Светог Јасеновца заједно гледали у будућност поручујући да усташе више неће ни клати ни протеривати Србе.
2.
Да бисмо се сасвим разумели и да би будале међу нама имале на чему да истрају, није над Србијом засјао први знак мултиполарности по томе што су Тома и Вучић показали некакав пркос и тврди отпор, на који су их поменути међу нама у себи наговарали. Радило се о томе да је један амерички званичник први пут после Слобе дочекан са једним осмишљенијим и комплекснијим концептом од оног предпотопског – савити се или умрети.
Није се отуд мултиполарни свет у Србији први пут јавио унутар њеног плеса између старих западних сила и источних растућих џинова, већ у нечему што јесте национална политика – у активном балансу компонената које јој чувају мир. Како изгледа та формула српског мира? Замислите клацкалицу. На једној страни седи политика неизазивања сукоба, избегавања да се наседа на провокације и настојања да се успостави један уравнотежен дијалог. Тај моменат остварује се пре свега у односу Србије према западним силама и њиховим клијентима у региону.
3.
С те стране клацкалице долази, на пример, и идеја о јачању односа Београда са Тираном, на којој су се Вучић и Бајден одмах нашли. Шта то значи? Албански чинилац, посебно онај на Косову, још увек је у некој врсти експанзије иако је врх тог таласа већ прошао. Њему, видели смо, није страна идеја ширења граница, исто као Србима до 1912, до кад су били у сличној позицији.
Са друге стране, Албанци су имали довољно времена да на Косову учврсте своју државотворну идеју, али, без обзира што им се са Харварда и других универзитета вратила цела једна генерација мајстора за државну управу, доживели су фијаско. Косово је данас поприште сукобљених фисова, политички и друштвено дезинтегрисана територија, која за 17 година није иза себе оставила ниједан помена вредан унутрашњи траг своје државности и која се и дан дањи ослања на исте стубове политичке моћи као у јуну 1999. године.
Агресивном политиком према Албанцима Србија не би много помогла себи, Америма би послала поруку да је у реду да се њом баве само јастребови и лудаци, док би Приштини дала прилику за нови почетак. Стварањем јаког канала српског дијалога са Тираном Приштина би се нашла под притиском старије сестре, што би све скупа српски сукоб са Албанцима одложило на неодређено време. Кад то хоће Бајден, он верује да ће Београд тако јачати темеље косовске државе. Кад Београд на то пристаје, он зна да су једине активне компоненте косовске државности НАТО оружје и проблематичност Србије као регионалног фактора. Иако све то није без ризика (а шта јесте), добро је да Београд држи канал са Тираном, наравно, све док то не подразумева признање Косова у било којој правно неповратној форми.
4.
На другој страни клацкалице седи друга компонента која Србији чува мир. Речју, одвраћање. Наравно, ради се о војној сарадњи са Русијом, у оквиру које ће у Србији за почетак завршити шест „мигова-29“, противваздушне ракете „бук-М2“, транспортни „антонови“, модерни хеликоптери, тридесетак тенкова са ракетним системима, оклопна возила и артиљеријски системи. Са свим тим и оним што војска већ има, Србија није лак циљ ни за веће играче од регионалних. Јасно је да се та компонента српског мировног баланса остварује са источним силама, утолико пре што Русија и Кина излазе и са понудом у економској сарадњи, која исто толико чини компоненту одвраћања. Део тога су и унутрашње акције – од обележавања годишњица Олује и Јасеновца, до полемике о Милошевићу – чиме се хоће показати како се, зарад сутрашње одбране земље, најпоре морају детабуизовати сви они који су за њу или због ње пали.
5.
Е сад, зашто говоримо о балансу две компоненте?
Ако би се форсирала само прва – политика неизазивања сукоба – Србија би само показала своју слабост и била неодољив мамац за сваку идиотску идеју амбициозних регионалних фирера и њихових западних џојстика. И не би се добро провела.
Ако би, пак, развијала само другу компоненту – наоружавање и одвраћање – Србија би оставила утисак неке врсте милитаристичке државе, таман онакве против каквих се лако склапају регионалне коалиције уплашених суседа, којима се притом кроз медије лако конструише морална супериорност. Елем, развијање сваке од тих компоненти без оне друге Србију би радикалније гурало према ризицима него према стабилности, чак више него да не ради баш ништа.
6.
Изван уобичајених ратних сентименталности гледано, данашња Србија има три јака разлога да по готово сваку цену избегне рат. Прво, једини рат који би у данашњој констелацији односа Срби (у Србији или Српској) могли да воде био би одбрамбени рат. А то ће рећи да се не би ратовало за било какав ратни добитак него за status quo. Речју, водећи ту врсту ратова, увек сте на губитку – демографском, економском и сваком другом. Зато се та врста ратова, по правилу, не заподева него се прихвата само ако не постоји друго решење.
Фото: Н.С.
Други разлог је што би и Србија и Српска данас тек требало да економски, демографски, па и идеолошки, интегришу своја друштва и попуне испражњене територије. У неком посебно срећном расплету рата у коме би данашња Србија, рецимо, повратила Крајину или Косово, те територије, ма како то звучало, не би успела да интегрише и оне би у овом тренутку за њу постале ратни трофеји који би јој више били баласт него шанса. Наравно, има смисла контрапитање зашто тако не размишљају Хрвати и Албанци, будући да би они још теже интегрисали евентуалне територијалне добитке на рачун Срба. Једноставно: од првог дана стицања својих држава они немају ни навику ни обавезу да стратешки осмишљавају животе својих заједница. Они су, по правилу, део туђих планова, са којима отуд упарују само своје атавизме. Срби су опет – и пре, као и сад – увек били у обавези да сами артикулишу своје правце, чак и данас.
И, треће, Србији и РС је данас, исто као и Русији, национални и државни интерес првог реда – двадесет година мира. Ако га не буде имала, прескочиће је, на пример, још једна технолошка револуција у пољопривреди, за коју се припрема, где би, рецимо, за десетак година своје приходе са земље могла да увећа за више од десет пута. Наравно, није Србија највећа економска сила у региону, па да би је због тога рат урнисао више од других. Ради се о томе да су потенцијали раста Србије већи него и у једној другој земљи Централног Балкана и да би после 20 година мира и стабилности мапа Балкана изгледала сасвим другачије.
7.
Наравно, оно што је нама импертивни национални интерес нашим противницима је casus belli. „Опуштенција“ са Бајденом показала је да Америка, иако још увек јака, није више у моћи да Балкану на нова питања нуди одговоре старе две деценије, јер они више не пролазе. Да, Србија више није проблем, она ће ући у сваки политички процес, чак пре оних прозападних регоналних држава за чији интерес се ти процеси и отварају. Али ће, паралелно с тим процесима, који је реално слабе, аутономно отварати и процесе који је јачају, попут наоружавања и економског јачања, где јој тад нимало тешко неће пасти да разговара са Рамом, а од тог дијалога опет Тачију трну зуби.
И ту се политички потрес који је почео 2012. године коначно сусреће са својим смислом. Док је била проблем, Србија је слабила. Видећемо како ће проћи сад, као оберпроблем. Бајден на њега није имао одговор, видећемо хоће ли га имати Клинтонка или Трамп.
