Прочитај ми чланакУ сусрету изборима у Црној Гори, намеће се увек главно питање: Да ли ће Ђукановић после 25 година своје владавине коначно пасти? Да бисмо одговорили на ово питање свакако треба анализирати неколико фактора који ће показати да ће ДПС остати на власти бар још један мандат. Првенствено треба поћи од тога, да ће их на власти одржати оно што је до пре 6 месеци била њихова највећа ноћна мора - Влада изборног поверења, коју чине представници већег дела опозиције, на челу са Ђукановићем.
У сусрету изборима у Црној Гори, намеће се увек главно питање: Да ли ће Ђукановић после 25 година своје владавине коначно пасти? Да бисмо одговорили на ово питање свакако треба анализирати неколико фактора који ће показати да ће ДПС остати на власти бар још један мандат. Првенствено треба поћи од тога, да ће их на власти одржати оно што је до пре 6 месеци била њихова највећа ноћна мора – Влада изборног поверења, коју чине представници већег дела опозиције, на челу са Ђукановићем.
Наиме, ако сте имали прилику да се нађете у априлу у Црној Гори и да седнете и попијете кафу, па се латите дневне штампе, прво на шта сте могли наићи јесу текстови о: злој власти, часној опозицији, механизмима којим се служи Ђукановић да покраде и предстојеће изборе, корупцији, криминалу, нечасним радњама и партијском запошљавању, притом иста та прича је ишла и на свим државним „опозиционим“ тв каналима осим РТЦГ- а и ПИНК М телевизије који су чврсто у рукама режима, толико снажно и упорно да просто није могла да прође незапажено. И не, нећу да залазим у те ствари, јер је то тема сама за себе али је свакако утицала на оно што ћу даље изложити у тексту.
Опозиција јака, фактички уједињена, али „покрадена“ на претходним председничким изборима, тражила је стварање услова за фер и коректне изборе, и упорно предлагала владу изборног поверења, у којој би осим првенственог задатка добила и „прилику“ да изнадје све те крађе и лажи власти, да види и укаже на ту корупцију и тај криминал о ком је толико брујала. Упркос првенственом противљењу неких великодостојника ДПС-а , једино је Ђукановић, стари лисац, једва дочекао тај предлог како би потенцијалну катастрофу обрнуо у своју корист и задао снажан ударац опозицији од ког се неће у скорије време опоравити.
Његов план је био следећи: подржати ту „опозициону“ владу давајући тако повод народним масама да воде полемику да ли је он тим потезом стварно признао да је поткрадао изборе, или не, да ли ће то бити погубно по њега или не? И док се народ бави тим стварима, а опозиција почиње да се завађа, међусобно оптужује ко је кога издао и да се дели, он успева у међувремену да сакрије све прљаве ствари на сигурно, како би представнике опозиције, тј. нове министре прелазне владе сачекале чисте канцеларије и „чисти папири“.
Опозиција тако преварена, изиграна, ојађена и политички понижена на један аматерски начин видевши да не може да парира Ђукановићу дошла је на нову идеју: завадити се међусобно, како би једни другима отимали гласаче, а скупштину претворити у циркус како би скренули пажњу са катастрофе коју им је приредио Ђукановић, препуштајући тако ДПС- у тј. Ђукановићу сигуран терен за нову, можда не убедљиву, али победу која ће му обезбедити још 4 године власти. И то је само један а можда и најпресуднији од много других фактора који ће бити наведени.
Друга ствар тиче се тог раскола опозиције. Некада најјача опозициона партија СНП је првенствено добила фракцију у виду Алексе Бечића, а онда и потпуно одвајање истог и формирање Демократа, медијски концерн „Вијести“ је све своје ресурсе уложио у УРА- Удружену реформску акцију, Позитивна Црна Гора се компромитовала прећутно бранећи поступке ДПС- а, Ранко Кривокапић. један од главних Ђукановићевих ослонаца до скоро почео је да врда и да игра игру најбоље удаваче, основале су се Социјалдемократе а Демократски Фронт као једна од најјачих опозиционих опција добио је сопствену опозицију у виду ДЕМОС- а.
Притом треба нагласити да је Демократски фронт одбио да уђе у владу изборног поверења и тако бар делимично спречио потпуни раскол и иоле сачувао образ пред бирачима, међутим своју опозициону улогу за 4 године, поред неуспелих протеста против власти у октобру, показао је једино оном циркусантском представом у скупштини званом:“Мило лопове” и вербалним дуелом његових представника са Ђукановићем који је могао да прерасте у физички, на шта им се и своди целокупно опозиционо деловање у наведеном периоду.
Тако разједињени и међусобно завађени, а и додатно изиграни од стране власти која је путем РТЦГ- а и ПИНК М телевезије додатно потпаљивала ватру сваки пут када би утихнула, ДЕМОС, УРА и Позитивна, позвали би се на грешке власти можда, да и сами нису били „власт“ за време владе изборног поверења, јер неће ваљда нападати сами себе. И док сада део те опозиције свим силама жели да изађе из те Владе коју су сами заговарали, функционери ДПС- а је свесрдно подржавају знајући да су је довели у мат позицију и стрпљиво чекају нове грешке, исте оне на које ће се позвати у јеку предизборне кампање.
УРА је на крају једина и изашла, и направила велеобрт позивајући се на то што се ДПС није консултовао са њима у вези са потписивањем уговора о изградњи другог блока ТЕ Пљевља са италијанском компанијом „а2а“, али у позадини стоји да је то само био један од изговора напуштања владе изборног повјерења и спашавања онога што се спасити може два месеца пред изборе. Демос и даље остаје ту, што показује додатан расцеп у оквиру опозиције. Оптуживања у оквиру опозиционих партија, ко је крив, ко прав, ко је издао а ко није само добијају нову димензију и настављају се јачим интензитетом и то баш сада када су ово одлучујући избори за Црну Гору, када се одлучује да ли ће земља потпуно кренути путем НАТО- а и наставити свој европски пут или не.
Не би ме чудило да Ђукановић јавно каже грађанима: „Дали смо им оно што су тражили, показали су своју ( не)способност и међусобно неповерење, зар ће такви стварно да воде ову државу”, и тако на своју стану повуче оне неутралне, који се премишљају до задњег дана коме да дају поверење. У нормалним условима, уједињена опозиција би могла да има сигурно до 45 %, овако разједињена, наступајући самостално, по систему свако за себе, укупно ће имати до 33%, имајући у виду да ће бар две од наведених партија остати испод цензуса. Трећа не тако мање битна ствар јесте апатија народа. Народ који је огуглао на лажна обећања власти више нема жеље и воље да да повјерење ДПС-у, а у опозицији не види спас.
Међутим, погубне последице апатије народа и изборне апстиненције иду највише у корист најјачима односно ДПС- у. Ако још свему томе додамо оружје које Ђукановић има код себе, те „ситнице” на први поглед, а практично изузетно крупне ствари као што су привремено повећање плата и пензија, исплаћивање свих заосталих плата радницима, као и њихова редовност ових пар месеци, потпуно је јасно како ће се ствари одвијати.
Такође, ако узмемо у обзир да ће народ увек ићи линијом мањег отпора и пре указати поверење онима који су ту тренутно него онима који покушавају да освоје власт, и да ће водећи се логиком:”Боље да остане све како јесте него да буде можда још горе” указати поверење ДПС- у, онда је више него сигурно какав ће исход бити. И као шлаг на торту, мањинске партије су кец у рукаву Ђукановића, јер ако не узме апсолутну већину оне ће пре стати на страну ДПС- а него на страну опозиције узмајући притом пар наизглед небитних ресора.
Све у свему, власти остаје да 16- ог октобра након првих резултата по ко зна који пут до сада отвори шампањац и залије још 4 године владавине, а опозицији? Опозицији остаје да занемари међусобне неразмирице и да се уједини у један фронт који ће на основу свега наведеног, за почетак, како- тако моћи да парира хегемону званом Дјукановиц.
