Прочитај ми чланак
Косово је, под таквим именом, примљено и у ФИБА. У последњих годину дана, лажна држава косовско-метохијских Албанаца је легитимизовала свој статус пријемом у већи број међународних организација. Између осталог и спортских. Најзначајнији је био пријем у МОК, а потом и овај у ФИБА.
Разлог је, наравно-Бриселски споразум. Србија се обавезала да неће ометати пријем тзв. Републике Косово у чланство међународних организација. Када су дигле руке српске власти, дигли су и спортски радници. Да су хтели да се боре, могли су да обесмисле цео процес и захтевају да се у чланство прими Косово*. А онда уз звездицу да иде и фус-нота. Али не. Одустали су од борбе и тиме, и политичари и спортски радници, показали да не заслужују места на којима се налазе. И једни и други се праве да ништа не знају и да се ништа не дешава. Ваљда мисле да ће се тако лакше заборавити. Али, неће!
Трајаће ово ћутање само док се не деси први сусрет Србије и Косова у било ком спорту. Замислите, ако је фудбалска утакмица између Србије и Албаније изазвала онолико тензија, шта ће бити када дође до сусрета Србије и Косова? Макар то било и у женској одбојци. Тада ће прокључати емоције и прорадити памћење.
И сви ће прстом показивати на оне који су се Косова одрекли или га нису бранили. Па био тај сусрет за годину, пет или двадесет. О Вучићу, Дачићу, Николићу и Дивцу у будућности ће се причати у том контексту.
Владика Николај Велимировић је писао како нам је сам Бог послао Турке, како би нас задржао у правој вери. Да није било отоманске окупације, ко зна где би завршили. У сваком случају, Бога би се одрекли. Тако је и сада. Да би нас одржао у вери, да бисмо сачували своју земљу за нека далека поколења, Бог нам је дао све ово са Косовом и око Косова. Србима, да их подсећа на неправду и учврсти њихов историјски суд.
А несретницима који га нису бранили или су га за мало власти предали, да њихово име остане забележено и да га сваки Србин запамти.
