Прочитај ми чланакГодинама су изјаве из Брисела, а посебно из Берлина, бар званично, у Србији третиране и дочекиване као „свето писмо“. И у тој дисциплини буквално су се узајамно утркивали представници власти, дела опозиције и невладиног сектора. Зато џаба ови сада квазисуверенистички перформанси и бусање у јуначке груди НАКОН што су те бриселске поруке постале непријатне за уши актуелне власти и по њихове интересе.
Годинама моји СНС опоненти по медијима и Скупштини говоре како морамо бити пажљиви и трпељиви према притисцима из Европске уније и Немачке јер нам од њих „зависе инвестиције, донације, радна места итд“. Али када су их из Европске уније, по први пут прозвали због избора, онда се плоча нагло окреће и враћа на „фабричка“ радикалска подешавања. Онда креће: „уа, бандо“, „фашисти“, „не могу они тако с нама“, „ми смо суверена земља“.
Foto: Screenshot (YouTube)
Читаву деценију, па и више, српски народ и српска држава на Косову и Метохији трпи и гута тешка понижења, а водећи политички фактори, на челу са председником, Александром Вучићем, позивају на „стрпљење и уздржаност“. И како се то СНС ведете „суверености“ и „суверенизма“ сете само онда кад у питање дође њихова кожа и опстанак на власти?
Немања Рујевић је одлично сажео дилему, односно констатацију да још увек није сасвим јасно да ли ће европске институције након (не)очекивано оштре резолуције Европског парламента поводом избора од седамнаестог децембра ићи даље са захтевом за међународном истрагом и обавезујућим препорукама (по принципу својевременог „Прибеовог извештаја“ за Северну Македонију), или ће се, као што је бивало до сада, све окончати са још једном „мајчинском критиком“ и слањем неке политичко-туристичке делегације са задатком да „подстакне и модерира дијалог између власти и опозиције“.
А потпуно је очигледно да то да ли ће се ствари одвијати по овом или оном сценарију превасходно зависи не толико од степена огрешења о демократска правила игре (чега је на овим изборима свакако било), колико од степена „кооперативности“ српске власти (читај, Александра Вучића) поводом косовскометохијског питања и, конкретно, имплементације „Францусконемачког плана“ којим се од Србије тражи „де факто“ признање тј. прихватање косовске (албанске) независности.
Другим речима, досадашња евидентна беневолентност западних центара моћи према српској власти и њеним демократским и изборним мањкавостима директно је плаћана деценијским уступцима, предајама и концесијама на Косову и Метохији и поводом Космета: од Бриселског споразума наовамо, закључно са последњим понижењима око признавања таблица, напуштања и заузимања институција на северу Косова, неформирања Заједнице српских општина и препуштања косовскометохијских Срба на милост и немилост Аљбину Куртију. И напросто нема оправдања за то што део овдашњих, наводно, „опозиционих“ и патриотских снага, под различитим изговорима, годинама затвара очи пред том жалосном чињеницом.
Писац ових редова свакако није неко ко мисли да се резолуције и поруке из Брисела и Стразбура (или било ког другог центра) морају слепо и беспоговорно слушати. Али није паметно ни потпуно их и арогантно игнорисати, са све карактеристичним забијањем главе у песак и негирањем да проблем уопште постоји. А управо смо то имали на делу. Тако су на прве критике страних посматрача поводом децембарских избора из врха власти лаконски одговарали:
„То су само незваничне оцене“. Па онда: „То је само неколицина европосланика и дипломата, Куртијевих лобиста“. А онда, када је Европски парламент са импресивном и апсолутном већином усвојио дотичну резолуцију, прешло се хитро на нову мантру: „Ма, то је потпуно неважна институција, коју нико у Европи не схвата озбиљно, а њихове резолуције су необавезујуће и небитне“. А ако иза ове резолуције Европског парламента и у њој садржаних критика на рачун власти буде стала и Европска комисија, онда ће се наше вајне „СНС патриоте“ преко ноћи преобратити у љуте евроскептике и „србенде“ којима ми остали нећемо бити ни до колена.
У сваком случају, независно од овог или оног извештаја, резолуције, мисије или комисије, изборни процес у Србији је темељно компромитован и делегитимизован. Нити је фер, нити демократски, и прогресивно се погоршава. Зато ће, пре или касније, овде бити нужна нека „привремена“, „техничка“ или „прелазна“ влада за враћање поверења у државне институције уопште, а посебно оне које се баве изборима. И било би најбоље да се кроз неку форму „округлог стола“ о том ресету унутрашњих политичких односа договоримо сами, него да тонемо у даљу ескалацију и чекамо на неке међународне миротворце. (Али је, како тренутно стоје ствари, нажалост, то најмање вероватан исход.)
Модела има разних, и по свету, и региону. Можда би могло да се реши онако као у Македонији: на 100 дана пред изборе формира се привремена, техничка влада са ограниченим мандатом, у којој седе и министри из опозиције, са задатком да се организују фер избори. Или можда нека „коминистарства“? Или формирати „министартво за изборе“? Могуће је посегнути за неким договорним ад хок решењем, као у Црној Гори пре десетак година, при чему је интересантно да је, рецимо, након тих промена у Македонији дошло до промене власти, а у Црној Гори том приликом није. Али то није ни пресудно. Кључна је ствар да се, по могућству, колико-толико поврати поверење у изборни процес и добију легитимне институције, прихваћене од свих актера.
Знам да овакав предлог, у овом тренутку, делује као научна фантастика. Може се, наравно, на њега смејати, или љутити, или га игнорисати (или све заједно). Али тешко да се на неки други начин може повратити изгубљено поверење грађана у изборни процес и институције. У противном, нити ће парламент бити парламент, нити избори избори. А ретка јавна политичка „сучељавања“ личиће на онај циркус који смо последњи дана имали прилике да гледамо у емисији „Таковска 10“ на јавном медијском сервису, или на конститутивној седници Народне скупштине Републике Србије.
И не ради се ту само о политичкој естетици („некултура“, ријалити“, „ружно је за гледање“ итд). Много је већи проблем то што поменута, острашћена и јалова поларизација неминовно доводи до склерозе нормалних политичких процеса и блокаде институција, а што онда, спорије или брже, води слабљењу позиција државе на спољном и унутрашњем плану.
Чек, чек. Па, не кажу ли управо то и Александар Вучић,Ана Брнабић и сви остали напредњачки политички трудбеници? О, да. Кажу. Али и систематски пропуштају да виде макар саодговорност, ако већ не и сопствену кривицу за такво стање у друштву.
Изгледа да за актуелну власт једино њихови сопствени интереси и голо одржање на власти немају алтернативу?!
