Вучић дели: КиМ Албанцима, исток СРБ Кини, запад Рио Тинту, север Орбану и Арапима

Предраг Поповић

09:20 03.03.2024.

За 12 година пљачке, напредњачки картел је створио касту милијардера и мултимилионера. Државну имовину, коју нису приграбили Вучићи и њихови страначки и пословни ортаци, купили су странци. Вучић је Косово продао Албанцима и њиховим западним менторима, укључујући и генерала Веслија Кларка, команданта НАТО-а у време бомбардовања Југославије, чије фирме данас добијају уносне послове и на Косову и у централној Србији. Кинези праве своју мега-колонију од Бора до Неготина, где подижу соларне панеле, који ће производити више струје од Ђердапа. Арапи су узели 260 хектара за пројекат "Београд на води" и војвођанско земљиште. Мађари купују српске фирме и пословне центре у Београду. Да Србија, после Вучића, не би остала у власништву његових саучесника, мораће да се спроведе детаљна ревизија, која би, у поштеној правној процедури, омогућила враћање државних ресурса правим власницима, грађанима Србије.

Кроз целу своју историју Србија је била на удару разних окупатора. Сви агресори, од Турака, Аустријанаца о Немаца и Американаца, до њихових локалних савезника, сви су узимали данак у крви и материјална добра. Сви су наносили велику штету, али нико као Александар Вучић и картел око Српске напредне странке.

Откад је ступио на политичку сцену, Вучић страначку активност и идеолошке пароле користи као оружје и оруђе у рату против Србије. Кад је, пре 12 година, доведен на власт, Вучић је почео да државном имовином и људским ресурсима располаже као својим ратним пленом.

Иза пропагандних трикова, којима се представљао као политички и економски реформатор, који је Србију увео у „златно доба“, Вучић је отео све што је могао. Распродајом јавних ресурса страним политичким и пословним ортацима, захваљујући масним провизијама постао је најбогатији „државник“ на свету. У том пљачкашком походу на Србију профитирали су и његови саучесници у заједничком злочиначком подухвату. Напредњачки картел је изнедрио касту конвертибилних мултимилионера и милијардера.

Као и свих претходних окупатора, Србија ће се ослободити и од напредњачких окупатора. Међутим, за разлику од Турака и осталих освајача, који су иза себе оставили разорену, али слободну земљу, нова власт ће морати да примени драконске мере како би држави и народу вратила отето. Неће бити довољно да се Вучић и СНС оборе с власти, а да не буду правно санкционисани.

Вучић, његови рођаци и кумови, као и саучесници из врха картела, данас су званични или посредни власници најпрофитабилнијих грађевинских, телекомуникацијских и трговачких предузећа, пољопривредног земљишта, стамбених и пословних зграда, медија, свега… То је стечено искључиво из послова с државом, односно черупањем буџета. Зна се систем: фирме напредњачких функционера, тајкуна и осталих криминалаца наплаћују петоструко веће цене, а власт то подмирује из буџета, новцем из кредита. Александар Папић, један од доскора најважних карика у том корупцијском ланцу, недавно је објавио детаље тог система, како се, ко и колико надувава цене, као и ко и колику провизија узима. По том моделу, они су згранули милијарде евра, а грађани су, укључујући и будуће генерације, гурнуте у дужничко ропство. Следећих пола века, минимум, грађани ће отплаћивати кредите које је Вучић потрошио на изградњу непотребних ауто-путева, болница које не раде, фудбалских стадиона на којима нема ни играча ни гледалаца…

Тај механизам је створио, рецимо, Славишу Кокезу. Пре успона СНС-а на власт, Кокеза је радио као конобар у новобеоградском кафићу „Контакт“. Шест година касније, кад је престао да контактира с браћом Вучић, откривено је да је, шверцом преко Царине, ојадио државни буџет за 640 милиона евра. Од тих оптужби Кокеза се спасао СМС поруком, коју је послао бившим ортацима из врха картела, а у коме је тврдио да није узео само 640 милиона, него две милијарде, и да ће, ако Александар Вучић не заустави хајку на њега, објавити да је разлику дао Андреју Вучићу. Не зна се да ли је било истине у Кокезиним тврдњама, али после њих је медијска и правосудна хајка напрасно прекинута. Кокеза је за 130 милиона евра продао своју фирму „Wин Wин“ Ненаду Ковачу, званом Неша Роминг, и збрисао у Америку. Од тада, на Флориди трошкари новац грађана Србије.

Скромнији од Кокезе, братски пар Ана и Игор Брнабић већ покушавају да се дистанцирају од Вучића и Србије. Брнабићи су трговином утицајем добили послове вредне више од сто милиона евра. Ана Брнабић је, злоупотребом функције председника Владе, „Асеку“ и осталим фирмама повезаним са њеним братом Игором набацивала уговоре од по неколико десетина милиона евра с разним министарствима, општинама и државним предузећима. Тужилаштво никад није ни покренуло истрагу, а камоли подигло оптужницу за очигледан сукоб интереса.

Тужилаштво није реаговало ни крајем прошле године, кад су, наводно, непознати хакери упали у административни систем Електропривреде Србије. Није утврђено да ли је упад извршен преко програма и сервера које је ЕПС-у продао Игор Брнабић. Ипак, и Брнабићи знају да се идили ближи крај и да ће, кад-тад, морати да се суоче прво с оптужницама, а потом и са затворским решеткама.

За разлику од Кокезе и Брнабића, многи напредњаци не намеравају да беже. Међу тим оптимистима истиче се министар финансија Синиша Мали. Прве велике паре, Мали је згрнуо још у време прве постпетооктобарске владе ДОС-а, на функцији директора Центра за тендерску приватизацију у Агенцији за приватизацију. И касније, кад се учланио у Г17, остао је близу државне касе. У то време настале су његове оф шор компаније на чијим рачунима су се налазиле стотине милиона евра. Ипак, све је то само зрно у песку, који га је запљуснуо успоном у врх напредњачког картела. Лепо му је кренуло још као градоначелнику Београда, а потпуно се размахао у фотељи министра финансија.

Мали је добар део узетог новца инвестирао у фирме и некретнине. У његовој пословној мрежи налазе се компаније регистроване на Британским Девичанским острвима, Швајцарској, Русији, Бугарској и другим државама. Преко руских фирми, с којима је повезан, купио је „Београђанку“ и зграду бившег БИГЗ-а. На имена неколико сарадника основао је десетак фирми које су учествовале у приватизацији државних предузећа и установа, па и медија.

Смедеревски предузетник Бобан Рајић је купио два некада најзначајнија српска дневна листа, Политику и Вечерње новости. Но, сујета не дозвољава Синиши Малом да се уздржи од хвалисања како је он прави власник тих новина, као и дневног листа Ало. Мали признаје да се узда у те медије, да ће га они спасити од судског прогона кад за то дође време.

Као што га сујета тера да призна власништво у медијима, тако га подсвест нагони да открива начине на који води послове. На свом налогу на Тик Току, Мали је недавно објавио занимљив снимак. Одговарајући на питање који филм најбоље описује његов живот и радни дан, рекао је „Маратонци трче почасни круг“. Па, заиста личи на Билија Питона, бар у оној реплици: „Плаћам ону двојицу што копају. Плаћам два чувара гробља. Плаћам људе који ме обавештавају. Сви траже, ја само плаћам! Одакле!?“

Кад падне напредњачки картел, мораће неко да ископа и Синишу Малог, као и многе друге. Мораће да се провери пословање Звонка Веселиновића, шефа косовског картела, који је у бизнис ушао као дилер хероина, а последњих година његове грађевинске фирме у државним пословима остварују приход од око пола милијарде евра. Дуг је списак напредњачких криминалаца, који ће морати да докажу порекло имовине. Уколико се то не деси, они ће пасти с власти, али добар део Србије остаће у њиховом власништву, до кога су дошли черупајући државни буџет.

Како то изгледа већ се видело на бизарном примеру који је описан у оптужници против Вељка Беливука и Марка Миљковића за прање новца.

Беливук је у октобру 2023. године оптужен да је, у сарадњи са својом супругом Бојаном, куповао некретнине новцем стеченим из кривичних дела, чиме је покушао да га легализује. Бојана Беливук је, почетком 2016. године, купила градско грађевинско земљиште у Врчину укупне површине један хектар и 13 ари. Продавцу Виктору Хорвату је плаћено 10.000 евра у готовини, а у уговору је наведена цена од 4.800 евра. Осам месеци касније, опет на име Бојане Беливук, купљен је стан у Улици Жарка Давидовића у београдској општини Звездара од продавца „International Alpha Construstion“ д.о.о. Преко рачуна у Директној банци, Беливукови су у више рата исплатили укупну цену од 132.445 евра. Осим у некретнине, они су прљави новац улагали и у покретну имовину.

У марту 2016. године, Бојана Беливук је купила ауто „цитроен Ц4“ за 720.000 динара, да би га следеће године продала за 400.000 динара. У септембру те године, купили су четири године стар „Ранге Ровер Евоqуе“ за 1.237.109 динара. Бојана је тај џип касније продала за само 150.000 динара. Оптужница Тужилаштва за организовани криминал терети Бојану Беливук да је новац прала и тако што је од 29. септембра 2017. до 4. фебруара 2021. плаћала закуп паркинг места испред зграде на Звездари.

Истом оптужницом обухваћен је и брачни пар Миљковић, Марко и Тања. Марко Миљковић је у августу 2015. године, на име свог деде Миладина, сада покојног, купио трособан стан од 62 квадрата и стамбену зграду у Чачанској улици на Звездари. Миљковић је продавцу Ђорђу Стојановићу исплатио на руке 83.000 евра, а уговору је наведена цена од 50.000 евра. Миладин Миљковић је, новцем свог унука, у октобру 2015, купио стан од 54 квадрата у Крњачи за 42.000 евра, а осам месеци касније и стан од 137 квадрата по цени од пет милиона динара. На име Тање Миљковић крајем 2020. године купљен је стан у Улици Живка Давидовића, у Беливуковом комшилуку, по укупној цени од 148.855 евра. У оптужници се наводи да је од Марка Миљковића 29. јануара 2021. одузето 6.850 евра и ручни сат „Ролеx Цристофер пепетуал дате“, вредан 1,9 милиона динара. Пет дана касније, кад је ухапшен, Миљковић је код себе имао два сата – „Ролеx“ вредан 442,569 динара и „Бреитлинг“ вредан 260.908 динара.

У оптужници, коју је потписао јавни тужилац за организовани криминал др Предраг Ћетковић, наводе се подаци о прању новца, које су Беливук и Миљковић вршили до 2017. године. Дакле, пре него што су преузели вођство у организованој криминалној групи Александра Станковића, званог Сале Мутави. До тада су, како се тврди у оптужници, куповином покретне и непокретне имовине, легализовали свеукупно око пола милиона евра. Не зна се шта је било с новцем који су стекли од 2017. до краја 2020, кад су суверено владали српским подземљем, у време док су имали статус командира Вучићевог елитног ескадрона смрти.

Беливук и Миљковић су прљави новац опрали куповином неколико станова, аутомобила и ручних сатова. Може само да се претпостави колико ће бити богатија оптужница против Вучићевих кумова, који не купују станове од 54 квадрата у Крњачи за четрдесетак хиљада евра, него виле по Дедињу, вредне десетак милиона евра, и који не возе „цитроене“ од 6.000 евра, него „мерцедесе“ од 400.000 евра.

Да би се Србија очистила од напредњачке пошасти и спречила Вучићеве ортаке да и после пада с власти задрже власништво над свиме што вреди у држави, сви ће морати да буду приведени правди, па да положе рачуне и докажу порекло имовине, односно пословних империја које су направили на штету грађана. Ипак, то ће бити лакши део посла. Тежи, можда и неостварив део, односи се на повратак у државно власништво имовине коју је Вучић продао странцима.

Вучић је, у замену за власт, западним газдама омогућио да заврше процес учвршћивања државности лажне албанске републике Косово, као и реализацију плана о формирању „посткосовске“ Србије. Осим политичких одлука, којима је нанео несагледиву и трајну штету српским државним и националним интересима, Вучић је подршку страних центара моћи освајао продајом јавних ресурса и крупним коруптивним пословима.

Американци су у Србији применили исту стратегију као и у другим окупираним државама. Угледни бриселски портал Политицо, који важи за незванично гласило Европске уније, пре неколико дана је објавио текст под насловом „Како су САД зајахале Косово и шта то значи за Украјину“, у коме су описани начини на које су појединци из америчког политичког и војног врха добијали и развијали пословне комбинације у државама у којима су интевенисали дипломатским и правим оружјем.

– У сваком сукобу током последњих деценија, од Ирака, преко Авганистана до малог Косова, америчку екипу за чишћење је предводила „Америка“ д.о.о. С временом, међутим, политичка воља Вашингтона да остане ангажован у страним земљама обично бледи када велики бизниси истисну све што могу – наводи се у тексту портала Политицо.

У тексту су описане улоге које су имали америчка државна секретарка Мадлен Олбрајт, амбасадор у Приштини Кристофер Дел и генерал Весли Кларк, који су, после војне интервенције, ушли у веома амбициозне пословне подухвате на Косову.

Портал Политико је подсетио да је Мадлен Олбрајт „оставила трага у косовском бизнису“, иако њена инвестициона компанија „Олбрајт капитал менаџмент“ није успела да купи 70 одсто косовског телекомуникационог оператера ПТК. Посао је пропао 2013. године, кад је Олбрајт одустала, после објављивања текста на насловној страни Њујорк тајмса о сукобу интереса због њеног политичког ангажмана на Косову, повезаног с тим бизнисом.

– Амерички инвеститори су нагрнули на Косово после проглашења независности 2008. године. Како би све „подмазали“, они су ангажовали истакнуте бивше званичнике Клинтонове администрације, који су се посветили пројекту одвајања Косова од Србије. Једна од првих фирми био је „Бехтел“, инфраструктурни гигант који је желео да на Косову гради аутопутеве. У промоцији те идеје „Бехтел“ је имао савезнике који су имали моћ убеђивања. Марк Тавларидес, члан Клинтоновог савета за националну безбедност, који је потом постао лобиста, порадио је на својим старим пријатељима у Приштини у корист „Бехтела“ уз малу помоћ још једног кључног гласа, Кристофера Дела, тадашњег америчког амбасадора. Власти у Приштини су потписале уговор са конзорцијумом „Бехтел-Енга“, иако су Светска банка и Међународно монетарни фонд изразили сумњу у економску одрживост пројекта. Напослетку, планираних 102 км аутопута, који је требало да кошта 400 милиона евра, „Бехтел-Енка“ је скратио на 77 км, а цену подигао на око милијарду евра – наводи Политицо.

Аутопут је завршен 2019. године, а почетком ове је Пал Лекај, тадашњи приштински министар инфраструктуре, осуђен на три године затвора јер је „Бехтелу“ платио 53 милиона евра више него што је требало. Амбасадор Дел је напустио дипломатију, постављен је на место шефа „Бехтелових“ операција у Мозамбику. Портпарол „Бехтела“ је одбио да коментарише пресуду, али је истакао да је њихов посао са „Енком“ био успешан, као што је успешна сарадња „с другим владама у региону“.

„Бехтел“ је касније добио и посао изградње ауто-пута Приштина-Скопље, по пројектованој цени од 600 милиона евра.

„Бехтел“, иза кога стоји генерал Кларк, који је командовао НАТО снагама у време бомбардовања СР Југославије 1999. године, преузео је и посао изградње „Моравског коридора“. Влада Србије је раскинула уговор са кинеском компанијом ЦРБС, који је вредео око 430 милиона евра. Тај посао је добио америчко-турски конзорцијум „Бехтел-Енка“ и то по цени која је прешла две милијарде евра, а још није коначна.

Генерал Кларк се није ангажовао само у грађевинарству, него и у рударству на просторима Косова и Метохије, али и централне Србије.

– Током година, Кларк је био повезан са разним покушајима улагања у енергетски сектор Косова. Почеврши од 2012. године, покушавао је да обезбеди права на огромне резерве лигнита на Косову, пете по величини у свету, за канадску компанију „Енвидити Енерги Инц“, чији је он био председник. Власти у Приштини су 2013. године тихо промениле своје законе о рударству како би могле да деле концесије за истраживање резерви угља без јавног тендера. Убрзо је Кларкова компанија добила лиценцу за истраживање залиха лигнита на трећини територије Косова. После критичког извештаја Уједињених нација о свему томе, парламент у Приштини је под притиском јавности одбио да изда лиценцу за копање лигнита. То није спречило Кларка да јури свој косовски сан.

Бивши генерал се сада концентрише на пројекте обновљиве енергије. Састао се са Аљбином Куртијем и другим највишим косовским званичницима како би разговарали о свом плану за поновно осмишљавање енергетске инфраструктуре Косова – истиче се у тексту Метјуа Карничнига.

Кларк је прошле године у Приштину довео и Нила Буша, брата бившег америчког председника Џорџа Буша, и Павела Валнева, извршног директора компаније за транспорт из Чикага „Амери Фрајт Система“, на преговоре о пројекту геотермалне енергије.

Политицо је подсећањем на војне, политичке и пословне акције америчких дипломата и официра упозорио на опасности које чекају Украјину после рата с Русијом. „Обнова у рату порушене украјинске инфраструктуре представљаће Сизифов посао, али то ће за корпоративну Америку бити још једна пословна прилика“, зато би Украјинци требало да пазе шта желе“, наводи се у том тексту.

Срби нису пазили шта желе, па су добили Вучићев картел, а остали без пољопривредног земљишта, које је продато арпаској „Ал Дахри“, рудника које су преузели или то намеравају да ураде Рио Тинто, Денди и остале белосветске компаније. Остали су и без више од 260 хектара савске обале у главном граду, које је Вучић дао арапској компанији „Игл Хилс“ за изградњу фантомског пројекта „Београд на води“, који је претворен у највећу перионицу новца.

Вучић је кинеској компанији Зи Ђин продао Рударско-топионичарски басен Бор, а успут и све остало у том крају, и земљиште и људе. Кинези су тамо довели своју радну снагу, робијаше и сиротињу, али и своје полицајце. Годинама, полако и стрпљиво, село по село, освајају целу регију, од Бора до Неготина.

Дејан Жујовић, председник покрета „За све моје људе“, пре две године је упозорио јавност на кинеске намере да на истоку Србије направе своју мега-колонију, коју ће населити са милион и по Кинеза. Режимски, али и тзв. опозициони, односно „професионални“ и „слободни“ медији су игнорисали те информације. Да у њима има истине наслутило се крајем прошле године, када је објављен захтев Зи Ђина да у Бору инсталира мини нуклеарну електрану. Влада Србије је демантовала аутентичност тог документа, али већ данима ћути о Ројтерсовој вести у којој се истиче да Кинези намеравају да на том простору поставе соларне панеле, који би производили за трећину више електричне енергије од хидроцентрале Ђердап. Кинези у тај пројекат намеравају да уложе 2,2 милијарде евра. Иако већ има повлашћен положај – струју плаћа по 40 одсто нижој цени, него српске фирме – Зи Ђин овом инвестицијом показује да је дошао да остане.

Косово је предато Албанцима и њиховим западним заштитницима. Источна Србија, Банат и смедеревски крај продати су Кинезима. Западном Србијом намерава да се рашири Рио Тинто, Београдом и делом Војводине господаре Арапи, али и Мађари. Александар Вучић и Виктор Орбан спојили су политичке и пословне интересе, наравно на штету грађана Србије.

Ана Брнабић је крајем 2021. године најавила да ће „више од 50 мађарских фирми инвестирати капитал у Србију, већином у Војводину, у средине које су настањене припадницима мађарског народа“. И пре тога, Мађари су почели да улажу новац у разне пројекте, од куповине државних предузећа и земљишта, до фудбалских клубова. Мађарски тајкун Јанош Жембери, дугогодишњи блиски пријатељ Орбана, купио је Тополyаи Спорт Цлуб, фудбалски клуб из Бачке Тополе. Мађарска влада је инвестирала 9,5 милиона евра у ТСЦ, који се из треће лиге дигао до највишег нивоа, па је ове сезоне играо у квалификацијама за европску Лигу шампиона.

Осим Жемберија, у Србију инвестирају и Орбанов пријатељ из детињства Леринц Месарош и Орбанов зет Иштван Тиборц. Месарош купује фирме и пољопривредне комбинате, а у мају прошле године је дао понуду и за куповину Телевизије Б92. Понуда није одбијена, али ни прихваћена. На чекању, Месарош већ најављује план да, уколико не добије Б92, направи своју телевизију с којом ће конкурисати на регионалну, а можда и националну фреквенцију.

Компанија WSZL, ћерка компанија мађарског диструбутерског гиганта „Waberer’s International“, чији власник је Иштван Тиборц, недавно је купила 55 одсто власничког удела у српској компанији МДИ. Тиборц је власник и БДПСТ Групе, у чијем саставу се налази и „Diofa Fund Management“, који је недавно купио 11 пословних зграда премијум класе у пет београдских пословних паркова, са укупно више од 122.000 квадрата.

Кад Вучић и његов картел падну с власти, а на то се неће чекати још дуго, грађанима Србије ће остати само мала приватна имовина и огромни дугови. Све остало, све што вреди, биће у власништву напредњачких тајкуна и криминалаца или страних компанија. Да би ослобођење од напредњачких окупатора заиста било ослобођење, неопходно је државну имовину вратити правим власницима, грађанима Србије.