Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Србима повратницима из Стрмице код Книна живот закомпликовала нова граница ЕУ и хрватска држава.
Смотра српског народног стваралаштва „Сијело Тромеђе“ у Стрмици код Книна окупила је Крајишнике из егзила широм света и малобројне повратнике који су обнављају домаћинства у родним селима опустошеним у „Олуји“. Власници имања на граници с БиХ жале се да их је улазак Хрватске у ЕУ суочио с неочекиваним балканско-европским заврзламама.
– Гранична полиција пре неки дан је ухапсила комшију Жарка, зато што је нелегално прелазио границу Европске уније која сада пролази између две његове куће. Једна се налази у Хрватској, друга у Босни, а удаљене су око 200 метара.
Ухватили су Жарка у „тешком“ кривичном делу баш уочи крсне славе, док је носио печено јагње из кухиње у Хрватској, дакле у ЕУ, до трпезарије на босанској страни, на Балкану, где је требало да пслужи печење гостима – испричао нам је Стрмичанин Бранко Крнета, који се недавно вратио у родно село, што због носталгије, што због европске будућности.
– Надао сам се да ћемо ми Срби живети нормалније кад Хрватска уђе у ЕУ, али изгледа да и европске овце имају више права од нас. Наиме, оне могу да пређу границу, али ако човек крене за њима и ухвати га патрола, не гине му суд. Полиција каже да идемо на гранични прелаз, који је километрима удаљен. Док ми пређемо, вуци поједоше овце – вајка се Бранко, док стојимо крај међународног шумског пута који спаја Хрватску и БиХ.
Вековима су туда лети пролазили пастири ка високим босанским пашњацима, али Европа сада то забрањује.
– Неке комшије су одвеле стада у Босну пре уласка Хрватске у ЕУ, а сад не знају како да се врате. Забрањују им да прођу старим шумским путем већ их терају на гранични прелаз, с папирима. Не дај боже да се неком овца ојагњи, можда би јој тражили и родни лист. Велики су проблеми и са сеном, које не можемо без царине да са балканских ливада донесемо у европске штале и торове – каже нам Стрмичанин Миле.
Он каже да са хрватске стране нема лова, јер Срби не могу да добију дозволе за ношење оружја, док са босанске стране прашти као у рату.
– Дивље свиње су схватиле да су код нас у ЕУ безбедне, па нам уништише летину. Кад се жалим хрватским властима, оне кажу да су свиње дошле из Босне и не одговарају за њих. Шта сад да радим, можда да пишем у Брисел – пита се Миле.
Он се упутио међудржавним шумским путем из европске Хрватске код рођака са Тромеђе, у балканској Босни, молећи Бога да не налети на пограничну патролу. Сви заједно починили су још један илегални прелаз и стигли поподне, упркос невремену, у порту стрмичке цркве. Уочи почетка „Сијела Тромеђе“. Тамни облаци и муње над сурим висовима Динаре нису уплашили Србе Крајишнике који су громогласним древним ојкалицама пркосили грмљавини.
Посетиоци и извођачи обучени у традиционалне ношње с неизбежним црвено-црним капама с кићанкама и прслуцима украшеним металним токама занесено су певали дуге елегичне песме граничара који су вековима крварили бранећи хришћанску Европу.
„Стара дама“ им се одужила тако што је затворила очи пред највећим етничким чишћењем после Другог светског рата. У званичном програму, организатори су извођаче традиционалне музике и игара из Србије и Крајине дипломатски све време ословљавали са „драги Тромеђаши“.
Можда је разлог било то што су у публици били представници општинске власти Книна, некада готово чистог српског града, у коме данас живи 85 одсто Хрвата. У порти стрмичког храма био је паркиран полицијски комби, а и пред црквеном капијом све време дежурала је још једна патрола.
– Нисам отишао из Крајине што сам некакав Тромеђаш, већ су ме прогнали зато што сам Србин – гунђао је Илија С., који је први пут после 1995. дошао у посету родној груди. Горчина је ублажена кад је КУД „Никола Тесла“ из Београда одиграо сплет шумадијских кола, а под Динаром се заорило „Играле се делије, насред земље Србије“, после чега су девојчице и дечаци КУД „Дрвар“ започели низ бисера народног стваралаштва Срба са Тромеђе.
– Српско ојкање је најстарије хармонијско певање Европе. Ова музика се не учи, наши људи су њоме задојени с мајчиним млеком – потресено је рекла Светлана Спајић, познати певач традиционалне музике, слушајући мушке и женске хорове из Жегара, Извора Цетине, Плитвица, Дрвара, Стрмице, Голубића… њихови гласови у чудним древним хармонијама грмели су у планинској ноћи као лавина.
УНАКАЖЕНИ СПОМЕНИЦИ
Стрмичани нарочито жале за лепом спомен-чесмом посвећеној енглеској племкињи и добротворки мис Аделини Ирби. Она је у Стрмици, у долини бистре Бутижнице, подигла прихватни центар за хиљаде српских рањеника и нејачи који су прешли на далматинску страну Тромеђе после пропасти српског устанка против Турака у БиХ.
Штаб устаника био је у оближњим Црним потоцима, а предводио их војвода Петар Мркоњић, касније краљ Петар Први Карађорђевић. Мис Ирби је и касније наставила да помаже Србима за чију је децу отворила више од 30 школа. Изнад млаза бистре и хладне воде на спомен-чесми племенитој мис Ирби некада је стајао лик Свете Петке у мозаику, али њено лице је неко уништио у „Олуји“ па подсећа на фреску Симониде у Грачаници о којој Ракић написа: „Ископаше ти очи лепа слико“. Украдена је биста мис Ирби која је стајала уз чесму.
