Прочитај ми чланакШколе у Србији током 19. века у многоме су се разликовале од ових данашњих. Учило се лепо писање, "збрајање" и ручни рад, девојчице и дечаци били су строго одвојени, верованука је била обавезна за све, а учитељ је умео и да удари непослушне ђаке!
Школе у Србији током 19. века у многоме су се разликовале од ових данашњих. Учило се лепо писање, „збрајање“ и ручни рад, девојчице и дечаци били су строго одвојени, верованука је била обавезна за све, а учитељ је умео и да удари непослушне ђаке!
У Србији 19. века постојале су ове школске установе: основне (мушке и женске), средње (гимназије, полугимназије, реалка, гимназијске реалке, виша женска школа и богословија) и виша (Лицеј, односно касније Велика школа).
Први програм за основне школе донет је 1838. године. Основне школе тог времена су биле углавном четворогодишње или чак и краће. Забележено је да су 1843. године у Србији постојале 143 такве школе у којима је било 4400 ученика. Први записи о женским школама датирају из 1858. када их је било 22.
Понашање у тим школама било је строго прописано правилима. Она су се налазила подробно описана у ђачким књижицама (када су оне уведене), али су их и учитељи читали разреду бар једном недељно… да их неко не заборави.
Ево тих правила:
1. Сваки ученик мора на време долазити у училиште, и без нужде не изостајати.
2. У училишту треба бити миран и на оно што се говори пазити.
3. Сваки мора своје ствари чувати.
4. Сваки мора бити чист, умивен и очешљан.
5. Истину ваља говорити.
6. С другима ваља живети у љубави и братски.
7. Нико не сме срамотне речи говорити, нити срамотно певати нити псовати.
8. Нико не сме туђе затајити.
9. Нико не сме ништа мрљати ни кварити.
10. Нико не сме поред себе ножиће и друге шкодљиве ствари имати.
Посебно су била прописана и правила понашања ђака ван школа, као и начини понашања према старијима и чување здравља… Све у свему, све што је потребно за одрастање у једног „поштеног и часног“ човека.
Батина је из раја изашла
Оне који су ипак мислили да могу и без ових правила чекале су казне. Најблажа је била опомена и стајање у ћошку, али је било ту и исписивања реченица по табли, остајања за казну након завршетка школе, па и клечања на кукурузу и ударања шибом по рукама, табанима или туру.
Овакве методе кажњавања углавном нису навођене у званичним документима, али чињеница да су у пракси биле и те како присутне остала је у сећањима некадашњих ђака и записима касније угледних Срба.
Тако, о “камџијама по голој кожи” писао је Доситеј Обрадовић. Српски песник и Његошев учитељ Сима Милутиновић Сарајлија причао је да је првог дана школе добио „такве батине од учитеља“, да се у ту школу више никада није вратио. Вук Караџић је описао обичај познат као „субота ђачка бубота“ – дан када би се ђаци тукли без обзира на то да ли су криви или не.
Васпитни метод познат као „Ко није тучен, није ни научен“ дуго се задржао у Србији чак и након што је употреба батина по школама званично забрањена у сваком облику 1879. године.
А тако су и настале пословице: „Удри га, па ће од њега човек да испадне!“, „Дете небијено, слабо одгојено” или „Батина је из раја изашла“…
