Прочитај ми чланак
Дарданели, омиљена кафана српских уметника разних врста, а међу њима Бранислава Нушића, била је на гласу нарочито по картарошким догодовштинама. Најчешће се играло жандара, а Нушић је забележио партију између песника Војислава Илића и његовог брата по перу Јанка Веселиновића.
Јанко Веселиновић
„Дошли су обојица у кафану без пребијене мангуре у џепу, што није био тако редак случај. Паде им на памет срећна мисао да на картама зараде кафу и понудише једно другом партију жандара, с тим да плати кафе онај ко изгуби. Свако је од њих веровао да онај други има бар толико пара колико је потребно за две кафе и свако је од њих веровао да зна боље да игра жандара.
Војислав се поуздавао у своје палилулско искуство, које је стекао играјући од прве младости жандара испред кафане Седам Шваба, а Јанко Веселиновић је веровао у своје учитељско искуство, када је по Мачви, по механама, по цео дан чешљао карте.
– Е, кардо (брате) – вели Јанко мешајући карте – бери сад кожу на шиљак! – А ти би као сотим хтео да кажеш – вели Војислав секући карте – да си уверен да ћеш данас муфте попити кафу. Обраћам ти пажњу да је карта непоштена те се на њу не можеш поуздати. – Ма не брини! – одговара Јанко и жандарише. – Не поуздајем се ја у поштење него у жандаре! И, разговарајући у томе стилу, срчући наручену кафу, на велико изненађење свих кибицера Јанко изгуби партију. – Е, кардо, признајем ти вештину, искуство и таленат, само те молим плати ти ове две кафе, остајем ти дужан. – Ко? Ја да платим? – изненађује се Војислав. – Па ја да сам имао паре да платим кафу, не бих играо карте! – Е, па то је оно, брате си ми мој – надовезује Јанко – и ја да сам имао паре да платим кафу, не бих играо карте. И оба се противника очајно погледаше нашав се пред тешким проблемом: како да се откупе?
Наишао је срећом (писац Драгомир) Брзак. Откупио их је уз овај пријатељски савет: – Упамтите ове моје речи, требаће вам који пут у животу: не играјте никад карте кад немате пара!“
Није за свакога карта
У партији карата који су свакодневно играли Мита Ристић, кафеџија Дарданела, и Риста Тодоровић, наредник из окружне команде, учествовала је цела кафана, сећао се Бранислав Нушић.
„Гости би се поделили на две партије, једна уз газду, а друга уз чика-Рила. Када би неко од њих однео ‘малу’ или ‘велику’ или би жандарисао и скупио сон, настала би паклена дрека и узвици. – Није за свакога карта! – узвикује чика Риле. – Асуру на леђа, па на таван или на Јалију, и тамо прво научи да играш карте, па тек онда дођи да играш са мном! – одговара му газда Мита, Цинцарин. И тако, док се Ужичанин и Цинцарин носе, цела кафана пристаје уз њих и допуњава узвике и доскочице. А већ, кад неко добије партију, настане таква паклена дрека, смејурија, лупање у сто, звоњење чашама да је то прави пакао.“
(Вести)
