Прочитај ми чланакУ Србији је, почетком 2021. године, најављено доношење три закона везана за тематику рода и ЛГБТ. Скупштина је убрзо усвојила два закона, док је прихватање трећег одложено док експерт Савета Европе (СЕ) не да о њему своје мишљење.
Предлагање ових закона пратио је немали отпор јавности, па ипак два од њих три су доста глатко постали саставни део законодавства, док се усвајање трећег очекује у наредним месецима. У овом чланку износим један од могућих теоријских оквира за разумевање тих дешавања.
Сноп закона и отпори
Предлагање три закона праћено је позивањем на аргумент људских права и на потребу приближавања Србије Европској унији (ЕУ). Министарка Гордана Чомић, чије је „Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог” и предложило законе, истицала је, најпре, њихов, како је рекла, „људско правашки” карактер, пре свих Закона о истополним заједницама.
Према њеном објашњењу, овим законом се исправља неправда да „постоји група у Србији, којих је 10 одсто у целом свету, а која не може да оствари своја Уставом гарантована права из члана 18 и 23”. Поменути чланови Устава су начелног садржаја и кажу да се „одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима” (чл. 18) и да „свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом” (чл. 23). Министарка је то тумачила у смислу да „ЛГБТ заједница има права да законом уреди права и обавезе међусобног живота”.
Што се тиче ЕУ, министарка је признавала да доношење оваквих закона није оба- везни део приступних преговора Србије с ЕУ (односно део acquis communautaire), али је наглашавала да је „то обавеза Србије, као чланице Савета Европе, а која проистиче из пресуде Европског суда за људска права у случају ’Олиари против Италије’ да, сходно сопственом обичајном законодавству, правно реши истополну заједницу”. Стога, „да бисмо одобровољили Брисел”, рекла је она, „треба да радимо на култури и владавини људских права”1. Пресуда коју помиње министарка, међутим, само још једном потврђује да не постоји обавеза земаља чланица да уведу установу истополног брака, али позива да се на неки начин законски регулише заједнички живот истополних партнера.
Све док није привремено скинут с дневног реда, упућивањем на експертизу у СЕ, на највише отпора у јавности свакако је наишао предлог Закона о истополним заједницама.
Основни приговор био је да закон само по имену није закон о истополном браку и породици – које Устав искључује (чл. 62 ст. 2), те да је практично настао механичким убацивањем синтагме „истополна заједница” у различите одредбе закона о браку и породици. Због сумње да фактички изједначава истополну заједницу с браком, и Председник републике је најавио могућност да ће ставити суспензивни вето на овај закон.
Општи приговор био је и да доношење ових закона нема демократски легитимитет. Они нису најављивани у кампањи за скупштинске изборе 2020, а министаркина странка је на изборима добила тек 0,32% гласова. Такође, сматрало се да закони немају подршку већине грађана: и подржаваоци закона признавали су да „доношење таквог закона (о истополним заједницама – С. А) у Србији није политички популарно”, односно да је „подршка истополним ’браковима’ ниска (26%)”.
Позиви противника овог закона да се воља народа провери на референдуму оштро су одбијани тврдњом да „Устав у члану 108. каже да предмет референдума не могу бити закони који се односе на људска и мањинска права, па нема потребе да већински народ одређује мањини шта може, а шта не може да ради”, док је сама министарка чак тврдила да су „у Србији свагда људи с вољом за дискриминисање били већина”, односно да „хиљаде година људског друштва говори да је његово природно стање воља за дискриминацијом”.
Пошто је усвајање Закона о истополној заједници привремено обустављено, главно негодовање јавности преусмерено је на Закон о родној равноправности. Указивало се да Устав познаје само „равноправност полова” (чл. 15 и 21), те да се „оспореним Законом, под претњом кажњавања, штите сви облици ’рода’, а да нико не зна који су то облици нити их Закон наводи – у слободној и незваничној употреби, како помињу медији, налази се од 70–100 појмова везаних за ’род’”.
Посебно незадовољство овим законом изазвало је увођење обавезе коришћења „родно осетљивог језика” – који је у закону третиран као „средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе […], укључујући промене мишљења, ставова и понашања” (чл. 6, ст. 17). Закон је одредио обавезну употребу „родно осетљивог језика” у уџбеницима и наставном материјалу (чл. 37), као и у медијима (чл. 44).
Матица српска, најстарија установа за бригу о српском језику (осн. 1826), указала је да ће реченица из уџбеника географије „Староседеоци Америке су Индијанци и Ескими (Инуити)”, сада морати да гласи: „Староседеоци/староседелице Америке су Индијанци/Индијанке и Ескими/Ескимке (Инуити/Инуићанке)”. (Заправо, можда ни ова реченица неће бити довољно инклузивна, будући да у популацији Индијанаца и Ескима не истиче и постојање осталих родова, попут андрогина, роднофлуидних, родноупитних, трансмушкараца, трансжена…?) Протестовао је и Одбор за стандардизацију српског језика, свеакадемско тело које чине 14 највиших научних установа у области српског језика.
Занимљиво је да су недавно инициране и дубље, граматичке промене у српском језику, како би се, уз мушкарце и жене, могле одговарајуће означавати и „родно небинарне” личности. Предлог је објављен на сајту НВО „Да се зна”, невладине органиације специјализоване за борбу против „родне дискриминације”, иначе познате по дуготрајном судском процесу који је, због наводне дискриминације, водила против Владимира Димитријевића. У тексту се полази од кретања у енглеском језику, где се заменице за мушки род (he, him, his) или за женски (she, her, hers) сада допуњују или супституишу скованим родно неутралним заменицама (e, em, eir; или: ze, hir, hirs). За српски језик се предлаже спајање мушког и женског наставка глаголске конјугације или придевске деклинације, уз (архаичне и дијалекатске) заменице „њ” и „њин”. Тако би реченица која денотира небинарне особе, на родносензитивном језику гласила: „Ишаола је јуче до ресторана јер је биола гладана”; или: „Ишаола је да се нађе с Вањом на њином послу, па је видеола њ како црта”.
У делу јавности постоји страх да се с обавезом инклузивног дискурса у хуманистичким и друштвеним наукама више неће моћи изрицати општи искази на једноставан начин, будући да се готово свака реченица може злонамерно тумачити као искључујућа и увредљива. На пример, онај ко каже: „Човек има две руке” можда може бити оптужен да инвалиде без руку или пак сијамске близанце с више руку не рачуна у људе. Тако би инклузиван и недискриминативан исказ можда морао да гласи: „Човек има 0–4 руке”. САНУ, Српска књижевна задруга и осам филолошких, односно филозофских факултета на којима се изучава српски језик: у Београду, Новом Саду, Никшићу, Приштини, Нишу, Српском Сарајеву, Бањој Луци и Крагујевцу.
Теоријска контекстуализација ЛГБТ питања
Могући оквир за разумевање ЛГБТ питања у Србији аутор овог рада је настојао да постави у својој књизи Моћ и сексуалност: социологија геј покрета (2014). Ту су два утицајна савремена идентитетска покрета – ЛГБТ и феминистички – описана као покрети више и средње класе које индукује елита транскапиталистичког система (Antonić, 2014, str. 209–211). „Оба почивају на идеологизацији атомизоване полности, оба се тичу апетита припадника више и више-средње класе, и оба су део хегемоне нормативне матрице неолибералног капитализма” (209).
Произвођење и афирмација групног полног (родног) и сексуалног идентитета има функцију потискивања класног конфликта, јединог који стварно угрожава систем, тако што се затомљује већина класних идентитета, поготово на нижим спратовима стратификације. Ови нови „важни” идентитети главну линију системског конфликта између транскапита- листичке елите и најамних радника и службеника замењују конфликтима на линији: жене – мушкарци, хомосексуалци – хетеросексуалци, „прогресивци – конзервативци” итд. Како те линије расцепа раздељују класне стратуме, наравно да сада много теже долази до артикулације класног интереса, а некмоли до класне акције (синдикалне, политичке или социјалне). „У корпоративним медијима политичка питања која се постављају и колективна акција која се медијски покрива могу бити само она која су за систем безопасна. Јасно је да класни идентитет не може бити такво питање, док сексуални идентитет то несумњиво јесте” (211).
Коначни јамац глобалне политичке доминације транснационалне суперкласе (Antonić, 2016) јесу дипломатско-оружане структуре САД и НАТО. Дипломатија САД је прокламовала за један од својих главних задатака „заштиту ЛГБТ заједнице у другим земљама” (Antonić 2014, str. 22–23; str. 215), а генерални секретар НАТО објавио је да „НАТО има одговорност и прилику да буде водећи заштитник женских права” (Baskerville, 2018, str. 330). К
ао мала земља на полупериферији светског капиталистичког система, Србија је непрестано под притисцима хегемоних структура из САД и ЕУ да целокупну економску, политичку и културну сферу уподоби доминантном нормативном обрасцу Центра, посебно „права жена и ЛГБТ заједнице” (Antonić, 2014, str. 213–219). Томе, између осталог, и служе разни извештаји о стању људских права у Србији, попут Извештаја ЕКРИ о Србији, у коме се од српских власти, између осталог, изричито захтева „да уведу ЛГБТ питања у обавезне школске програме, да уклоне хомофобне и трансфобне садржаје из уџбеника и обезбеде да се наставници и социјални радници у школама сензибилизују и обуче о ЛГБТ питањима”. У исто време, финансијски се штедро помажу оба идентитетска покрета: само једна феминистичка НВО у Србији – „Реконструкција Женски фонд” – у последњих десет година добила је готово три милиона евра потпоре из САД и ЕУ33. Ови покрети и у Србији окупљају првенствено представнике виших и средњих друштвених слојева, чији представници доминирају и на тзв. проевропској грађанској левици, због чега чак и у програму странке која себе назива „Партија радикалне левице” читамо „да су ЛГБТQ+ ослобођење и женско ослобођење, као и ослобођење радништва, неодвојиве борбе”. Сличан теоријски оквир налазимо и у књизи Дијега Фузара (Diego Fusaro, 2018)
Нови еротски поредак: похвала љубави и породици (Il nuovo ordine erotico: Elogio dell’amore e della famiglia). Савремени „турбокапитализам” (turbocapitalismo) промовише оне идеје, теорије и понашања које појединце чине све слабијим и неповезанијим, а самим тим и све изложенијим манипулацији и експлоатацији. Саставни део ове идеологије је тзв. сексуално ослобађање, уклањање свих табуа и забрана (што је пандан дерегулацији тржишта), уз промоцију модела лаке промене партнера – баш као што се и од радника очекује да прихвати краткотрајне послове на одређено и њихову убрзану сукцесију. И док брачна и породична љубав стварају јаке везе алтруизма и солидарности које појединца подржавају и оснажују, неолиберални „апсолутни капитализам” (capitalismo assoluto) настоји да се изврши „деетизација света живота” (deeticizzazione del mondo della vita; Fusaro, 2018, str. 22). Циљ је да испред моћног, глобалног Господара остане тек слаби, атомизовани, недруштвени и изоловани „прекарни Слуга” (precarizzato Servo) који другог пре подне види као супарника у такмичењу ко ће да ради јефтиније и ефикасније, а поподне као објекат сексуалног задовољства (Fusaro, 2018, str. 20–23).
Отуда толика системска подршка „џендер идеологији” (ideologia genderista) која, одвајајући сексуалност од биолошког пола и рађања, појединца чини суштински несигурним, отуђеним, дезоријентисаним, усредсређеним на сопствену сексуалност и последичне сукобе с окружењем – од породице до друштва-нације. Идеални постидентитетски радник-потрошач практично мора да изгуби сваки идентитет (попут класног или националног) осим сексуалног (Fusaro, 2018, str. 22), а и он треба да буде флуидан и неодређен, како би појединац, сведен на пансексуалну монаду, био лишен свих капацитета да уочи злоћудност система и пружи му отпор (Fusaro, 2018, str. 223–224, 311–312, 353).
Главна функција „џендерократије” (gendercrazia), по Фузару, је идеолошка – да замагли и учини невидљивим претварање пролетаријата у прекаријат (Fusaro, 2018, str. 354). Због тога „џендеристичку теорију континуирано подржавају и финансирају глобократи (globocrati) међународних финансија и денационализујућег космомеркан- тилизма” (cosmomercatismo; Fusaro, 2018, str. 290).
Џендер идеологија је, наиме, идеална за „технокапитализам” (tecnocapitalismo), будући да помаже фрагментацију и растварање свих већих структура у којима би радна снага могла да организује некакав отпор капиталу – од класа до нација. Тиме се онемогућава обнова државе благостања као историјског договора националне буржоазије и пролетаријата (Fusaro, 2018, str. 25–28), те учвршћује „постбуржоаски и постпролетерски турбокапитализам” (turbocapitalismo postborghese e postproletario; Fusaro, 2018, str. 31).
Друго, џендер идеологија је главни промотер и чувар „капиталистичког новоговора” (neolingua capitalistica), на ком је данас немогуће – а да то не буде политички некоректно – изрећи универзалне људске исказе чији субјекат није распарчан на „родове” (некад „Пролетери свих земаља”, а данас „Пролетери, пролетерке, роднонеутрални пролетаријату, роднофлуидни пролетаријату, трансродни пролетаријату…” итд.; Fusaro, 2018, str. 215 и даље).
А да је „џендеризам” (genderismo) идеологија, а не теорија, види се, објашњава Фузаро, по насилном искључењу могућности другачијег мишљења. „Свака теорија, у ствари, коегзистира заједно с другима и у дијалогу с њима, док scientia sexualis џендер теорије одбацује сваки могући дијалог с различитим теоријским позицијама” (Fusaro, 2018, str. 281). Џендеризам чак ни у научним часописима као да више не може бити предмет мирне академске расправе, већ другачије мишљење бива већ у старту „остракизовано, оцрњено и демонизовано” (ostracizzata, denigrata e demonizzata; исто). Ови „господари дискурса” (padroni del discorso), у име заштите угрожене мањине и борбе против нетолеранције, заправо не толеришу ниједну хипотезу, ниједно истраживање, ниједан научни резултат, који би могли да доведу у питање џендер ортодоксију – израстајући тако у својеврсно Министарство истине (Fusaro, 2018, str. 312–313).
Коначно, прилике у Србији занимљиво теоријски контекстуализује и Зоран Ћирјаковић у књизи Откривање аутошовинизма: од појаве до појма (2021). Он Србију описује као земљу под неоколонијалном доминацијом, у којој између осталих владају и две „лукративне неоколонијалне идеологије” – „хомонационализам” и „империјални феминизам” (Ćirjaković, 2021, str. 119). Оне се лако препознају по коришћењу синтагме „људска права”, која је „једна од кључних камуфлажних флоскула неоколонијалног новоговора” (Ćirjaković, 2021, str. 111).
Иако је феминизам „заузео важно место у глобалној идеолошкој матрици неоколонијалне доминације пре хомонационализма”, ова друга идеологија ипак има важну функцију успостављања „критеријума цивилизованости и човечности” („хомонормативност”) за (полу)периферијска друштва, тачније као „аршин за одмеравање природе и интензитета неоколонијалних интервенција на збрканим, ни источним ни западним, лиминалним просторима као што су Балкан и бивше совјетске републике” (Ćirjaković, 2021, str. 123).
Две поменуте „људскоправашке” (Ćirjaković, 2021, str. 93) идеологије такође су, сматра Ћирјаковић, и значајне учеснице „културног рата” у Србији, чији „динамика и исходи имају и животно важне последице: они одређују о чијим потребама ће се бринути систем, а ко ће постати ’сам крив’ за своје патње и понижења” (први су, по Ћирјаковићу, припадници ЛГБТ мањине, а други су мануелни радници и поткласа), „чији гласови ће одјекивати у јавности”, односно „ко може да говори, а ко ће бити ућуткан” („српски физички радник уоквирен је као полудивљак, геноцидна стока која је сама заслужила све лоше што јој се дешава”; Ćirjaković, 2021, str. 126). Отуда ЛГБТ идеологију и њено правно-нормативно опредмећење у Србији Ћирјаковић назива и „хомоколонијализмом” (Ćirjaković, 2021, str. 142).
Закључак
Изложени теоријски оквир омогућава нам лакше контекстуализовање и кри- тичко сагледавање неких савремених дешавања у Србији везаних за „џендер питање”: доношење законских норми које немају подршку у становништву, проглашавање парцијалних интереса људским правом око ког нема расправе, позивање да се „одобровољи Брисел”, наметање извештаченог, „политички коректног” језика итд.
Наравно, то не значи да није могуће и другачије теоријско контекстуализовање ове теме. Социологија је вишепарадигматска наука, с различитим теоријама и концептима који су често у ривалском односу, тако да могу бити сасвим плаузибилна и нека другачија објашњења. Ипак, аутор овог рада определио се за изложени теоријски оквир, верујући да он својом ширином и кохерентношћу омогућава разумевање и многих других савремених дешавања у српском друштву – од класних, преко политичких, до идеолошких (медијских и културних) питања.
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 1, 2021
