Прочитај ми чланак
Да је фотеља министра просвете „врућ кромпир” сваке владе, потврђују и мандати професора који су се у претходних двадесетак година усудили да прихвате функцију првог човека српског образовања. Од 1989. године до данас, било је 14 министара просвете, а већина је отишла у јеку протеста, штрајкова и афера, који су потресали школе и факултете, али и целокупну јавност.
И док актуелни министар просвете има проблема да одговори на питања са будуће мале матуре, најчешћи камен спотицања његових претходника били су мале плате просветних радника и Закон о универзитету.
Социјалистичка партија Србије (СПС) дала је највише министара – осам, почевши од Данила Ж. Марковић, па до актуелног Томислава Јовановића, Демократска странка Србије (ДСС) четири, а по једног министра су дали и Југословенска левица (ЈУЛ) и Грађански савез Србије (ГСС).
Професор, амбасадор, потпредседник владе – Данило Ж. Марковић (СПС), оборио је својеврстан рекорд: пет пута му је био поверен мандат министра образовања (1989–1993), а у јавности је остао упамћен по кованици „Дачо, царе, не дај паре!”, која је своје место нашла чак и у „Вукајлији”, популарном речнику сленга. Овај, један од култних графита и слогана из деведесетих година заправо су скројили ђаци, којима је ишао на руку штрајк наставника и неочекивани распуст усред школске године.
Из тог периода остала је упамћена и друга крилатица коју су узвикивали бесни просветни радници „Ж. Данило, срам те било”.
Драгослав Младеновић (СПС, 1994–1997) први је министар у историји Србије против кога су штрајковали и основци и средњошколци и студенти и просветни радници. Пуцање по шавовима просветарске толеранције кренуло је због кашњења плата и то истовремено када су се запослени у правосуђу и здравству изборили за бољи материјални статус и поприлично надмашили ионако сиромашну просвету. Младеновићу је на терет пало и то што су први пут за педесет година школама недостајали учитељи, професори и наставници, посебно физике, хемије, музичког, енглеског и француског језика.
Протести су „закачили” и следећег министра Јову Тодоровића (СПС, 1997–2000), чије изјаве су новинари очекивали са посебним задовољством. „По вековној традицији просвете Србије, основне и средње школе почињу наставу 1. септембра”. Или, „Прочитао сам у неким од ваших новина, а и сам сам се уверио да постоји захтев да реформом буду очишћени наставници мргуди који једва чекају да ухвате ученика који не зна.”
На његовој оставци у више наврата су инсистирали запослени у просвети и на универзитету, родитељи и ђаци – због укидања матурског испита и гужве која се створила око уписа у средњу школу и на факултет. Он се, ипак, највише замерио универзитетским професорима – као последица новог закона о универзитету, први пут у историји високог школства Србије, нови декани су отпуштали професоре неистомишљенике, неподобнима је забрањен улаз на факултет, први пут смо добили и факултетске „гориле”, то јест деканско обезбеђење, а једна број неподобних професора је завршавао у непостојећим научноистраживачким центрима. Тодоровић је званично поднео оставку због здравствених разлога.
Петооктобарска револуција је за новог министра довела Гашу Кнежевића (ГСС), под управом премијера Зорана Ђинђића. Иако противник православља, Гашо је у школе после пола века вратио веронауку, али истовремено увео и предмет који је назван Грађанско васпитање, око чега ће се до данашњих дана ломити копља.
У Немањину 24 након њега улазе четири министра ДСС-а, од којих је највећи печат оставила Љиљана Чолић. Ова професорка оријенталистике на Филолошком факултету у Београду, после само неколико месеци поднела је оставку након огромног притиска јавности, јер је наредила да се из биологије за осми разред избаци Дарвинова теорија еволуције.
Тадашњи премијер Србије Војислав Коштуница, оставку министарке је окарактерисао као гест одговорности и подсетио да је у време њеног мандата први пут школска година почела без штрајкова просветних радника. „Сваки министар треба да остави печат у свом раду, а ово је мој печат”, изјавила је новинарима касније професорка Чолић.
Удар на просветну мафију и афера „Индекс” чији се епилог не назире ни данас, обележио је мандат Слободана Вуксановића. Он је тврдио да то што се догодило нема везе са Министарством просвете и да је оптужена Емилија Станковић веома добро радила док је била на месту помоћника министра.
Зорану Лончару, којег ће касније наследити Жарко Обрадовић, просветна јавност је највише замерала што се током свог мандата више бавио Косовом него просветом. На новинарску констатацију да је у протеклих 100 дана рада министарства више говорио о Косову него о просвети, одговорио је да ће се у наредном периоду више појављивати у јавности у функцији министра просвете. И поновио став према Косову.
Мала матура остаће упамћена као камен спотицања Жарка Обрадовића, али и актуелног Томислава Јовановића. Обрадовић је до последњег тренутка тврдио да није његова одговорност то што су тестови продавани на улици, а афера је завршена тако што су ђаци полагали испите који се нису бодовали.
Најкраћи мандати
У Немањиној 24 најкраће су се задржали: Миливоје Лазић (СПС) (1993–1994), Миливоје Симоновић (ЈУЛ), који је после само два месеца министровања погинуо у саобраћајној несрећи, у јуну 2000. године, наследила га је Ката Лазовић (СПС), чији је мандат пресекао 5. октобар, а њу Михајло Јокић (СПС), којег је после четири месеца заменио Гашо Кнежевић. Између Љиљане Чолић и Слободана Вуксановића, у фотељи министра просвете два месеца је био Милан Брдар (ДСС).
(Политика)
