Сваког 2. јула Српска православна црква слави Светог Јована Шангајског, а мало је познато да је овај светац извесно време после Првог светског рата живео у Београду, где се издржавао продајући новине на углу Кнез Михаилове и Улице краља Петра.

Остало је сведочење савременика да су остали колпортери „морали да иду по кафанама не би ли распродали новине, а Миша би просто стао на тротоар и Срби су за неколико минута куповали све његове примерке“.

Миша је био Михаило Максимович, племић, избеглица пред Октобарском револуцијом из царске Русије. Максимовиче је пратио избеглички усуд – у 18. веку из Србије су отишли у Русију пред најездом Турака. Српски језик у кући никада нису запоставили.

Будући Свети Јован, епископ Шангаја, западне Европе и Сан Франциска, родио се 4. јуна 1896. године. Није био обично дете: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес… Дипломирао је на Правном факултету, а кад је у Русији избила револуција, као официр ратовао је против бољшевика. Рањен је у десну ногу и остао је хром.

После победе револуционара, спас је, захваљујући Александру Карађорђевићу, нашао у Србији. Ту је уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. Живећи као избеглица, бивши племић зарађивао је за живот продајући новине. И зими и лети ишао је бос. А нико није слутио да је тај колпортер завршио два факултета.

Михајло Максимович замонашио се под именом Јован 1925. године у Миљковом манастиру код Свилајнца. Синод СПЦ четири године касније поставио га је за предавача Богословије у Охридској епархији у Битољу. Тек ту се, први пут, сазнало за његов чудесни начин живота…

Свети Јован Шангајски, наиме, кад се замонашио, одлучио је да себе искуша у следећем подвигу: да никада више за живота не легне у кревет и не заспи, да се лиши и сна и одмора…. И заиста, од свог монашког пострига па до смрти никада није спавао у постељи.

У Битољу се прочуо као доброчинитељ. „Волели су га људи свих вера, православни и католици, муслимани, Јевреји…“, пише у архивама. Са иконом Светог Наума у рукама, обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Године 1934. Руска црква послала га је као епископа у Кину, у Шангај, где оснива сиротиште. Умро је 19. јуна 1966. године и тада је први пут, после 40 година, положен у кревет. Опело епископу Јовану у Цркви Пресвете Богородице у Сан Франциску трајало је чак седам сати.

У календар СПЦ Свети Јован Шангајски уписан је 2005. године. Слави се 2. јула и важи посебно као заштитник од саобраћајних несрећа. 

У Паризу су га звали Јован боси

Будући да су му ноге од непрекидног стајања стално отицале, често је служио бос. Борећи се са сном, поливао се водом. Кад су комунисти победили и у Кини, године 1951. постављен је за архиепископа западноевропског. У Паризу су га звали Јован Боси. Служио је литургију на француском и холандском, као и својевремено на грчком, кинеском, или касније, кад је 1962. премештен у Сан Франциско, на енглеском.

Мошти у Миљковом манастиру

Пре четири године из Сан Франциска мошти Светог Јована Шангајског пренете су у Миљков манастир, један од шест средњовековних манастира подигнутих на десној обали Велике Мораве између Јагодине и Свилајнца. У овом манастиру монах Јован, будући светац, живео је од од 1926. до 1934. године. 

(Блиц)

Ознаке: РПЦ, Свети Јован Шангајски, СПЦ