Прочитај ми чланак
Ево нас у 21. веку и још стихијски мислимо. А како мислимо, тако и живимо.
Чињенице живота управо нас опомињу да се морамо мењати, а ми, опет, у свом блиском маниру покушавамо мењати друге и још више падамо у понор изазивајући тиме негативно у човеку.
Чак и наша традиција, обичаји, породица и школа уче човека да негативно мисли и таквим размишљањем изазивамо многе невоље.
„Трамвајска политика“ је погубна за човека јер људи мисле само како да себе усреће, а не знају да нико још није нашао срећу за себе ако је није нашао за друге. Доситеј би рекао: „Дижи оног ко је пао, можеш и ти пасти“. А ми, напротив, човека вређамо рачунајући да ћемо тако постати паметнији и значајнији, а не знамо да нас исто чека:
„Закопчавамо погрешно дугмад, а не слутимо да смо прво погрешно закопчали“ – што би рекао Гете – „све док не дођемо до грла“, односно до рата. Тада се питамо: „Зашто се то нама дешава?“ А одговор је јасан. Не доводимо ниједну ствар до краја, односно не враћамо на почетак, већ се враћамо са пола пута и поново правимо исту грешку. Остајемо у домену половичних решења, што опет подразумева погрешно „закопчавање“, односно продужавање агоније.
То прво „дугме“ су наше мисли, које усмеравају нашу енергију. Ако притом једно мислимо, друго говоримо, треће радимо, правимо катастрофалну грешку пошто делимо енергију на три дела, а народ каже да рачваст колац неће дубоко у земљу.
Немогуће је покренути негативну енергију, а не довести у питање квалитет живота јер она – тражи жртву. Ако се не реализује вербалним сукобима, она се акумулира и у човеку и у друштву да би у једном тренутку експлодирала: када својој горчини додамо последњу кап. Зато се и каже да је горе од смрти живети са горчином у себи.
А тајна среће је једноставна. Пре мењања краљевства ми се морамо променити, односно, морамо променити мисли. „Ама мисли добро, па ћеш добро бити, Хајмо брате“ – каже у једној прилици фра – Петар у Андрићевом делу. И ништа природније од тога да су наше мисли главни кривци за наше несреће јер „енергија следи нашу мисао“.
Сви они који владају треба да су свесни ове чињенице јер човек не живи само од хлеба већ и од онога што помисли, каже и уради. Наглашавам ово помисли јер нас и Библија учи да је грешније помислити него урадити.Кључна ствар су наше мисли и ако њих уведемо у ред, имаћемо хармонију у животу.
Свако жели да буде срећан, али је мало оних који могу рећи да су стварно срећни. Зашто је то тако? Сигурно што срећу траже на погрешном месту и на погрешан начин.
Филозофи су још пре Христа имали кључ за људску срећу, али је тај кључ остао нама недоступан „јер смо се задовољавали панелопиним дворкињама, а никад нисмо учинили напор да освојимо и саму Пенелопу“, тј. духовну срећу. Сократ је говорио да се биће мишљу може не само спознати, него и исправити. Но, кога то данас интересује!
Платон је тврдио да постоји математичка веза између света идеја и света ствари. Оно што се деси ван нас увек је прво било у нама. И баш у томе што је људско биће мисаоно и идејама обдарено биће, лежи његова највећа снага, али и највећа опасност за њега јер су мисли најупорније када погреше смер.
Могли бисмо ређати умне људе после Христа, који су били свесни моћи људске мисли, али опет иста прича. Нико им не верује .
У Доситејевим делима налазимо и ове мисли: „Блаженство би било на свету да се може да човек о злу ни мисли , ни говори, ни пише.“ „С добрим мислима одгони од себе зле мисли као псе камењем.“
И Алфред Адлер је знао да човеково понашање произилази из његовог мишљења. Нешто слично изговара и отац Тадеј Витовнички: „Мисли, расположење, жеље руководе нашим животом. Каквим се мислима бавимо, такав нам је и живот. Ако су нам мисли мирне, тихе, пуне љубави, доброте, племенитости, чистоте, онда је у нама мир. Јер све мирне мисли дају унутрашњи мир, који зрачи из нас. Ако носимо у себи негативне, паклене мисли, онда је наш унутрашњи мир разорен.“
А песници би рекли:
„Кад срце запишти, мисао је крива“! (Милан Ракић)
„Човек не,а жешћег душманина
од онога те у њему клечи,
нити бољег иметка
но онога што у души носи –
од тога се свијет закућио.“
(Милика Павловић)
Наше окружење се увек потруди да нас учини незадовољним и аутоматски постајемо произвођачи негативних мисли , које нас воде у нову несрећу пошто наша енергија следи негативну мисао. И рат је производ негативних мисли.
Чак нас и демократија учи да можемоп да мислимо шта хоћемо. Истина – можемо, „али нам није од користи“, опомиње нас Библија. Мисли морамо „зауздавати“ и усмеравати их ка животним циљевима, иначе нам предстоји хаос у мислима, а онда и у навикама. А без добрих навика нема успеха у животу.
Нема злих људи, има само злих мисли којима хранимо подсвест. У њој се формирају наша убеђења, која су понекад тврђа од камена. зато и постоји толико људи који о истој ствари различито мисле – као да не живе у истом времену. Најтеже је човека наговорити на нов корак, макар се то односило и на промену од негативног ка позитивном размишљању.
Остаје да цитирамо Милоша Црњанског: „Све док не победи револуција душе, узалуд се троше речи.“ А та дуго очекивана револуција ће се остварити када се суочимо са истином да „од дрвећа не видимо шуму“, тј. да нам појединачне вредности не дозвољавају да сагледамо вредност живота у целини. Зато је у праву Толстој када каже: „Сваки други рад без рада на својој души узалудан је.“
(МИСИОНАР)
