(Новости)
Десет година је прошло од кад су се Милан и Милева Давидовић посвађали с потрошачком цивилизацијом и из Франкфурта на Мајни запутили се у дивљину висоравни Соколина на Тари. Стан у бетонском солитеру заменили су брвнаром на хиљаду метара надморске висине, у којој су почели нови живот у дому од мирисних брвана.

Познаници Давидовића предвиђали су да неће издржати ни десет дана на висоравни која се надноси над стрмоглавим понором дивље клисуре Раче на чијем небу царују соколови, а у шуми медведи и дивокозе.

Упркос неверним Томама, Милан и Милева су опстали пуних десет година на Тари и научили да живе у складу с природом.

– Давидовићи су једини становници овог дела Таре. Узгајају козе, сакупљају шумске плодове и лековито биље, имају чак и два коњића. Давидовићи су постали симбол Равне Таре – прича Бранко Чигоја, директор хотела у Бајиној Башти, чијим смо теренцем труцкавим шумским путем стигли до домаћинске куће на Соколини.Двориште Давидовића нема ограду, а покрива га тепих од мирисног планинског биља.

Уместо звонцета посетиоце најављује лавеж два чупава овчарска пса – пулина, а посетиоцима се радују и кобила Јулија и плаховити пони Ђура страшни, који је на Тару стигао с Калемегдана као поклон Вука Бојовића.

Поносни домаћин Милан нас дочекује пред вратима и гласно дозива супругу Милеву која између борових стабала бере шумске јагоде.

Заједно нас воде у обилазак имања и објашњавају зашто су побегли од цивилизације.

– Схватили смо да нам се живот свео на ропску шему: ради – једи – спавај – ради… Зато смо одлучили да напустимо све и вратимо се природи, или још тачније – самима себи. Ниједног тренутка се нисмо покајали – причају.

Кад су дошли на Соколину, кажу, нису имали никакво искуство са животом у природи, ни у вођењу сеоског домаћинства.

– Све смо учили из књига, од узгајања животиња до препознавања лековитог биља. У почетку нисмо имали ни струју, али нам није сметало. Живот нам је био испуњен. Сада нам све чешће долазе гости, који желе да проведу неколико дана с нама. Уче да беру биље, да живе у складу с природом и уживају у њој – прича Милева, окружена козама. Свакој зна име. Козе су њихова љубав и бизнис. Ови вредни људи сада живе од продаје козјег сира, лековитог биља, прерађевина од шумског воћа широм Србије… Све чешће им долазе наруџбине и из иностранства.

– Остварили смо своје снове. Живимо слободно и од свога рада.

Ознаке: живот, одлазак, Соколин, франкфурт