То је пут без повратка и на том путу је највећи губитник Европа, а не Русија и Америка.

Односи Запада са Русијом већ попримају облик озбиљног сукоба. Тај уствари политички и економски хибридни рат Запада против Русије потрајаће још дуго јер у основи сукоб је непомирљив. Не само због тога што је и Европској унији (ЕУ) – која је политички маргинализована на глобалном нивоу и економски провинцијализована и Америци, суоченој са падом сопствене глобалне моћи – сукоб са Русијом пожељан и, према западним проценама, политички користан него и због суштинског цивилизацијског размимоилажења. Савремени Запад и Русија су два све удаљенија света. Непомирљивост тог сукоба ће, међутим, дефинисати будућност светског поретка и међународних односа у којем ће живети генерације које долазе. Све друго што се у јавној комуникацији лансира је лицемерје и обмана.

Сваког дана неко од западних лидера поручи да би Запад прихватио Русију само ако Русија испуни неке услове. И није важно који је повод, шта год да се дешава користи се да представници ЕУ и Америке поруче како би Русија требало да испуни „неке услове“, од Украјине до Сирије. Немачки шеф дипломатије Франк-Валтер Штајнмајер тако каже да Русија не може да буде враћена у Групу-7 све док „не испуни услове“, а он чак и зна када би то могло да буде, каже за „годину дана“. Шефица дипломатије ЕУ Федерика Могерини, за коју није јасно кога она представља, свако мало без видљивог разлога поручује како „нема нормализације“ односа Русијом. Хору се, по правилу, придружује и НАТО. У Америци траже нове санкције против Русије а истовремено државни секретар Џон Кери путује у Москву и очигледно иза сцене покушава да договори са Русима заједничке акције поводом горућих светских проблема.

 

ШОЈБЛЕ У МОСКВИ

Уочљиво је, међутим, да такве изјаве постају учесталије и гласније када политика Русије доноси конкретне резултате – као у Сирији и Азебејџану на пример – или када неко од западњака дође у посету Москви. У том светлу занимљива је била недавна посета премијера немачке савезне државе Баварске Хорста Зехофера Москви. Баварска је најбогатија и најмногољуднија савезна државе Немачке. Незванично се сазнаје да Зехофер у Москву није ишао сам, а посета његовог сапутника је остала тајна.

Са Зехофером – незванично се сазнаје – путовао је и његов земљак, савезни министар финансија Волфганг Шојбле. Мало је вероватно да би та посета могла променити немачку политику, али очигледно је Баварској стало до одржавања пословних односа. После те посете су уследиле нове претње новим санкцијама и упозорења да Русији „нема места“ док не испуни „неке услове“. Све помало личи на апсурд, као да представници Запада не разумеју о чему се ради.

Како је све то бесмислено. Које услове? Или је реч о потпуном неразумевању, лицемерју или просто куповини времена пред домаћом јавношћу. Тек, то нема никаква везе са стварним стањем ствари. Наравно, друга је ствар шта ко од тих лидера приватно заиста мисли, али у основи све су то стилске вежбе и суштина остаје у сукобу, а не у сарадњи и некој врсти васпостављања партнерства. Те бесмислене изјаве политичара прате невероватне медијске лажи, посебно о руском председнику Владимиру Путину. То су толико неталентоване лажи да се више не могу ни назвати пропагандом. Просто је невероватно на шта је све спремна садашња западна генерација и како је неталентована. То је слика савременог Запада и то је оно што буди забринутост, јер, када је власт у рукама такве групе неспособних људи, тако лошег људског материјала, онда се ништа добро не може очекивати. Није више реч о Русији него о менталном стању лидера политичког Запада.

Та врста пропаганде, ма колико била вулгарна и неталентована, успева, међутим, да у јавности прикрије стварне разлоге западног генерисања сукоба са Русијом. Тај сукоб у основи постоји одавно, он као политичко опредељење Запада никада није ни престајао. То је једноставно позиција Запада у последњих 200 година. Основни носиоци те старе политике су Америка и сада Европска унија. Свака од њих има своје разлоге.

Америка има два основна, стратешка разлога и један који нема директне везе са Русијом, али је у функцији домаће и светске јавности. Стратешко опредељење Америке је да утиче на развој Русије и да обузда њен економски просперитет, војну технологију и њен повратак на светску сцену као светске силе. Америка, на пример, још увек тврди да је Русија регионална сила. Други ништа мање важан разлог је спречавање зближавања Европе, тачније ЕУ, са Русијом. Прецизније, спречавање зближавања Немачке и Русије. То је за Запад проблем од првог дана стварања модерне Немачке, од друге половине 19. века. У зближавању Европе – јер Немачка би у том процесу за собом повукла и друге европске земље – са Русијом Америка види највећу опасност за своје интересе јер је јасно да уједињавање руских ресурса и науке са европском технолошком вештином не оставља нимало простора Америци, и то не само у Европи него и на светској сцени. У тој амбицији Америка није сама, ту су и Велика Британија и Француска. Велика Британија због сопственог места у Европи, а Француска због страха да би у зближавању Немачке и Русије она изгубила своје место у Европској унији. Савремена Француска под формом ЕУ већ деценијама лежи на грбачи Немачке.

У ЕВРОПИ НЕМА НЕВИНИХ

Додатни разлог Америке у генерисању хибридног сукоба са Русијом је прикривање далеко озбиљнијег проблема са Кином у Јужном кинеском мору. У Јужном кинеском мору су директно сучељене војне силе и Америке и Кине, и то је једино место на свету где заиста постоји велика вероватноћа војног сукоба две велике силе. То се настоји прикрити од јавности јер је – ако би се поштовали међународни уговори, значи међународно право – Кина у том проблему потпуно у праву и нема намеру да одступи. Док се војна сила гомила у Јужном кинеском мору и где реално прети могућност ратног сукоба, јавности се нуде приче о Путину и Русима као дежурним кривцима.

putinmerkel007Ни у Европи нема, међутим, невиних. И Европа даје многе идеје и, иако је то супротно европским интересима, она сама генерише сукоб са Русијом. ЕУ је, наиме, у дубокој, непоправљивој кризи, од политике до економије. Али неким земљама, пре свега Немачкој и Француској, стало је да барем одржавају привид да ЕУ као интеграција и политички идентитет још увек постоји. Верује се да би тај привид најефикасније могао да обезбеди страх, осећај страха, и нека страна претња. Сада је Русија проглашена том претњом, и зато је управо Немачка – којој је највише стало да сачува привид ЕУ – лидер антируске политике у Европи.

Верује се да би страх од Русије могао да сачува Европску унију. Повремено из Француске и Италије, па чак и из Немачке, долазе другачије изјаве које заговарају сарадњу са Русијом и укидање санкција, али то је само лицемерно куповање политичког дана и стварање услова да неке од њихових компанија задрже послове у Русији. У тој функцији су и повремене посете Москви. Основно је, међутим, свим земљама ЕУ жеља да сачувају привид европске интеграције, и због тога све оне у основи подржавају антируски курс. То је тако иако је све то узалудан посао, јер је ЕУ непоправљиво неуспешан пројекат.

На другој страни, утисак је да је званичној Москви на неки начин жао због таквог развоја догађаја, јер је Русија заиста желела сарадњу и са Америком и са Европом, и уверена је да би то било добро за све. Али утисак је такође да је Москва одавно била свесна да је такав развој неминован, очекивала га је, и на известан начин се и припремала. Сигурно је да су неки пројекти економског развоја Русије успорени због санкција и отежаног приступа финансијском тржишту на Западу, али Русија је, како изгледа, направила план који већ спроводи. Тај план подразумева ослобађање пре свега резерви у америчким доларима и напуштање финансијског система под америчком контролом и окретању другим тржиштима. Русија већ предводи једну нову потенцијално моћну економско-политичку интеграцију, а део је и неколико других утицајних интеграција, од БРИКС до Шангајске иницијативе. Наравно, за те радикалне промене биће потребно извесно време али Москва је већ донела одлуку. Москву више Запад не интересује.

ШТА ДА РАДИ СРБИЈА

Пословне везе ће, наравно, да одржава, али под другачијим условима. Русија више нема илузија и део је стварања једног новог, другачијег, не-западног дела света. Та промена политике Москве је суштинска и пре свега Европа више није толико важна, ни економски а посебно не политички. Русија је постала стрпљива и не показује било какве знаке нервозе. У Русији сада преовлађује искуство да се Запад у целини, без обзира на појединачне земље са можда другачијим гледањима, плаши Русије, и тај страх повезује све те западне елите. Али не плаши се физички, Западу је јасно да Русија нема намеру да некога осваја. Запад се плаши економски развијене Русије, интелектуално и научно моћне, и њене посебности. Као у време уочи Првог и Другог светског рата. То је константан страх Запада од руског потенцијала. И зато је сукоб Запада са Русијом непомирљив. То је пут без повратка и на том путу је највећи губитник Европа, а не Русија и Америка.

То су тектонске промене које ће чинити основу новог светског поретка и свака земља, посебно мале земље, би требало да то има у виду. У том светлу то може бити посебно важно за Србију. Актуелна политичка Србија се определила, барем јавно, да „балансира“ између Русије и Запада. Тачније, ако је веровати изјавама садашња лидера, да буде блиска са Русијом, али да припада Западу, Европској унији и НАТО. Да ли је, међутим, то могуће. Према ономе што се сада догађа, по свему судећи, то није могуће. Јер, ако актуелна Србија безрезервно жели да буде чланица какве-такве ЕУ и ако је већ пристала на НАТО интеграцију, што је чињеница без обзира на јавне изјаве њених лидера, онда то заиста није могуће. Чак није могуће ни у садашњем времену када Србија није чланица ЕУ, али се понаша као већи „католик од Папе“, без обзира што јавно није увела санкције Русији, али их на један другачији начин, иза сцене, делимично спроводи.

Јавно декларисана неутрална позиција Србије је једино могућа ако Србија не припада ни једном сукбољеном блоку, ни једној сукобљеној страни. Таква позиција није једноставна, али је могућа. Да ли је, међутим, актуелна политичка елита Србије способна за такву вештину – то је друго питање. Србија би, без обзира ко је на власти и независно од капацитета њене политичке елите, морала да уважава чињеницу да је сукоб Запада и Русије непомирљив и свако другачије виђење је само ненадокнадиво губљење времена.

Извор: Нови Стандар – Синиша Љепојевић

Ознаке: геополитика, ЕУ, запад, Русија, САД, Синиша Љепојевић