Прочитај ми чланак
За овај захват потребно је искуство и посебна обука читавог тима стручњака. – За малишане је једина нада операција у иностранству.
Наши лекари уче од страних стручњака како се обавља трансплантација срца код одраслих
За прву трансплантацију срца у Клиничком центру Србије (КЦС), која се најављује од краја прошле године, све је спремно, тврди директор КЦС-а, и само се чека орган за пресађивање, али то ипак неће решити проблем пресађивања срца код деце.
Наши лекари могу да пресађују срце одраслима, али немају знање ни искуство да обављају ову операцију код деце. У овом часу на трансплантацију срца чека најмање шест наших малишана, а њихове наде уперене су искључиво у високо специјализоване клинике у иностранству чије лечење њихови родитељи по правилу финансирају сами.
– Пацијент Имери Хамдије (49) умро је 38 дана после операције изведене у нашој болници. Иако смо му побољшали рад срца, бубрези су му попустили, имао је цирозу јетре и крварење у мозгу.
Жао нам је што је исход био такав, али тако је у медицини: не могу сви да преживе, јер то су најтежи случајеви.
Лично сам био против тога да пумпу коју смо имали уградимо овом пацијенту, а која има век трајања два месеца.
Међутим, хрватски лекари који су нам пружили логистичку и стручну подршку и који имају пуно искуства инсистирали су да пумпа буде уграђена баш њему, јер су тврдили да он другу шансу нема – каже др Миљко Ристић.
Пацијент Милош Гајић (38), коме је истог дана такође уграђена пумпа за механичку потпору циркулације и рад срца, практично прво „вештачко срце”, добро се осећа.
Професор др Јован Кошутић, кардиолог у Институту за мајку и дете, који је иначе био и лекар осмогодишње Тијане Огњановић, која је преминула чекајући трансплантацију срца у хјустонској клиници, објаснио је да је мало вероватно да се овако сложени захвати на срцу код малишана у догледној будућности обављају у нашој земљи.
– Трансплантација срца код деце је сасвим другачија него код одраслих и то никако не могу да раде кардиохирурзи који лече старије пацијенте. То ради посебно обучен тим који се бави децом. Питање је да ли се Србији исплати да обучи тим који би годишње у најбољем случају радио три такве трансплантације – каже др Кошутић, додајући да смо шансу за оснивање таквог центра имали у склопу бивше Југославије са 20 милиона становника.
Трансплантације срца код деце не раде ни лекари у Загребу ни у Љубљани, који су далеко одмакли у трансплантационој медицини.
Овај стручњак подсећа да се у Великој Британији, са 60 милиона становника, годишње ураде између 15 и 30 трансплантација срца код деце. У овој земљи постоје само два центра која то раде. Да би се одржао квалитет у њима и да би били добри у томе што раде, морају годишње да ураде најмање 10 трансплантација.
– Не видим могућност да се то ради код нас, јер према броју становника ми бисмо имали две, а највише три такве интервенције годишње, а то није довољно за рутину и добре резултате. Зато је боље решење да се донесе правилник и дефинишу индикације за слање оболеле деце у иностранство – наводи наш саговорник.
Поводом мишљења неких стручњака да се и у свету смањује број трансплантација срца код деце, јер су ове интервенције ризичне, а гарантованих резултата нема, др Кошутић каже како је истина да има много више предности трансплантација код одраслих особа.
– Када некоме у средњим годинама дате ново срце, купили сте му 15 или 20 година живота и побољшали квалитет живљења. Друга је прича када се срце трансплантира детету од три или пет година, јер када напуни 20 година, таквом пацијенту потребно је уградити ново срце, а свако следеће траје краће. Међутим, медицина иде напред. У Америци се трансплантације срца раде и код новорођенчади и верујем да ће у будућности технолошки ова интервенција бити побољшана – каже др Кошутић.
Кардиохирург и директор КЦС-а професор др Миљко Ристић каже како трансплантације срца код деце раде дечји кардиохирурзи.
– Наши лекари нису прошли тренинге за трансплантације срца деце, већ само одраслих пацијената и за то смо потпуно спремни. Већ два месеца код нас пацијент чека орган, јер има ретку крвну групу, ткива се не подударају и свима нам остаје само да чекамо даваоца – каже др Ристић.
О. Поповић
